Винчанска култура и систем вредности




Изгледа да Винчанцима писмо није било неопходно. Сад слушао кустоса и по њему имали су нешто више - цивилизацију!

Иако се нема бог-зна-шта видети, вреди отићи до Музеја у Винчи. Музеј је у привременом смештају, а колекција није богата. Рекао бих да је више тога били ономад када је била изложба у Галерији САНУ. Међутим кустос музеја Археолошко налазиште у Винчи Драган Јанковић сложио је лепу причу о овој култури, њеном погледу на живот и, како је рекао, систему вредности. Не тврдим да је ово што преносим тачно, то је његово виђење које преносим по сећању. Свеједно вреди рећи...

Могли бисмо кренути од културе становања. Винчанске куће биле су од дрвета, обложене термо-изолацијом каква се тек данас поново открива, када је енергетска ефикасност постала хит. Та изолација се састојала од малтера чији су елементи по трећина глине, песка и трске. Нису имали огњишта него пећи. Подови су били облагани истим материјалом као узидане пећи, па се топлота преносила и имали су тако подно грејање!
Генијалност тадашњег човека види се у начину на који је бушен камен, да би се могао повезати са дрветом и тако се добила оруђа. Песак је сипан у шупљу трску, која је својеврсном машином веома брзо окретана. Песак је својим абразивним дејством бушио камен. Деца од седам година почињала су да се баве тиме, а до дванаесте би били прави мајстори. Тих пет година обуке прошло би кроз игру...
Поставља се питање: је ли Винча била град? По неким данашњим мерилима, градско насеље, без обзира на величину, је оно у којем се већина становника не бави пољопривредом. Вишкови вредности створили су могућност специјализације, па имамо велики број трговаца и занатлија. Трговало се цинабаритом, који је копан на Авали; опсидијаном (вулканским стаклом, које може да се реже на жилете) са Карпата; морске шкољке (то сам погодио!) имале су улогу новца. Тако је трговац пешке ишао од Егејског мора (из Винче би му требало две недеље) до Карпата. 
Имали смо тако вишак вредности и приватну својину, али је свако живео од свог рада! Кустос то објашњава системом вредности, базираним на раду и потребама, а не жељама. То је једини период од две хиљаде година који не зна за рат. Да социјалних раслојавања није било, види се по сличностима кућа. Иако различитих величина, јер ни породице нису исте, биле су све једнако комфорне. После је дошло до пада у култури становања. Наравно, није било нерадних занимања, као што су рецимо свештеници.
То не значи да нема сакралног. Оно се види у скулптурама Богиње Мајке. Велике ("ванземаљске") очи ових фигура асоцирају на бригу, односно то да мајка посматра све. Многе су раширених руку, што је јасна асоцијација. 
Оно што овога пута није речено, али сам се сетио - занимљиво да ове богиње плодности (ратарски култ) углавном нису претерано издашњих облина, већ су релативно витке. Постоји тумачење да је предимензионираности било код гладних људи, док у Винчи изгледа није било глади, па ни потребе за хиперболама. Можете погледати моје тумачење неких модерних феномена.
Поред очију на фигурама Мајке, имамо и уши на поклопцима ћупова. Оне би требало да укажу на будност. Да ли је неко крао, друго је питање...

Ископан је веома мали сегмент налазишта, тридесетак ари. Винча је у континуитету насељавана, па имамо слој практично шута од десет метара који се издиже над Дунавом, и данас делује сасвим природно, као земља, односно лес. У том наносу се могу наћи артефакти. Осамдесет одсто слоја је из периода неолита, дакле Винчанске културе. Како није ископан трг, центар насеља, може се само претпоставити да је постојао.
А на тргу се окупљају људи и доносе одлуке. Ко би могао бити "власт", односно "градоначелник"? Кустос је једноставно одговорио - најбољи. Онај који брине о људима, а не тражи ништа за себе, осим задовољства да ради нешто корисно. Као пример дао је Мојсија (коме се не може замерити да је узео нешто за себе или своје потомке, оставимо ли по страни друге ствари...). Занимљиво је да сам га се и ја недавно сетио, када сам писао о Монарху.

Долазимо до контроверзе о писму. Како рекох, утисак је да оно није било ни потребно. И раније сам био свестан да су Келти (односно друиди) свесно избегавали да записују мисли, док су практично неписмене Инке имале софистицирану културу. Међутим, тек радом на Рунама схватио сам фактичку моћ симбола који није (само) слово.
Према речима кустоса, треба раздвојити зашто нам је записивање потребно, а зашто није. Да ли је потребно за пренос знања? Није, оно се може преносити и усмено. Али јесте неопходно за рачуноводство (Инке су користиле систем канапа - кипу). Међутим, за ове потребе (додао бих где нема централизоване државе) не праве се универзални симболи, чак свако тежи да такве ознаке сачува за своју породицу. 
Међутим, можемо означити да се нешто налази у посуди, односно шта. Овде већ имамо стандардизоване симболе. Рецимо ако је у посуди со, симбол ће то означити, и биће један или неколико таквих симбола на целом подручју културе. Занимљиво би било покушати хемијску аналазу посуда са одређеним симболима. Мада би такво истраживање ишло веома тешко, из разлога које остављам читаоцу да домисли. 
Према речима кустоса, то је већ протописмо. На корак до писма, али они нису стигли да изведу такав корак. Ја бих рекао (ако је тако) да су то идеограми, који већ јесу нека врста писма. Други корак би био да ако неко тако бележи знаке за со (рецимо), помисли да прво слово с означи истим или сличним знаком (ако је наравно реч за со била иста, иначе се називи веома битних појмова тешко мењају). Онда би већ имали слоговно или фонетско писмо. Дешифровање које је раније рађено потписнику ових редова остаје занимљиво.
О коришћењу ових симбола за неке друге, рецимо магијске сврхе, немамо конкретних података, мада можемо претпоставити да је било и такве употребе.

Данас знамо да је на подручју Винчанске културе била прва металургија бакра на свету. Рудник није био на подручју саме Винче, нити су нађени метални артефакти. Био је тамо где су и данас рудници - на подручју Бора, локалитет Рудна глава. Са металом иде и прича о пропасти културе.
Видели смо да вишак пољопривредних производа није био проблем. Није био проблем ни што почетак металургије појачава миграције. Ресурса је било довољно. Погледати о Кропоткиновом делу Узајамна помоћ.
Проблем настаје што је посао у руднику тежак (живот јој није лак). Некоме је пало напамет да не копа сам, него натера другог да копа за њега. Када је дошло до гомилања метала, он је даље коришћен не за своје употребне вредности, него зарад повећања доминације над другим људима. Појавио се рат. Куће више нису биле тако удобне. Прост народ градио је склоништа да преживи, брвнаре. Нешто што би се лако могло поново подићи. Они који су живели од туђег рада градили су палате. Поред професионалних ратника, појавили су се и професионални свештеници.
За Винчанску културу је занимљиво да је пронађено релативно мало гробова. Људе су испод прага сахрањивали Лепенци. Према мислима кустоса, човек који је фокусиран на живот не бави се много смрћу. Он преминуле враћа у циклус кружења. Оставља их лешинарима да почисте, као што данас раде зороастрејци. Што не мора да значи да се смрт онда сматрала нечистом, могуће да је једноставно била део животног циклуса. Ратничке културе имају потребе за другачијим ритуалима - кремирањем или хумкама које остављају трагове.







Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину