Женски и мушки морали

Недавно се појавио клип који инвазију миграната тумачи као последицу женског права гласа. Не много затим, видесмо и "теорију завере", звучног али не много оригиналног наслова: "Јевреји окривљавају беле жене за инвазију муслимана". Ја добро знам да Даеш није извео ниједан једини напад на Израел, но не знам како би поменутој домовини Јевреја било у интересу да се Европа исламизује. А што се тиче оног клипа, тамо се нетактично износе веома спорне тезе као што је "добровољни пристанак на силовање", и сл... Међутим, изнете су идеје које (за мене, рецимо) и нису нешто ново - Евола и Розенберг су још причали о томе како је феминизација опасност са цивилизацију, која је продукт мушкараца, те како не опстају дуго они који су одустали од вирилности (мужевности). А ја сам недавно поново прочитао једну књигу где се уверљиво износе разлике између женског и мушког морала, који се не могу свести на неки јединствени - универзални.
Наш филозоф Божидар Маслаћ се у свом култном делу Филозофија Конана Варварина, у другом (по њему битнијем) делу, названом само Варвари осврће на проблем мушко-женских односа. По њему заправо различите еволутивне стратегије покрећу понашање жена и мушкараца. Ове стратегије танка кора цивилизације није успела да замени, заправо цивилизације кроз своје моделе их настављају. Женска еволутивна стратегија укључује жртвовање за своје непосредно потомство, било да је реч о одрицању или чак жртвовању живота. Међутим, нема много слуха за "више циљеве". Мушка еволутивна стратегија ће обухватити на личном нивоу ирационално понашање, јер погинули неће наставити своје гене, али ће зато неко из заједнице у томе успети, а ако има успеха заједница ће имати бољи положај. Одударање од овог принципа се строго кажњава, па чак ако неко и не пати од вишка патриотизма, рационално му је да се повинује труби.
Из ове две стратегије произилазе три различита морала, који не уређују само међусобне односе полова, већ и целе културе. Ти морали су либерално-аристократски, ратничко-аристократски и патријархално-демократски. Први наведени морал је женски, други и трећи су мушки.
Либерално-аристократски морал је онај у којем жена бира партнере. Он је либералан јер она то ради слободно, а аристократски јер она бира "алфа-мужјаке" који јесу управљачка елита, дакле аристократија својих средина, иако често целе те елите по навикама могу бити сасвим плебејске. Пример таквог морала је оно описано у серији Секс и град. Надимак једног од главних ликова Зверка сам по себи доста говори. Јасно да у оваквим друштвима не-зверке могу да се надају остацима, што није баш мотивишуће. Да ли је овакав морал по себи лош? Не мора бити (ако ћемо као критеријум узети ефикасност), заправо је миленијумима опстајао кроз ловачко-сакупљачке заједнице.
Тамо где вишкова нема превише, а становништво је распршено, овакво уређење се може заправо веома дуго одржати. То се не односи само на поменуте заједнице ловаца, него и на једноставнију пољопривреду. Рата нема много, а потребни ниво одбрамбеног инстинкта се свеједно одржава одбраном од звери или тешким физичким радом. Могућа је чак коегзистенција са неком страном ратничком елитом, која се задовољава повременом пљачком или узимањем данка. Крај оваквог "раја" (а постоје идеализације тог времена) настаје када они који владају ширим просторима одлуче да учврсте своје државе, па онда прибегну патријархалној религији. Ширење аврамског монотеизма докрајчило је последње остатке "матријархата".
Али шта се догађа ако се овај морал усади у већ изграђену цивилизацију? Видећемо касније и зашто је ово могуће сасвим неминовно и настаје као последица ширења градова (у том смислу је име оне серије баш индикативно). Бити друга виолина, а често и без жене, није много инспиративно за мушкарце не-зверке. Пада ниво кохезије, што може угрозити заједницу. Такође, ко може обраћа се женама које долазе из аграрних средина, где се тешко живи, а за које је ипак премија. Целе области остају без жена, па одумиру (сада то имамо у источној и јужној Србији). Већ мушкарци одатле могу постати бунтовни, ако се не мире са судбином, а шта је тек са мушкарцима страних области, одакле такође жене на различите начине одлазе "у свет" (цивилизацију). Управо је то узрок инвазија варвара, а понегде је и описано (Отмица Сабињанки).
Женска еволутивна стратегија, која се испољава кроз овај морал, такође не фаворизује жртвовање живота (а ни мањих ствари) за заједницу. Лојалност се ограничава на законску (чак имамо такву либералну теорију "нације"), док се војска попуњава плаћеницима - дакле опет варварима. Развијени урбани центри и без тога су већ магнет за странце, а ако томе додамо неспремност или чак недостатак воље за одбраном имамо управо оно што Маслаћ описује: Инвазију Варвара. После тога ће нека друга, мушка култура, завладати просторима пропале цивилизације.
 
Ратничко-аристократски морал је типичан за муслиманске земље. Велики број мушкараца гине у сукобима, жене се часто посматрају као "вишак", посебно јер немају некаква наследна права. Мухамед је укинуо масовна убиства женске деце и прописао положај жене - кроз полигамију. Такође, ислам не дозвољава праксу каква је била у Индији да се удовица спаљује са преминулим мужем. Заправо, прописано је да брат мужа мора преузети бригу о њој. Свеједно "азијатски" однос према жени остаје, занимљиво да је Ниче говорио како га не заговара, па ипак код њега наилазимо на познате речи: Ти идеш женама Заратустра, понеси бич.

Ипак, овакав морал није најгори према женама. Иако немају неку велику прописану заштиту од злостављања (Куран је по том питању амбивалентан и контроверзан), једна од више жена такву судбину може избећи, а обавезе се расподеле на више жена принуђених да живе заједно (међусобни односи и интриге посебна су тема). Овакав морал најгори је за мужјаке који нису алфа, па ни бета - што овде није ознака личне способности него наслеђеног положаја, имовинског или социјалног. Данас у заливским арапским земљама (иначе из угла Pax Americana сасвим легалних режима) имамо такву ситуацију. Млади мушкарци немају услова да било где упознају нешто женско. Бракови се уговарају, а позната је чињеница да жена има отприлике колико и мушкараца. Ако неко може да купи више жена, јасно је да ће неко остати сув. Онда је лака мета за муле и шејхе који им обећавају хурије ако се жртвују за праву веру. То је једна од тајни успеха "Исламске државе" да баш као држава опстане (дакле да има власт над великим територијама).
Историјски, најбољи пример оваквог морала дали су Турци Османлије. Султан је био несумњиви алфа-мужјак, са хиљадама жена у харему. Изумирање лозе (односно недостатак мушког наследника) никада није постојало као могућност. Занимљиво да овај систем није тежио само отмици жена (пуњење харема) него и мушкараца, тзв. данак у крви. Но било је и својевољних прелазака у ислам и потурчивања, јер је вертикална социјална покретљивост била велика - везири су били често пореклом Срби, Грци, Албанци, имали су целе династије службеника, практично управни апарат осим султана није био турског порекла. Мотивација робова-ратника, јањичара, није била толико верска и онострана (загробни живот) колико су мотивисале наде у грабљење овоземаљског плена - блага и жена. Јасно да је систем био веома зависан од освајања, а када су она постала немогућа почео је да "једе своју супстанцу", односно да пљачка поданике.
Указаћемо на две чињенице које се не укапају у накакву слику коју су неки стекли о оваквом систему. Патријархално-демократски морал, о којем ћемо још рећи, опстаје у потчињеним хришћанским срединама. "Право прве брачне ноћи" је углавном мит (генетска истраживања то потврђују), а ако је понегде и примењивано неће бити да су га Турци измислили. Сеоске средине раје нису битније угрожене до краја 17. века (а где се не ратује ни нешто касније), а онда све већа анархија и буђење националне свести наводе на побуну и ослобођење потчињених народа. И друго - биће да је мит и некаква "декаденција" владајуће класе до које је систем харема довео. Науспрот томе, ратнички инстинкти до краја у Великом рату нису избледели, само није било више организације (у мањој мери савременог оружја) да се они испрате.
Најзад патријархално-демократски морал који је обликовао друштво у којем данас живимо, и за који и даље обично подразумевамо да је доминанантан. Основа тог морала је моногамна породица, коју религија (јудео-хришћанство) прописује кроз једну од Божијих заповједи (заправо, шире гледано кроз свих 10). Овакав морал може дуго да опстаје у сеоским срединама, па и да се одржава у градовима неко време. У феудализму је постојала извесна једнакост у оквиру прописаних социјалних сталежа (касти). Тако да се у доступној средини нису могли издвојити алфа-мужјаци који би били основа женског одабира (ако овај одабир као пртивморалан није законски могућ, не значи да то једном неће постати). Тако је свако живео рeлативно задовољан оним што има - није чудо што је у једној емисији либералиста лепо објаснио разлику модерне и премодерног: да не желиш да радиш оно што ти је радио отац.
Међутим, развој градова је пре свега развој трговине. Занатство и индустрија ипак нису главне одлике градског живота. Тако долази до све веће неједнакости у оквриру онога што свако свакоденвно види и сматра доступним (разлике у оквиру средњевековне сталешке поделе су биле другачије). Излазак из подређеног социјалног положаја ће се покушати и кроз женске стратегије - избор еволутивно успешнијег за партнера. Но, сада та успешност није чисто природна (везана је за новац и друге друштвене посреднике). Другим речима, жене хоће ловаторе. Уз то, индустрија чини мишићну снагу све мање битном, па жене више нису по том критеријуму слабији пол, док су по много чему заправо оне јачи пол. Тако постаје практично неминовно право жене на избор, где је битније оно да жена бира партнера, него да бира на изборима. То чини доминирајућим управо онај први описани морал. Дешава се да негде и дуже време опстају цивилизације вођене на тај начин. Могуће да је цивилизација Крита била таква, чак да су тамо жене преузеле власт и одустале од "алфа-мужјака". Можда су по нечему такве цивилизације и боље. Оне могу опстајати све док се не догоди једно - суочавање са ратничким скупинама, варварима, односно са друштвима које води неки од мушких морала. Сада видимо сучељавање либерално-аристократског и ратничко-аристократског морала.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део