Етика: Слободна воља 2

Теорема: Тзв. слободна воља је примењив концепт у међуљудским односима, иако не објашњава појмове као што је нпр. "постојање зла на свету". Са друге стране, размишљање о детерминизму има смисла у свакодневном животу само као истраживање узрока понашања себе и других. Понашајмо се као да имамо слободну вољу, осим када размишљамо о узроцима својих (и туђих) дела и из тога извлачимо поуку, мотивацију и захвалност.
Лема1: Лично се понашам "као да" имам слободну вољу већи део свог активног времена. Рецимо да је 60% "аутоматско" понављање неких ствари, без размишљања. Рекли бисмо да то нема везе са слободном вољом... Међутим, ја тако радим јер сам једном одлучио или прихватио тако, ерго могу и да одлучим другачије (без обзира шта заправо покреће моју одлуку). 30% делања јесте по неким свакодневним одлукама, односно толико времена прође у непосредном одлучивању и директним акцијама, тако изазваним. Свако се тада заиста понаша као да има слободну вољу, јер просто нема се времена, а није ни рационално, пре сваке одлуке повлачити нит узрока и последица од Великог Праска на овамо. Најзад, 10% јесте преиспитивање, а ту заиста слободна воља није никакво објашњење. Или како је Пророчиште рекло у Матриксу: "Ти си већ одлучио, Нео. Сада треба да схватиш зашто си тако одлучио".
Лема2: Са друге стране, судбина је некакав синоним за детерминизам (мада не значи баш исто). Уобичајено се код људи појављује као кукање на судбину, много ређе као захвалност или осећање некакве мисије, потреба да се буде спреман пред судбином, како је то рекао Хесе (Демијан). Много поетичније је ове ствари рекла Јасмина Стојановић, уредница Сенсе (број март 2016). "Захвална сам бескрајно, сваким атомом свога бића, сваким откуцајем срца и пулсирањем енергије, свим догађајима који су се нанизали на ниску мог живота и довели ме до тога да у тренутку када су ствари лоше, потресне, емотивне или дубоке, могу да не реагујем из страха, већ из решења."
Доказ: Како је већ речено у делу Етика: Слободна воља човек није створио свет, па не може ни да буде одговоран за зло у истом (ту мислио и на "метафизичког човека", односно човечанство).  Међутим, наш свет, не у потпуности, не ствара ниједан други човек (институција, колектив...). Наравно да утиче, и у тој мери је свако одговоран и за наше понашање. Када би утицао у потпуности, морао би преузети пуну одговорност и за нас. Но, како то није случај, јер човек увек може донети неку одлуку независно од другог човека, постоји некаква наша одговорност према другим људима. Ланац узрока и последица који је наш не мора да занима некога ко је у интеракцији са нама. У том смислу, ако сам није узрок нечега, било ко други може с правом рећи да је нешто наша слободна воља. Са друге стране, одлука а не пребацивање исте (као и свакодневне одговорности) на друге, јесте оно што једино води даље. Или речима Јасмине Стојановић "Ако не преузмете одговорност, не можете ни пронаћи решење. Јер као што већ дуго и истичемо - моћ јесте у нама".
Са друге стране, размишљање о узроцима и последицама (детерминизам), заједно са поимањем да је промена вечна (дакле нема вечитих награда ни казни) ослобађа нас кочница које је нашем деловању наметнуло јудео-хришћанско инсистирање на кривици и греху. Кајање има смисла само ако је мотив да се промени понашање. Да поново цитирам: "Шта год да вам се догоди у животу, сагледајте из угла решења, а не кривице. Питајте се - шта је решење и то прихватите као начин који вас води у следећи корак. Не постоје препреке, неизлечиво, немогуће."


Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део