Грешка хришћанског погледа на свет

Шта је то искрено покајање? Ако се неко пред судом "искрено покајао", а тражи да му се опрости казна (сасвим или делимично) не прича ли он то само из страха и личне користи?! Да ли је онда само лицемер, макар себе натерао да стварно мисли како је погрешио? Јер за грешку жели бити награђен, само зато што је исту увидео... Не вређа ли тиме онога ко је од почетка (јасно, према правилима конкретног морала) живео исправно!? Није ли онда једино исправно да тражи казну, што би рекао Бата Стојковић у улози Илије Чворовића: Јесам, јео сам говна... казните ме да окајем грехе...
Ја сам мониста. То значи да исти законе важе Природом током живота, па начелно и кад се од истог (физичког, биолошког) растајемо. Другим речима, оно што важи пред земаљским судовима, требало би да важи и пред "небеским". Но, према хришћанима не важи, јер ако је пред земаљским судом некад и достојанствено избећи милост и ослонити се на правду, за хришћане је ово највећа хула. (Кад чујем ту реч пада ми напамет нешто овако нису џаба они живели у Алистеровом замку). Чак ми један "теолог" (иначе правник по занимању, што је можда занимљиво) рече да највећи Јудин грех није био издаја (што многи обично мисле, па и Данте га је "сместио" заједно са Брутом) него то што је баш одабрао да буде кажњен, пошто је мислио да је то заслужио.
Једна је грешка да неко постаје лицемеран признајући оно што сматра грехом, "искрено" се кајући, а онда одмах тражити помиловање. А тако нешто од хришћанина се очекује у понашању пред оним кога сматра Богом, Оцем, Творцем... Друга је грешка ако неко, кад му дође време, треба нешто што је сматрао природним и нормалним, одједном да сматра грехом, а стиди ли се онда он због тога, да ли стварно жали што се није понашао супротно?! Најзад, ако потраје и после тога хоће ли мислити исто?! Или један модел понашања имамо на литургији, пред причешће, кад се пости, на самрти - а други модел понашања и мишљења имамо иначе!?
Овако постављене, ствари делују апстрактне и комплексне. Зато одмах три примера.
1. Неко је стварно починио злочин. Узећемо као пример убиство, јер ту нема могућности директног обештећења. Рецимо да за тај злочин није одговарао пред земаљским судовима (а и да јесте не мора да мења на ствари). Пред крај живота се искрено покајао. То значи да би хтео да испашта свој злочин. Али авај, времена нема! И шта сад, кад према хришћанском учењу је све тако бинарно - вечно Рај или Пакао?! Шта такав човек да сматра да је праведно, и у том смислу шта да жели (под условом да се стварно каје)?
Што се тиче бинарности, није тако баш код свих хришћана - католици знају за Чистилиште. Рече ми је један зилот да је баш то опасно, тако човек себи дозвољава да греши, итсл... Не бих да објашњавам наведени концепт, нити да оправдавам католичанство, само ћу рећи да је то корак у правом смеру. Јер ствари у животу нису бинарне, зашто би биле после живота!?
2. Типичан православац, живи углавном исправним животом (и сматра да тако живи, зашто да не). Пре него се оженио, имао је сексуалне односе, чак је био рецкарош. Тога се не стиди, чак кад се види са друштвом евоцира успомене током необавезних разговора (рецимо крсна слава). Његова супруга пред Богом на то преврне очима, али му не замера - уосталом, одабрао је њу (и она њега).
Но, јопет се ближи смрт, као и увек. А његова религија такве сексуалне односе ипак не одобрава. И шта сад, треба да му буде непријатно због "греха" у којем није никога оштетио, ни себи ни другој особи зло нанео? Зашто, само зато што негде тако пише... Но то је већ друга ствар. Чак и да прихвати да је то мањи прекршај, зашто за њега једноставно не поднети рачуне, па ако праве неке мање проблеме касније (после смрти). Али хришћанство (с изузетком Чистилишта код католика) не признаје те "мање проблеме".
3. Свети човек, према хришћанству. Наравно, тешко да неко то може за себе рећи, али цео живот се трудио да живи исправно, чак не световним животом, него рецимо у манастиру... како се оно зове... подвижништвом. И сада такав човек треба да мисли за себе да је грешан, а да се не може ни сетити неког свог конкретног греха. Којег би се греха могао сетити патријарх Павле?!? И што такав човек не би једноставно поднео књигу рачуна, рекао - живео сам како сам живео, ако нешто ипак Оном Горе није по вољи, нека одреже своју правду, помиловање не тражим.

Међутим, постоји разлог да се хришћанин не понаша према овој логици, која би иначе била овоземаљска. То је зато што он верује да Бог даје вечне награде и вечне казне. Можда се може другачије то формулисати, али то јесте тако. Пакао није окајавање казне, јер се иста не може окајати! Тај дуг се не може одужити, то стање је вечно. Блиско је човеку да мисли како ниједан његов "грех" (или чак зло-чин, ако га је починио) не заслужује вечну казну. А једина разлика између вечне награде и казне је то ритуално понижавање, унижавање или зовите како хоћете... сламање поноса. Но, ништа нам не говори да ствари тако стоје.
Супротно је логици да постоје "вечна стања" као што су пакао или рај. Како се "материја" мења, тако се мења и свест која је заправо старија од ње. Нема краја том процесу. Окамова оштрица нам говори да не компликујемо карму некаквом наглом изменом правила која би требало да наступи кад се угаси ова инстанца свести повезана са физичким телом. Можда и није све по тој логици, но чини ми се да је довољно мала вероватноћа да бих свесно преузео ризик "хуле на Бога", односно могућност вечних мука односно пакла.
Уместо тога подносим рачуне, стојим иза својих дела, а на грешкама се учим. Ако ћу због тога у пакао, ако ме тамо смешта онај што је створио универзум чији само видљиви део има 40 милијарди светлосних година, онда нека!


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину