Роберт Хауард и Хауард Филипс

Моје сећање на Конана сеже до раног детињства. Када сам имао седам година мајка ме је водила у биоскоп да гледам тај филм. Њој није остао у неком сећању, јер јој је филм по себи био тешко срање, уз то јој се ишло на одређено место, а није смела да ме остави у биоскопу. Ја сам филмом био одушевљен. Од онда сам га гледао небројено пута, на телевизији или снимљеног преко видео рикордера, це-де плејера, компјутера... И данас бих га радо гледао на те-ве, на моменте не трепћући. За мене је тај филм врхунско дело ескапизма. Јер насупрот бесмислу модерног света и мрежама техно-магије, овде имамо свет у којем се све, па и опседнутост магијским моћима, решава једноставно - оштрицом мача. После филма дошли су стрипови, па најзад и оригиналне Хауардове приче. А утисак ескапизма остао је и додатно појачан; јер радије ћу размишљати о Конану, него о Премудром.
Хауард није Конана замишљао баш као импозантну грдосију, какву је представљао филмски Шварценегер, светски првак боди-билдинга. Конан је замишљен, и испрва цртан, као нешто ситнији, снажне и жилаве грађе. Да Шварци никада није снимио филм, могли бисмо га замислити као Чака Нориса. Но, да је Чак то снимио, историја света би била другачија од познате нам...
Хауард је у свог Конана унео своје схватање Варварина, које је ипак далеко од русоовског племенитог дивљака. Ништа ту није идеално, Конан је лопов и убица. Па ипак, како рече у једној од прича - међу варварима имаш више уљудности, јер од варвара можеш очекивати да ти за неуљудност разбије лобању, од цивилизованог не. То ме враћа на моја размишљања о нечему што сам звао "култура повуци ријеч", али нећу сад о томе.
Светоназори Конана виде се добро из његовог става према боговима. "Његови богови су једноставни и разумљиви; Кром је њихов поглавар и он живи на великој планини одакле дели пресуде и смрт. Бескорисно је позивати Крома, зато што је он мрачан, дивљи бог, и мрзи слабиће. Али он би неком човеку на рођењу дао храброст, и вољу и моћ да убије своје непријатеље, што је, по Симеријанчевом мишљењу, једино што би од било ког бога и требало да очекује."

Стваралаштво Хауарда поклапа се са делањем Х.Ф. Лавкравта, који је био старији и умро је нешто после Хауардовог самоубиства у тридесетој години. Ова два господина сушта су супротност, што се види већ по њиховом изгледу. Хауард је одрастао на Југу, у тексашким градовима који су преко ноћи настајали и нестајали, следећи нафтни бум. Ни сам не зна колико је места становања променио у детињству. Лавкрафт је био прави Јенки из Нове Енглеске, из града чија историја сеже далеко у колонијална времена, Провиденса у којем је провео скоро цео свој живот, што је овековечено натписом на његовом гробу. За очекивати је да им ставови буду супротни, и поред међусобног пријатељства и поштовања.
Њихова преписка просто је легендарна. Нисам је читао, па ћу рећи шта сам чуо. Хауард је писао понесено о својим варварима, писао је "у рантовима". Са друге стране му Лавкрафт одговара децентно, као пицајзла, у стилу "драги пријатељу, рећи ћу ти да грешиш јер а, б, ц, д..." није стигло до е, јер господин из Нове Енглеске не би никада написао е до к.... Лавкрафт је у тој дискусији бранио цивилизацију.
Нису све приче о Конану фантастичне, као ни каснији стрипови (ако не рачунамо чињеницу да долазе из непознате нам, а некако ипак познате историје). У некима варварин, ратник и лопов једноставно упада у сплетке декадентне цивилизације, у заплете из којих излази како једино зна - мачем, чак и ако је краљ. Милијусов филм има фантастике таман колико му је потребно. Но, има прича које су стварно лавкравтовке, како би их ја назвао, јер прво сам читао Лавкрафта. У оваквим причама, писао их Лавкрафт или Хауард, бивамо не само заокупљени, него и просто увучени у заплет који обилује оностраним. Тада нам изгледа да су Хауард и Лавкрафт две стране истог новчића.
Анлизирајмо мало ту фразу. Новчић је, јасно, једна ствар, састављена од истоветног материјала. Па ипак има две стране, два значења, упућује на два исхода ако га "питамо за мишљење". Тако можемо поредити стваралаштво два великана, од којих је презиме једног било прво име другог. Шта је ту заједничко? Пре свега, онај страх од непознатог (који нас магнетски мами у само средиште приче), сва та непозната бића која долазе призвана али непозвана из спољашњег свемира, или давних времена када је свет био млад... и када су мемљивом земљом бауљала чудна створења. Јасно је да је реч о створењима ван човекове моћи поимања, а камоли наше свеприсутне жеље да нечим овладамо.
 
А које су разлике? Хауард је писац онога што на српском зовемо фентази. Сматра се чак оснивачем жанра мача & магије. Како је исти синоним за епску фантастику, можемо доћи до занимљиве, мада бесмислене, дискусије ко је "отац" жанра - Хауард или сасвим другачији Толкин!? Лавкрафт, иако ограниченог формалног образовања, трудио се да у своје приче унесе сва достигнућа тадашње науке, а то је време динамичног почетка квантне механике и преиспитивања простор-времена. Тако је Лавкрафтов јунак често научник, студент, неко ко испитује своје породично порекло, или га је пут нанео тамо где не треба. Доста другачије од Конана, и других Хауардових јунака, зар не...
Уметничка намера, оно што би био циљ писања, такође делује сасвим другачије. Лавкрафт је писац хорора. За Хауарда се то не би могло рећи, поред сличних језовитих приказа на које јунак наилази. Зато што је Хауард (антрополошки?) оптимиста. Конан ће ужасе победити мачем, како једино зна, или ће неком срећом којом га је само Кром снабдео изаћи из свега без трајних последица. Претња свету остаје, било индиректно - јер ако је Конан побио утваре, или су се саме међусобно уништиле не значи да исте или суштински сличне и даље не постоје; било директно - ако је Конан само избегао уништење, а створ и даље постоји. Но, све те претње је Конан и буквално оставио иза себе, јер он јури у нове авантуре. Лавкрафтов јунак, ако и преживи често остаје луд, без разума, тог нестабилног ослонца у овом чудном свету. Зато Конан не спада у хорор, а Лавкрафтов циклус спада.
Супротност и постоји када је реч о глобалној перспективи. Из Лавкрафтовог угла цивилизација ће нестати, и човечанство са њом, пред претњом нечисте крви или мешања страних сила. Делује расистички и ксенофобно - па такав је Лавкрафт, мада такви светоназори су тада били уобичајени. Хауард није много оптимистичкији по питању цивилизације. И по њему ће цивилизација нестати, просто зато што је то неприродно стање човечанства. Вратићемо се у свет варварства и уљудности какву оно познаје, на начин описан на почетку текста. У таквом свету се човек ипак пази да не увреди или повреди друге, јер то би му лако могло бити последње у животу.
Иван Вукадиновић
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део