Бехемот, а не Левијатан

У новије време са англосаксонског говорног подручја, тамо где су такве ствари изгледа прве "превазиђене", јављају се идеје обнове апсолутне монархије. Као што је то сматрао један од њихових најутицајнијих друштвених мислилаца Томас Хобс. Своје идеје таквог уређења он је изнео у свом првом делу Левијатан (1651.) где државу представља као "чудовиште" које помаже човеку да изађе из свог природног стања сталног сукоба сваког против свих.
За име је узето библијско чудовиште, док је Бехемот име другог библијског чудовишта које је више копнено (док је Левијатан морски), па тако њихов сукоб постаје парадигма сукоба два над-облика владавине: таласократије и телурократије. Треба имати у виду да, макар што се потписника ових редова тиче, Бехемот per se није довољно описан, ма колико се Дугин око тога сам трудио... 
Овде ћемо видети (под шифром "Бехемот") да је могућа алтернатива овом англосаксонском виђењу, која наравно не би била демократија. А не би био ни "просвећени апсолутизам", како они то изгледа виде, што ме подсети на приче које су некад долазиле из Демократске (сиц!) странке о томе како нам такво уређење треба у Србији. Знате оно Велики Реформатор ради, док легИЈалисти само спавају, и ваљда га у свом праведном сну стално ометају. Канда се веома мало променила владајућа реторика од тих дана...
Већ сам коментарисао виђење неограниченог суверенитета које долази од "гуруа" овог "неорекционарног" покрета, Менцијуса Молбурга. Тамо сам се више бавио односом према својини, који је наравно неизбежан ако целу планету (или неку већу територију) замислио као нечији приватни посед, па гледамо шта би било онда... Овде ћу се бавити више политичким идејама.

Лично Хобса нисам читао, мада су ми његове идеје познате. Рекао бих да је он, као и Макијавели, учинио оно што је Ниче назвао "први корак ка честитости", признавши како се своје 'ја' стално уздиже на рачун другог. Поздрављам такво гледање ствари, иако му је велики проблем индивидуализам. Када га будем прочитао, уз још неке ствари, можда напишем целу књигу под називом Бехемот. Овде ћу се ограничити на коматерисање клипа који износи његове идеје о власти апсолутног монарха. 
Аутор клипа каже да су ове идеје све популарније, што долази када се види неефикасност демократског (посредног) одлучивања, чији можда најбољи пример Брегзит више пута помиње. Хобс је, међутим, утврдио одавно како је апсолутна монархија бољи облик владавине од демократије или аристократије. Аутор даље тврди да се Монархом не би могли сматрати диктатори тоталитарних режима (приказани су наравно Хитлер и Стаљин, и из неког разлога Мугабе), већ би Хобс овакве једнопартијске режиме назвао аристократијом. С тиме бих се чак и могао сложити... Мада, да је приказан пунокрви наследник лозе Ким, не знам како би се бранила идеја да Северна Кореја није апсолутна монархија. 
Занимљиво је да на крају, иако себе сматра "неутралним" по питању ових идеја, он наводи да је"демократија тројански коњ социјализма". Гледајући успехе либтард "левице", па и успешну опструкцију онда кад "десница" победи на изборима, човек би се могао сложити. Међутим, не стоји изједначавање шведске социјалдемократије, или много горих ствари, са режимима научног социјализма, или много старијим који су се заснивали на рационалној расподели ресурса (Инке, Египат). Ако ништа друго, треба знати да се левица до пре тридесетак година скоро искључиво бавила правима већине.
Пре него пређемо на конкретне ставке, морам поновити оно што сам већ рекао поводом Молбурговог блога - апсолутна власт не постоји. Језиком ових десно-либералних гиикова њихов апсолутни монарх би био нешто као СЕО (генерални директор), док је управни одбор неко трећи, скупштина акционара неко четврти, етц. Чак и кад су власништво и управљање уједињени у једној особи, што данас у великим системима обично није случај, тешко да је та особа независна. Нешто најближе сувереној власти појединца (како је виде такви као Молбург) имали смо у поменутој Слободној Држави Конго. Такође је од поменутих диктатора само Хитлер искључиво сам доносио одлуке, са познатим исходом. Са Стаљином није било тако (читао сам књиге са историјским подацима), док је Мусолинија сменило Велико фашистичко веће чим су кола кренула низбрдо... Тако да су стварно ови режими углавном били сличнији аристократским републикама. 
Монарх дакле није био представник себе, "фискално одговоран" како би рекли класични либерали прерушени у "неореакционаре", него је представљао владајуће слојеве кшатрија и брамана, племства и свештенства. Фараон би био најбољи пример таквог, наоко неограниченог, владара - заправо некога кога је делегирала теократија. Такође, монархија као институција не долази од "друштвеног уговора", или "мањег зла", него је имала своје сакрално порекло. Чак и у Енглеској. 
Па да најзад пређемо на тачко по којима Хобс сматра апсолутног монарха бољим.
  1. Тежње монарха и народа су повезане, док код појединаца у скупштини нису.
  2. Рационални савети монарху могу бити држани у тајности, док су савети у скупштини подложни емоцијама и теже остају тајни.
  3. Монарх се лакше држи својих одлука дуже време, док је скупштина склона промени мишљења.
  4. Монарх не може да се не слаже са собом или има конфликтне интересе.
  5. Број "увлакача" у скупштини је знатно већи.
  6. Скупштина је у константном стању интрига, где би свако да буде Лорд Протектор што је као да је краљ стално дете.
Половина ових ствари су у принципу тачне. Код прве тачке је неопходно разјашњење појмова, четврта је у великој мери условна, док је шеста само делимично тачна - односно ценим да је монархија ту равна облику власти који има скупштину, ако не и гора. Па да кренемо...
Морамо знати шта аутор клипа, а вероватно и Хобс, сматра "народом" (the people). Значење одговара оном америчком We the people - скуп појединаца, себичних намера, на одређеној територији. С тим у вези, заговорник таквих идеја данас би имао већих проблема да објасни како су то интереси монарха идентични (или повезани) интересима појединаца. Јасно је да не може бринути о интересу баш сваког појединца, па се намеће питање да ли је реч о већини појединаца, или просеку њихових (материјално изражених) интереса, да ли би онда просек (фамозна средња класа) одговарао аритметичкој средини или медијани, које код богатства обично нису исте, и сл...
Међутим! Интерес монарха није повезан са појединцима, него са заједницом, колективом. Монарх представља заједницу, а ако је и нема, он је конституише. Ако је Мојсије заиста предводио "разнолико мноштво", он је од њега створио нацију. (Читаоцу се сад саветује интермецо уз музичку нумеру Лајбаха, па би онда могао видети блог који сам назвао по тој нумери, а даје нам симпатичан пример из Северне Кореје).
Друга тачка је занимљива, и у принципу тачна. Ипак треба имати у виду да је апсолутна дискреција могућа ако неко доноси одлуке не слушајући саветнике, или све своје саветнике убије. Наравно, што више људи доноси одлуке, оне постају мање рационалне, и склоније томе да "процуре". Но не треба занемарити да кад један лик о свему одлучује долазимо до онога што рече мој другар - "да ли Аркану неко каже не шефе, нисте у праву". Можда би боље прошао да је имао таквог човека...
Осврнућу се на актуелне замерке што неки преговори око државног статуса нису јавни. Не знам да ли се хоће да се јавно обзнани на шта никако не бисмо пристали, док смо на нешто спремни да пристанемо?! У том случају би супротна страна ово друго сматрала већ својим, док би пробала да атакује на прво, што можда и добије. Посебно ако се крене са продајом магле народу, којег би требало да представљају (и на изборима питају) и скупштина и председник.
Треће је у принципу тачно, самим дужим животом појединца од мандата типичног изабраног тела (мада би се чланови могли бирати и доживотно). Ипак, на још дужим скалама, незаобилазан је проблем наслеђивања. У "аристократским" системима са јаком влашћу појединца он може бити акутан, па можемо добити Горбачова, док је велико питање ко ће Путина да наследи (вредно је размишљања питање је ли он Монарх или представник аристократије - олигархије?). У "класичним" монархијама наслеђивање не гарантује ништа - упоредимо ЊКВ са Карађорђем. Или османске цареве до Сулејмана са онима после. Можда су најбоље решење адоптивни цареви, који су долазили на власт усвајањем у златно доба Рима.
Четврта тачка нам наравно делује тачном. Али она важи само под једним великим условом - претпоставком рационалности Монарха. Често та претпоставка не мора бити испуњена, па он може итекако бити у колизији сам са собом.
Пету тачку не морам посебно коментарисати. Више људи, више подрепних мува. Ипак један Грима Црвјезик може више штете донети тамо где одлучује појединац.
Шесто је делимично тачно и односи се на нестабилност демократије или аристократије. Логика је иста - ако више људи доноси одлуке, они могу бити склони свађама. Међутим, уочимо да период регентства, које је предвиђена ситуација, морамо продужити и на старост краља (ако не жели да се повуче), те периоде његове болести и неспособности, што су ситуације које не морају бити решене.
Уопште, можемо упоредити ситуацију са оном код личних и екипних спортова, као што су тенис или фудбал. Ако је све на појединцу, он може имати дужи период успеха, као рецимо Новак Ђоковић. Но уочимо да је и он имао проблеме са формом, или нечим другим, када је једноставно морао да застане. У фудбалском тиму је стално неко повређен, али тим то може компензовати, често истицањем играча који би иначе био у сенци (рецимо успех Ливерпула и кад не играју Салех и Фирмино).

Блог већ тежи да иде у бесконачност... Читалац се зато овде охрабрује да даље сам размисли. Само ће бити поменути системи двојног краљевања, као што је код Хазара (каган и каган бек), или код Спартанаца, уопште међу Аријевцима. Кажу да Хазари и даље владају светом. Имају ли они искључивог вођу параде, звао се он и Сорош или Рокфелер, или одлуке доноси ограничена група људи, али ипак група, рецимо оних 120 породица... Са друге стране је Спарта имала рекли бисмо компликован систем управе који је укључивао елементе монархије, аристократије и демократије - дакле власти једног (односно двојице), неколицине и (гласног) мноштва. 
Но, како би рекао аутор оног клипа, ова питања су више споредног карактера, где су битнија питања економије, односно својине. А ту се не слажем са "неореакционарним", односно неолибералним. 
Иван Вукадиновић





Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину