Кад би ванземаљац владао

Хиљадугодишњи Фнаргл и "неореакционари"

Посетилац мојих последњих блогова би могао помислити да сам баш заређао са ванземама, међутим овде је реч о једном политичком (или боље рећи идеолошком) огледу, gedanken experimentu. Кога занима шта мислим о ванземама, постоје ли, може читати рецимо ово. Овде коментаришем нечију екскурзију у научну фантастику, што је сасвим легитимно имајући у виду да најбоља дела (што се тиче укуса потписника ових редова) овог жанра јесу она у којима се заправо говори о нашем свету, а сва та егзотика са чудним технологијама (магијама) и туђинима треба да нас измести из ове реалности, јер некад стварно видимо боље кад се одмакнемо. До краја можда и поменем нека од дела фантастике која се баве људским уређењем...
Чудно, али чини ми се да је о том неорекционарном покрету највише речено кроз псеудо-духовиту критику оних "рационалних". Ретко кад се слажем с овима, али овде бих се за почетак сложио. Само за почетак... Чини ми се да ови момци, углавном амерички компјутерски гикови, немају много везе са реалношћу и ту су "рационални" у праву. Наравно, јебе се мени за демократију и SJW глупости. Али критику овог "покрета" који би ми у нечему (на први поглед) био близак, јер рекло би се да помиње повратак феудализма, чак у вези са технолошким бумом (неки заступници су трансхуманисти) о чему сам писао овде, даћу анализирајући један конкретан текст.
Читалац наравно може стећи свој суд, полазећи од онога да је претраживач мајка знања, у чему ћу му дати само један хинт - да је ово део "ширег покрета" који има лепо име Dark Enlightment, и можда је најбоље погледати на графику (мрежи) ко би ту све спадао. 
Кертис Јарвин, а.к.а. Менцијус Молбург (представљао се и као Sith Lord), познат је по својим километарским блоговима. Лик иначе није баш наиван - имао је разговоре са Беноном кад је овај био стратег Беле куће.
У блогу Магија симетричног суверенитета свео се на 1.666 речи (занимљив број), што је омогућило читање и смислену критику. У тексту он полази од расправе са неким и свог закључка да је концепт ограниченог суверенитета контрадикторан. Начелно бих се могао сложити - тако је контрадикторан и појам ограничене слободе, али неограничена слобода не постоји. Што нас доводи до закључка да су слобода и суверенитет нужно релативни. Осим ако ниси неограничено биће. Али занимљивије је видети шта је тај његов "симетрични суверенитет", и које су рупе у теорији.
Најбоље да одмах скокнемо на "причицу", односно замишљени експеримент. Јарвин наводи најгори могући рационални резултат нечије неограничене власти (у овом случају над планетом, јер сигурно да такву власт барем ништа људско не би ограничавало). Рецимо да Земљом влада хиљаду година извесни Фнаргл који је аморалан, свемогућ и похлепан. Није он ништа посебно, не може сам ни да се креће (Молбург га духовито пореди са Џаба Хатом), али има две моћи - нерањив је и може да убије било кога "пуцнувши прстима". 
Циљ овог Џабе, пардон Фнаргла, је једноставан - злато и још злата! Да после својих хиљаду година напусти Земљу са што је могуће више злата. Друго га и не занима. Дакле, не неке перверзије као на слици десно, ни згодне принцезе, нити нека издркавања доминације. Такав владар је рационалан, јер делује према одређеном циљу, не бавећи се емоцијама...
Јарвин даље теоретише која би била политика Фнаргла који је revenue maximizer. Као најочигледније решење делује нам да претвори све Земљане у робове, који би били изложени арбитрарно његовој вољи да убије било кога, мада то не би било сасвим арбитрарно, него неког за кога сматра да не ради довољно (Јарвин се тим критеријумом нешто и не бави). А сада копај! 
Међутим, Јарвин одмах тврди да робови не раде баш добро, осим тога свако треба да једе, па неко би морао да ради да обезбеди људима храну. Такође људи боље раде ако им не прети неизвесна смрт, него имају неку сигурност. Са тиме бих се чак и могао сложити, уклапа се у неку моју правну теорију. Али онда он прелази поприлично брзо на систем економског либерализма (капитализма), минус демократија. Испада да би Фнаргл највише зарадио само опорезујући регуларне људске активности на слободном тржишту.
И тако добијамо систем који гарантује приватну својину, уз све што такав систем носи, мада нема никакве демократије (а локални избори?) просто зато што Земљани не могу да се реше Фнаргла, будући да је он нерањив и може да убија по жељи. Таквог односа би се Фнаргл у свом интересу држао, можда не пред крај своје владавине (вели Јарвин), када ионако ускоро одлази, али рецимо да смо ми на почетку и имамо још хиљаду година...
Није тешко побити овакву линију закључивања, мада би можда некоме би проблем одакле да почне. Па рецимо овако - по чему би такав систем био за Фнаргла најисплативији?! Он би укључивао гомиле занимања које би из његовог угла могле да раде нешто паметније - наравно да копају! Рецимо адвокате, који су просто незамењиви кад год је својина у питању, а иначе за њима нема много потребе. Да не говоримо да би било натезања (и поред његове недодирљивости) колико то привреде да опорезује, а цивилни службеници, будући да му не могу ништа, ипак би се потрудили да га поткрадају, чак би то могли сматрати својом патриотском (земљанском) дужношћу. Систем би био корумпиран, мада ни неки други системи такво расипање не могу избећи.
Ово је чисто логички (дедуктиван) закључак, али ми имамо и емпиријске примере Фнаргла на земљи. Најбољи пример је белгијског краља Леополда II, који је владао Слободном Државом Конго као својим приватним поседом. Дакле, симетрични суверенитет на делу! Ни он није био ништа посебно у афричком крајолику, којим се не би могао шетати, али је био неограничени господар живота и смрти својих поданика, такође нерањив за њих - у Африци тешко да би се нашли са њим насамо, да пошаљу у Европу неког да га одради такође нису могли, јер тада су у Белгији њихове сународнике приказивали у зоолошким вртовима. Па је ли им увео либерални капитализам са неповредивошћу приватне својине?! Не бих рекао... Имајмо у виду да је и Леополд био само revenue maximizer, истина запео за неке друге ресурсе Конга које је могао црпети, али на крају је све то било размењиво за злато.
Но вратимо се Фанрглу и његовом једином циљу, и како га спровести. Рецимо (претпоставимо, на кратко) да ни Леополдов систем није био најрационалнији, уосталом он и није пробао нешто друго па да поредимо резултате. Већ смо прихватили елементарну потребу за сигурношћу коју је Јарвин истакао. Фнаргл би ту потребу код људи задовољио једноставно тако што не би убијао људе за било шта, већ једино ако саботирају производњу злата или просто забушавају. То не би било довољно, па би могао увести још нешто што Јарвин уопште не помиње, а ванземаљском ентитету са "натприродним" моћима би тако нешто било тривијално. Наравно мислим на религију.
Фнаргл наравно не би био као Божански Цар Дине, његови мотиви су ипак "нешто" другачији. Мада би понешто од његове харизме могао преузети. А ја ћу овде прећи на пример који би гиковима као што је Јарвин био најпластичнији - компјутерске игрице, стратегије. Погледајмо нпр. Sid Meier's Civilization II. Последње, и вероватно најбоље уређење које је тамо описано је фундаментализам. У градовима фундаменталистичке цивилизације се нико не буни (сви раде), плус постоје веома јефтине јединице фанатика. Хм... опет сличност са Хербертовом Дином, и светим ратовима који су тамо описани. Али најбољи опис, таксативан, дакле гиковима убедљив, дат је у одломку Пет Ногу Волфове Сенке Мучитеља. Фундаментализам, или било који облик идеократије би се могао објаснити и као приврженост једној апстракцији за коју се замишља да садржи изабрано тело и тела из којих је оно проистекло и мноштво других елемената, претежно идеалних, али такође може да садржи и оданост личности монарха - у овом случају божанског Фнаргла. Таква оданост лишава нас потребе не само за парламентарном демократијом и политичком борбом, него и за целим системом гаранција и непотребних елемената као што су адвокати, маркетиншки стручњаци, углавном психолози (лајф коучеви), дизајнери, модни креатори, антрополози и остала гамад. Сви они би боље Фнарглу послужили, наравно, у рудницима злата.
Јарвин или Молбург нам ништа не говори о ширем окружењу у којем је Фнаргл. Видећемо да постоје две могућности. Нешто ми мирише да он види Земљу као део неке веће трговинске размене (галактичке) у којој би изрази као што је revenue maximizer имали смисла. Тада би Фнаргл морао да мисли о одбрани (ако му Земљани не могу ништа, можда могу власници других планета), и којечему другом. Могуће да би усвојио либерални економски, а ауторитарни политички модел. Такви системи давали су резултате, рецимо Сингапур је данас најбољи пример. Но уочимо да они постоје данас само код конфучијанаца, а пре сто година су могли да постоје и код протестаната. Но можда би Фнаргл био клептократа, коме је најлакше да узме новац и бежи у Саудијску Арабију на неку другу планету. 
Нешто друго би било ако би Земља остала изолована, или могли бисмо рећи привредно аутархична (самодовољна). Сетимо се да је Фнарглов циљ само злато. Небитно да ли ће му након хиљаду година (ванземаљци другачије гледају на време) оно затребати онако како га ми углавном користимо, или овај нерђајући релативно редак метал на Земљи у њеовој цивилизацији има и неку употребну вредност. Фнарглу би било најпаметније да злато прогласи за земљане сасвим непотребним. Могао би копирати Ликургове законе (Спарта) по којима се за размену користило гвожђе, што је гомилање новца и лихву учинило екстремно незанимљивим. Или да уведе неки вид не-новчане размене, дакле трампе. Тако би сво злато у људским резервама, чега нема много мање него што би за хиљаду година могло да се ископа, учинио у тренутку својим, а да људима реално ништа не би недостајало. Видимо како се Молбургов пример окреће против њега, односно против тржишне привреде!
За крај, вратимо се Леополду, јер зашто бисмо његов модел владања, revenue maximizer-инга, сматрали лошим. Ако се држимо примера, туђину друге расе (односно врсте) и много већих моћи од наших такав модел доказано доноси не малу добит. Тако је било и у јужњачким државама САД, где су робови били заиста оруђа која говоре (што у антици углавном није био случај, иако је Аристотел тако правдао ропство). И приходи су били невероватни...
Међу нама људима ми ипак немамо неограничени (по Јарвину "симетрични") суверенитет, него је сваки суверенитет ипак ограничен, релативан. Такав однос по природи није робовласнички, а посебно није однос благонаклоног опорезивача, што видесмо не пије воду. Природан однос међу људима је онај који би најбоље одговарао појму неореакционаран (мада сам Молбург своју теорију зове формализам). Такав однос бисмо могли назвати феудалним. И злато му није неопходно, осим можда за верске потребе фараона, како то беше у древном Египту који није знао за новац.
Иван Вукадиновић



Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности