Orch-OR (теорија свести)

Схватање већег дела данашње неуронауке је да свест настаје тек интеракцијом неурона, дакле добрано пошто је живот настао. Овакво схватање можемо назвати западњачким. Међутим, на Истоку одавно постоји схватање да је свест свуда. Овакав холистички поглед се појавио и на Западу развојем квантне механике и њених чудних својстава. Неки су то све називали псеудонаучним "ву-вуу" спекулацијама. Међутим, већ двадесетак година постоји квантна теорија свести, а последњих година су ту остварени пробоји...
Назив ове теорије Orch-OR значи оркестрирана објективна редукција. За разлику од других теорија свести ову оркестрацију спроводе микротубуле, кључни делови неурона. То је у настанку теорије још једна редукција, међутим Стјуарт Хамероф је био већи редукциониста од оних који са поносом истичу тај став, оних који стају на нивоу неурона, а даље не знају шта би. Но, кренимо редом.
У свом капиталном делу Царев нови ум Роџер Пенроуз се суочио са тзв. тешким проблемом вештачке интелигенције - може ли се направити машина која би мислила, и била самосвесна као човек. Кренуо је од математике од Геделове теореме и постојања неизрачунљивих, а ипак детерминистичких процеса. Међутим, у потрази за свешћу прешао је на област физике, где се позабавио интерпретацијама квантне механике. За разлику интерпретације паралелних светова, где различите реалности "објективно постоје" (мада је у суштини то постојање релативно, реална је само Шредингерова функција) и Копенхашке интерпретације где се чином мерења (али ко мери?!) "успоставља" једна од могућих реалности - Пенроуз уводи објективну редукцију: раздвајања реалности су нестабилна, колабирају према формули обрнуто пропорционално енергији посматраног система (тзв. гравитонски кретеријум). Сваки догађај "избора" реалности праћен је субјективним искуством.
Ови избори (Природе?) нису случајни, већ опредељени Платонским вредностима укљученим у просторвременску геометрију. Свест је процес у структури универзума. Но, Пенроуз није знао за процес којим таква "глобална" свест се издвајала у "локалну", дакле ону за коју је мозак хардвер.
 
До такве поставке дошао је Стјуарт Хамероф, анестезиолог који се занимао тиме "куда одлази" свест његових пацијената. Као кључне за развој свести није сматрао саме везе између неурона, него микротубуле (њихове делове). Као пример Хамероф радо истиче јеноћелијске парамецијуме који могу да уче, траже храну, реагују на околину, имају секс... На неки начин су паметнији од црва који могу имати до 300 неурона. Иако ови, логично, немају ниједан. Али имају микротубуле.
Деловање хемије на мозак (што је омиљена тема редукциониста) такође иде преко микотубула, укључујући и све глобалне анестетике који искључују свест, али не и несвесне процесе. Дезинтеграција микротубула уочљива је код Алцхајмерове болести. Тако је Хамероф доста тога објаснио само микротубулама, без квантне механике, али је постао редукциониста (како сам каже) и није објаснио постојање осећања, као тежак проблем свести (односно вештачке интелигенције). Тада су му указали на Пенроузову књигу. Даљи рад на теорији био је заједнички.
 
Тако су микротубуле описане као својеврсни квантни компјутери у ћелијама. Оне на тај начин директно комуницирају са оном свешћу на нивоу Универзума, која постоји независно од биолошког живота и назива се протосвест. Већа фреквенција рада микротубула баца нас у дубљи ниво реалности (нпр. психоделичне дроге, дакле оно на чему Сем Харис заснива своју "духовност"). Капацитет мозга заснован само на неуронским синапсама (међусобним везама) је 10 на 16, док је ако се укључе микротубуле 10 на 27 бита. То знатно отежава размишљање о некаквом "даунлоуду свести" или вештачки креираној свести (интелигенцији).
Такође, може се спекулисати о судбини свести после смрти, па и тумачити нека искуства клиничке смрти. Теорија такође даје могуће решење (за сада спекулација) самог настанка живота из "неживота" - орјентацијом униполарних молекула којима одређена стања "пријају", па их због тога "бирају". То уноси мотивацију у иначе слепу еволуцију (Докинс).
 
Није потребно истицати да је теорија сместа нападнута. Пенроуз је већ остао усамљен у свом платонизму (узгред, у књизи Царев нови ум помиње Творца, везано за ентропију). На некакве "филозофске" нападе, у вези саме дефиниције свести нећемо овде трошити време. Тачно је да ова теорија не даје мерљивост свести (ако то нису саме информације - бити), али то не дају ни друге теорије свести. Технички занимљива је замерка да је мозак исувише топао, влажан и неуређен, да би се одржала квантна кохеренција. Заиста, истраживања квантних компутера изводе се на температурама блиским апсолутној нули. Међутим, дошло је до пробоја у изучавању квантних механизама (останка у резонанцији) током фотосинтезе, па је овај аргумент критике отпао.
Некакав резиме стања теорије био би:
  1. Свест је процес у структури универзума, повезана са мозгом радом микоротубула - што даје јединство света (non-duality).
  2. Протосвест је могла утицати на настанак живота и подстицати еволуцију.
  3. Постоје експерименти са практичним применама, као што је терапија резонанцом за Алџхајмера, након повреда мозга...

Најзад, који би био мој став?
Оваква теорија је свакако нешто конкретно, заправо сматрам је правом науком, за разлику од већине онога на шта наилазим. Она покушава да нам да јединствени поглед на свет, не стаје тамо где неки стају јер им се руше светоназори, не ограничава се на "позната питања и познате одговоре", како рече један од великих "бораца за разум". Уместо тога, онако како су о свету размишљали Њутн, Ајнштајн и Тесла (рецимо). Теорија је настала априори (умовањем), као и много шта друго (рецимо теорија релативитета), али све више укључује експерименталне провере. Нешто од тога је већ постигнуто, нешто још не може бити проверено, а можда никада неће ни моћи да буде (ако постоје фундаментална ограничења људском знању). У сваком случају много више од објашњења да свест "једностано настаје", као emergent phenomena - но није ли свако "настајање" заправо нешто што као законитост "одувек" постоји!?
Што се тиче мојих светоназора, свиђа ми се што је теорија монистичка (поменути non-duality), дакле тежи да јој правила буду примењива на цео свет. У томе се разликује од различитих Матрикс-фора, мада ће вероватно ову теорију "прихватити" (не схватајући је?) сви они који би да "хакују Универзум". Лично сматрам за своје опредељење објективни идеализам, што сам рекао овде. Мислим да га ова теорија покрива.
Друго је мој однос према тзв. слободној вољи. Објашњење теорије је како постоје процеси који нису израчунљиви (алгоритамски), мада су и они не-случајни (дакле детерминистички). Преведено, то значи да на неком нивоу слободна воља не постоји (јер нема случајности, а посебно питање којим се овде нећемо бавити било би како то слепа случајност ствара слободну вољу), али у односу на све што бисмо ми могли (науком, уобичајеним искуствима) сазнати слободна воља постоји. Тако отпадају тезе Сема Хариса који би "поправљао људе", мењао етику, па чак и правосудни систем. Отпада и свака теодицеја заснована на "слободној вољи" (у односу на Бога, или ти Природу). Ниво све-знања нам остаје недоступан, осим можда кроз мистична искуства. Шта сам имао рећи о слободној вољи, рекао сам овде и овде.
Најзад, и нека моја полу-критика. Заправо, мислим да је прерано да се одустаје од интерпретације паралелних светова. Заправо, Пенроузова интерпретација није "доказана" (ако то интерпретација уопште може бити), а наравно нису ни друге. Гравитонски критеријум (објективна редукција у зависности од енергије, односно масе) такође није доказан, мада делује као сасвим елегантно решење. Могућ је развој теорије директно према фотонима, и светлосној природи свести, коју човечанство одавно инстинктивно осећа. То би све могло бити укључено у опсег дејства микротубула. Нешто о томе сам већ спекулисао.
Ипак, ова теорија делује као добар правац у расветљавању свести и неких других феномена, везаних за тзв. вечна питања. Барем докле наука уопште може стићи...
Иван Вукадиновић





Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину