Како Шопенхауер види свет

Нека овом приликом буде напоменуто да реч "атеизам" садржи једну лукавост, зато што унапред прихвата теизам као да је сам од себе разумљив. Уместо тога, требало би рећи нејудаизам, а уместо "атеист" нејеврејин - тако би се поштено говорило.
Артур Шопенхауер, О четвороструком корену става о довољном услову

Можда је читалац овим цитатом стекао погрешан утисак, па да му помогнем да утисак буде још погрешнији... Ако је веровати Лени Рифенштал, она је питала Хитлера који му је омиљени филозоф. Он је рекао да је то Шопенхауер. Она рече да је мислила (као уосталом многи) да је то Ниче. Али не, код Ничеа нема система...
Видећемо какав је систем Артура Шопенхауера, а прво ћу рећи да нисам стварно код њега видео антисемитизам. Уосталом, и горња изјава говори о нејеврејину, а не антијеврејину.
То би могло бити за наук иначе кад се односимо према јудеохришћанству (или било чему другом). Тачна је примедба коју сам чуо да тзв. западни езотеризам не може да се замисли без јудеохришћанства. Стварно, ти окултисти имали су неку своју јеретичку визију хришћанства, или потребу да га негирају, рецимо прихватањем јудеохришћанског негативца, за кога лично сматрам да уопште не постоји (ако бисмо се држали теолошке дефиниције). 
Међутим, то не значи да је то што зову западни езотеризам једини начин да се мисли езотеријски (на западу). И заиста, нашао сам систем у којем су ти хришћански наноси сведени на минимум, а то је наравно рунски систем. Овде ћемо видети како је Шопенхауер објаснио свет, с ону страну бога и ђавола...
Али прво нешто о самом делу, стилу којим је написано. О четвороструком корену става о довољном услову Шопенхауерова докторска дисертација, коју је четрдесет година касније (читао сам ту верзију) допунио у новом издању. Нисам сигуран да је неко ко тек треба да докторира толико нападао класичну немачку филозофију (Хегела и следбенике), а материјала за критику стекао је у том 40-годишњем периоду. Такође, овде има доста позивања на друга његова дела, посебно оно капитално - Свет као воља и представа.
Примедба преводиоцу (издавач Академска књига) била би коришћење израза који су нејасни некоме ко није професионални филозоф - емпиријски зор, зрење, моћ зрења (последња је на једном месту објашњена као свест о другим стварима). Савремени српски је ускраћен за речи као што созерцање, што можемо захвалити Вуку Караџићу, па праћење оваквих текстова може тиме бити теже...
Па да почнемо о самој књизи. Шопенхауер став којем тражи основ, и добија да је он четвороструки, даје речима: Ништа није без основа зашто оно јесте. Или једноставније - све постоји са неким својим разлогом.
Овај основ се грана, што и не би било тешко погодити, на каузалитет и онтологију, односно конкретне разлоге зашто баш нешто јесте (узрочно-последичне везе) и објашњење шта је нешто у ствари (основи), дакле метафизичко заснивање.
Шопенхауер даје своја четири основа (који се могу свести на један) на редом наведене класе - емпиријске (које се тичу непосредног објекта), појмовне, геометријске (и аритметичке) и мотивационе. Али погледајмо који је то један корен. Он га објашњава тиме да се наша свест распада на субјекат и објекат, и не садржи ништа изван тога.
Пре него што кренемо на ове четири класе тог (једног) корена, видећемо Артурове критике дотадашњег бављења проблемом. У принципу он сматра да се нико осим Канта није озбиљно бавио овим питањем, и критикује разне друге покушаје. Мени је занимљива оштра критика Спинозе (кога и даље ценим). Замера му што не разликује узрок и објашњење неке ствари. Што је у принципу тачно. Али можда није кључно... Данашња физика је, рецимо, постала високо-спекулативна и неке теорије (квантна гравитација) "функционишу" буквално тако што ако нешто нечим можемо представити, сматрамо да је то "објективна реалност". Иначе, Леонард Саскинд, који се бави холограмском теоријом, рече једном како физичари баш и не воле реч "стварност"...
Спиноза је као и Шопенхауер мониста, сматра да свет има једну основу, и она се чак битно не разликује. Обе филозофије би се могле повезати са Упанишадама, односно Ведантом, рецимо... Шопенхауер јесте нешто јаснији, јер атрибути Спинозиног Бога, мишљење и протежност, су у оно време још и могли стајати као нешто по себи јасно, док већ у време Артура то није баш тако... Протежност (простор) већ код Канта није нешто апсолутно, а да не говоримо о савременој физици (релативност, рецимо). Слично важи и за мишљење. Делује да је Шопенхауерова на субјекат и објекат логичнија, мада мислим да би је теже било применити, рецимо у етици, односно објашњењу неких "друштвених" појмова - моћ, идеологија... 

Прва класа основа код Шопенхауера је емпиријски зор, схватање узрочно-последичних веза код конкретних ствари. Материја је, тако, само објективни корелат чистог разума, наиме каузалност уопште и ништа више, онако како је разум непосредно сазнавање узрока и дејства и ништа више
За сазнавање чула нису довољна, она нису скоро ништа, јер мозак мора ствар "прерадити", пре свега поставити је у времену и простору, које су, као код Канта, категорије ума. Тачније разума. Шопенхауер разум додељује и животињама, чак веома примитивним, уопште негира неку посебност човека у том смислу... Данас би оно што он зове разум неки назвали свест, или инстинкт. Ипак, како је појам добро (и без мистификација!) представљен, нема разлога да се не користи, наравно уз свест о томе шта је за Шопенхауера разум.
Оно што човека разликује од животиње је ум, али он (такође) код Шопенхауера није ништа посебно. Ум је просто могућност апстракције. Ум барата не са конкретним стварима, него са појмовима, што животиња (по Артуру) не може. Шопенхауер ипак није видео магијско порекло апстрактног мишљења (коришћење симбола), што имамо код Доријана Нуаја, и ону чувену реченицу - предмагијски човек је могао шта је хтео, а хтео је мало тога.
Ум то ради једним својим триком - појмови представљају осиромашење стварности (апстракцијом скривамо детаље), па је са њима лакше баратати. Ко се бавио информатиком или инжењерством, коришћењем модела уопште, то добро зна. Они најапстрактнији појмови, висикопарне речи као што је битак рецимо, су заправо најсиромашнији, обичне љуске, такорећи... Филозофија која се заснива само на њима је нужно досадна.
Шопенхауер се умом не бави много. Више се бави погрешним сагледавањем истог, његовом мистификацијом, те тада често коришћеном речи Апсолут. Ту долазимо до цитата с почетка. Занимљив је парадокс да је теизам заправо облик материјализма, а Шопенхауер обе ствари критикује. Заиста, теизам претпоставља постојање материје (света) као божанске творевине, такође раздвојеност Бога од материје. За Шопенхауера је свет у принципу илузија.

Трећој и четвртој класи Шопенхауер у овом свом делу посвећује много мање пажње. Трећа класа се односи пре свега на геометрију. Само тамо је могуће ићи у оба смера, односно сматрати једну ствар за услов друге и обрнуто. То је зато што геометријске представе постоје само у простору, не и времену. Зато је исто рећи да једнакостранични троугао има једнаке углове и обрнуто да једнаки углови значе и једнакост страница... Аритметика већ укључује време, оваква симетричност доказа тамо није могућа.
Четврта класа се односи на разлог људског понашања, његове мотиве. Ово је можда најзначајнија ствар Шопенхауерове филозофије, његов детерминизам. У десет страница је много тога речено. Воља (основа по Шопенхауеру) не може себе да посматра, оно што човек може видети једино је хтење. Или како је речено у Упанишадама: Он се не може видети, а све види, и не може чути, а све чује; не може се сазнати а све сазнаје, и не може се разумети, а све разуме. Осим њега, нема другог бића које види, зна, чује и сазнаје.
Субјекат сазнања никада не може да постане објекат, односно представа. Не може да се дефинише шта је хтење, али може да се пита - зашто? Нужно се претпоставља мотив, односно основ поступка који је уследио. Без мотива је поступак немислив.





Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину