Где су ванземаљци?

Дошао сам до закључка да је чувена Дрејкова једначина ср… Или добро, нећу давати жестоке оцене нечега што је замишљено као добра идеја, али факат има макар једна ствар која је рупа у целој логици.

Ми знамо број звезда у галаксији, имамо процену колико има планетне системе, земљолике планете (мада зашто само оне?)… Можемо нагађати да је релативно лако да живот настане (на Земљи настао прилично брзо), али тешко да изађе нешто интелигентно или макар компликовано (доста времена до Камбријске експлозије), можемо имати разне филтере, као што је присуство већег сателита, магнетно језгро, периодична изумирања… Али то све није оно најбитније.

Проблематичан је сигурно последњи коефицијент. Он даје пропорцију техничких интелигенција САДА, што би био однос старости планете и старости техничке цивилизације (по Сегану то је од првих радио трансмисија). На Земљи је то делић процента. Да је један проценат таквих цивилизација, на земљоликим планетама просечна старост такве била би четрдесет милиона година! Е сад, код нас је технички развој експоненцијалан. Можда не мора бити такав, али Окамова оштрица… Замислите, ако човечанство (или „човечанство“) толико поживи, где ћемо „ми“ бити за 40.000.000 година!? Лако је закључити да би, да има више толико старих цивилизација барем једна била ниво три по Кардашеву, дакле галактичка цивилизација типа Star Wars. Где је таква? Или где су неке „наивније“ – рецимо да је тај коефицијент сто пута мањи, имали би 400 хиљада година развоја што је јопет веома много и далеко се може догурати (барем ниво два Кардашева – потпуна утилизација планетног система, или више њих). Што нас наводи да је тај коефицијент много мањи (јер такве не видесмо), да техничке опстају делић процента старости планете, што нас води једноцифреном броју цивилизација, а ни што се наше тиче не морамо бити оптимисти…

Има неких решења проблема (Фермијев парадокс), по некима нам венземе не би биле занимљиве, што могу објаснити. Давно писах текст Ултимативно златно теле, нема шансе да га пронађем. (Текст је о последицама бесмртности коју би људи добили ако би могли да своју свест, српски речено, аплоудију и даунлоудују, даље о страховитом конзервативизму цивилизације, заинтересоване само да не умре, којем би то водило)

Најзад, што се фантастике тиче, Ретка Земља је сасвим плаузибилно решење. Тако је барем код Херберта и Асимова…

Тако сам ја не знајући много о Фермијевом парадоксу, практично њега дефинисао на неки начин. Већ сам знао да парадокс постоји и како гласи, али не много више о њему. А онда сам прочитао књигу Где су ванземаљци? (издавач Хеликс) Стивена Веба, коју освојих на једној трибини сличног имена. 

Прво да кажем понеку о добрим странама ове књиге. Иако написана 2002. године, она је и даље у већини ствари актуелна (или то макар мени изгледа тако, као не-стручњаку). Оно што знам да се од онда доста променило је област егзопланета (ван Сунчевог система), па ту ко чита не би требало да узме у обзир закључке дате у књизи (аутор јесте ставио да се очекује могућа промена о свему о чему је писао). Треба рећи да су у наредних неколико година, до 2025, у плану пројекти који би могли на тему вензема бацити друго светло.

Књига је занимљиво писана уз богате референце које не укључују само науку него и научну фантастику. Ту је аутор пристрасан, али видећемо да није тако само по питању лепе литературе - различита решења парадокса су различитим нивоом пажње објашњена. Добро је што се разликују (научна) теорија, спекулација и сценарио, што би значило да није само прво "валидно", међутим постоји вредносна хијерархија и она није једнака. Што ће рећи негде се спекулација или сценарио ("који није чак ни то") одбацују, а негде се разматрају. 

Можда је најзначајнији појам универзалне године - цела старост познатог универзума стрпана у једну календарску годину. Па онда можемо видети како је писана историја нешто као неколико секунди, а наша врста постоји "једно полувреме". Веома пластично описано.

Проблема има доста, и то већ у логичким основама. Тако се доста (занимљиво највише у другој групи решења - Они постоје, али се још нису јавили) користи Окамова оштрица. Само због ње се нека решења олако одбацују, иако нам овај концепт говори само шта је мање вероватно. Ја сам доста користио тај алат у свом филозофском делу, али у принципу само ради поређења двеју алтернатива, а не једног решења (које може бити и "нема решења") насупрот свих осталих. Онда важи другачија математика, коју ћу предочити. 

Пре десетак година сам био усамљен и решио да стартујем рибе по фејсу док се с неком не сконтам. У програмирању се овако несофистициран приступ наива brute force. Рачунао сам да ако су ми шансе на успех један одсто, онда су за неуспех у сваком појединачном покушају 99 одсто.  Под претпоставком да су догађаји статистички независни (што у овом случају нису, али је апстраховано) при сваком новом покушају вероватноћу укупног неуспеха треба помножити са 0.99, и тако је смањити. Ако би покушао сто пута, та вероватноћа да не успем би пала на 36,6%, што ће рећи да бих имао 63,4% изгледа за успех... Нисам морао да сто пута покушавам.

Стивен Веб је представио педесет решења, укључујући и своје, од чега тридесет да ванземаљци постоје. Дакле он би опцији да нема решења (и према свом је скептичан), свом решењу или свим решењима по којима ванзема једноставно нема супротставио 50, 49 или 30 решења. И да је свако од њих појединачно мало вероватно, вероватноћа да је неко од ових решења ипак валидно расте њиховим бројем, а оно што аутор преферира опада.

При свему томе аутор у трећој групи решења (Они не постоје) исправно, у духу Дрејкове једначине множи вероватноће, односно појединачни фактори му доприносе, док то у прве две групе то не ради. При томе полази од процене Карла Сегана како таквих цивилизација има милион у галаксији, па ако нека једноставно није заинтересована за контакте (једно од решења), остале јесу. Међутим, ако је такав број за целу галаксију двоцифрен, могли бисмо закључити да су неке цивилизације незаинтересоване, неке имају облачно небо, неке ко зна које разлоге, неке су нестале (у духу Дрејкове једначине сва таква решења би заправо спадала у трећу групу - Oни не постоје, то је последњи фактор L), а неке су једноставно далеко. Веб иначе наводи тешкоће при комуникацији.

У добру страну ове књиге спада и што он не помиње само комуникацију или евентуални долазак ванземаљаца, већ и све њихове трагове, рецимо мегаструктуре које бисмо могли уочити. Но ако се аутор огрешио о неку групу решења, то је свакако прва група (Они су овде), и о два решења ћемо сад мало више говорити.

Богови ванземаљци

Стивен Веб је нешто расположенији да укључи могућност спољњег настанка живота - случајна па чак и диригована панспермија, од решења које је први понудио швајцарски хотелијер Деникен. Заправо цела та теза дата је на једној страници (од 250) у оквиру Решења 3: Они су били и оставили доказе. Више се разматрају докази који би могли постојати на другим планетама Сунчевог система, него они који су можда остављени у људским митовима, уметничким приказима и понеком артефакту. У тој једној страници је Веб стигао да каже и да је Деникен био у затвору, што је веома научни аргумент. 

Али ако бисмо озбиљно разматрали могућност ванземаљског уплива она не би имала свог основа само у настанку живота (мало вероватном, а настао је веома брзо), него и интелигенције, односно језика (видећемо како ту Стивен Веб петља). Ако бисмо рецимо (једна од могућности) размотрили спекулацију о језичком пореклу свести, видели бисмо како су митови утицали на рану свест, и уопште (само)свест. Кроз казивања (митове) је лако људима упаковати ствари на мотивишући начин, што чисто рационално тешко иде (нешто на шта научници тешко пристају). Зашто би то ванземаљци радили, зашто не би пустили "природне процесе"? Можда из разлога из којег су створили живот на Земљи. Како рече Лавкрафт - пуке забаве ради! Вратићемо се на њихове могуће мотиве.

Симулациона хипотеза

Разматрање решења по којем смо део симулације друге цивилизације нисам чак до краја прочитао (а оно је шире образлагано), јер је почело да вређа моју интелигенцију. Не видим баш никаквог смисла у израчунавању колико је меморије потребно да би се симулирао баш сваки атом, односно субатомска честица (до нивоа кварка, електрона, фотона…) у једном универзуму. И то могу објаснити.

Таква „симулација“ заправо би била макета, што симулација није! Не мора макета бити физичка у некој размери, идеја да израчунаш сваки проклети елемент је идеја макете, а не симулације. У симулацији се ради тако што се поставе почетни услови и можда интервенише (ако се то жели). Уосталом, чему служе закони Природе (који би били закони Програмера)?! Кад помињемо програмере, потребно је знати макар основне принципе програмирања да би се о томе писало. Или их не заборавити, чак ни ако ти се не уклапају у слику…

Неко би могао рећи да је програмер поставио почетне услове, не мора можда много да програмира, али је оперативна меморија оно што се свеједно троши. Но ништа нам не говори да се уопште мора знати положај сваке појединачне честице, што ће рећи да та маса података не мора бити складиштена. Да бисмо преживели не требају нам такви детаљи. Практично цело инжењерство ради са макроскопским правилима, где су важнији закони масовних кретања (термодинамика, еволуција, теорија хаоса) него кретање појединачних тела, а посебно не оних микроскопских. Академска наука наравно ради са ситним честицама, и та знања су касније итекако примењива у технологијама. Међутим, ради се са релативно малим бројем честица, нико није ни помислио да попише рецимо све кваркове на једној плажи… Ако би то људи покушали закони Природе (Програмера) би их спречили испостављањем све веће цене таквих прорачуна. Такав јалово радознали ентитет не би добро прошао у симулацији. Па чак и да успе толико да оптерети хипотетички рачунар ванземаљаца, то би могао бити крај те симулације (односно наше а не њихове цивилизације). А чак ни то не мора, јер свака симулација може да се ресетује, врати на пређашње стање без знања програмираних актера. 

Дакле потребно је много мање података, а израчунавање до нивоа детаљности се ради кад ентитет симулације „пожели“ (не улазимо овде у то шта би била његова „слободна воља“, ерго жеље учесника симулације су релативне). У савременој физици чак имамо сличну ситуацију – мислим на квантну механику, утицај посматрача (обсервер) који је посебно битан у Копенхашкој интерпретацији. То није моја омиљена интерпретација, али ћу се референцирати на Ајнштајна – Месец можда стварно не постоји кад га не посматрамо. У ствари, вероватно увек неко гледа на Месец, али не гледа испод његове површине. Па ипак, и поред одсуства података, не мислимо да се Месец испод слоја прашине састоји од растопљеног сира (аргумент тако драг сцијентистима, од којих многи не воле симулациону теорију). Дакле, количина потребних података о Месецу сада је доста мала, касније буде можда много већа, али тешко да ће бити икоме потребно да зна сваки атом Месеца.

Да и не говоримо како оваква прорачунавање потребне рачунарске снаге или меморије примењују логику дигиталне обраде информација на потенцијалну цивилизацију Програмера, о којој не знамо ништа. Наравно, нити знамо нешто о њеној технологији… Зашто она не би била аналогна, квантна (могло би се размислити о паралелама) или заснована на нечему нама потпуно непознатом!?

О мојим размишљањима о овој теорији или аргументу уопште, о Бостромовој трилеми, више има овде.

Димензије проблема и ауторово решење

Најзад рецимо нешто о димензијама проблема. Стивен Веб углавном прича о нашој галаксији, а ја ћу се овде ограничити на њу. Симулација је обрађена јер ме недостатак размишљања просто нервира, ја ту сада узимам агностички став - ако смо ми симулирани, симулирани су и остали на нашем нивоу реалности, па да видимо има ли их. Дакле, Млечни пут, наша галаксија до 100 до 400 милијарди звезда, велика 100 до 180 хиљада светлосних година, при чему је наша звезда удаљена 28.000 сг од њеног центра. Ако апстрахујемо (не морамо, али на тренутак ћемо тако) да је брзина светлости граница, путовање кроз простор је путовање кроз време. То нам говори да догађаји на другом крају галаксије од пре сто хиљада година могу бити нама истовремени. У универзалној свемирској години то није много, али није ни сасвим занемарљиво - барем је зауставно време Премијер лиге... Дакле, можда неку мегаструктуру која управо настаје ми не можемо видети, нити њени градитељи могу спазити нас.

Ауторово решење спада у Rare Earth хипотезе, што по себи није спорно. На почетку сам поменуо како се то уклапа у научну фантастику, а аутор је под великим утицајем Исака Асимова. Занимљив је податак (дат у Вебовој књизи) да је Асимов на своје виђење људске галаксије дато у Задужбини био приморан ставом издавача о сукобима са ванземама,  а не толико својим светоназорима...

Уопште, најбоље су описани сценарији, њих двадесет, из треће поменуте групе - њих нема. Аутор сам признаје да је шовиниста по питању облика живота који имамо - угљеничног и заснованог на води. То није нужно, али је барем признао. И овде бих имао замерки - рецимо није посвећена пажња морским врстама (ако је вода већ толико битна), а тиме би понешто било објашњено.

Међутим, оно где поново крахира је кључни став његове тезе (елиминациони фактор којем посвећује највише пажње), иначе дат као посебан сценарио - Решење 48: Језик је човекова посебност. Мрави као еусоцијална врста нису уопште поменути - видети шта је о томе говорио наш научник Слијепчевић. Негира се комуникација међу животињама која није језик, и то поприлично бесмислено. Није узета у обзир међусобна помоћ код животиња. Најзад, ни речи о морским сисарима, поприлично интелигентним делфинима и грбавим китовима који (колико знам) "званично" имају свој језик. Према томе, језик није толико специфичан ни на овој планети, па што би био широм галаксије!

Остаје нам да видимо да ли њих заиста има...

Најзад, моје решење

Али прво ипак морамо решити још пар ствари... Прво, а приори и а постериори вероватноће. Код филтера Дрејкове једначине, које поменух на почетку, вероватноћа је априорна - на основу онога што знамо разматрамо да ли ће се нешто догодити. Међутим, ми овде имамо апостериорну вероватноћу јер знамо да се наша цивилизација догодила, а знамо и како се догодила. И та вероватноћа је тачно један!

Ако узмемо неки сценарио који води овој нашој ситуацији, ми му (привремено, ако тако хоћете) додељујемо такође вероватноћу 1. Слично ради и савремена космологија са антропичким принципом - јер знамо да имамо свемир погодан за живот. Ако вас и даље занима стартна (не)вероватност неког објашњења, тамо имамо мултиверзум (са различитим параметрима за универзуме), а овде различите галаксије у којима су могући други сценарији. Негде можда букти галактички рат, негде је можда утилизована свака стена од стране једне власти, негде можда није ни настала међузвездана цивилизација... Ми овде разматрамо могућу мотивацију ентитета о којима не знамо ништа, па онда претпостављамо да је она таква-и-таква. Може деловати невероватно, али шта ако се тако догодило (наравно конзистентно са оним што већ знамо).

Друго је Дрејкова једначина, тачније фактор L - време постојања цивилизације, односно дужина трајања у универзалној години (поменусмо раније), односно удео у старости свемира/галаксије. Док су остали фактори само филтери (које је Стивен Веб користио), овај је богами и реверзан у неком смислу. Односно, ако замислимо да је број цивилизација у галаксији значајно већи од један (ова наша), морамо замислити иоле значајнији коефицијент (удео у старости галаксије), и онда видети шта с тим. Да мало поједноставим - трајање цивилизације лако ће порасти на више стотина хиљада / милиона година, ако мислимо да их има више. 

Овде се већ ближимо антропоморфизму, односно могућој оптужби за исти. Ако је наша цивилизација кренула у експоненцијални развој, зашто бисмо то очекивали од других? Али ако има много таквих цивилизација, зашто не би барем довољно њих се развијало експоненцијално, што их у распону од можда само неколико хиљада година доводи до нивоа Кардашев 2 или 3 (утилизација свог система или целе галаксије)!? 

Како их ипак не видимо, можемо закључити да је овај филтер веома изражен, односно да су цивилизације брзо нестале или су ућуткане (само- или међусобним уништењем, Isaac Arthur рецимо помиње слање елегантног ЕМП удара). Такво закључивање би опет могло да се тумачи као антропоморфизам, јер ако смо ми ружни, прљави и зли, не морају сви бити такви. Али мислим да сам објаснио да се и оваква логика може узети у обзир.

Најзад, шта је тачно цивилизација? Јопет - имамо само наш пример. Онда следи поново оптужба за антропоморфизам бла-бла-бла. Али размотримо на нашем примеру могућу дефиницију. Култура је било, и има их, много и разних (па и цивилизација), али тренутно је људска цивилизација само једна. Остале су за све практичне сврхе неког трећег асимиловане. Ако нас неко најзад контактира, гледаћемо га као један ентитет (барем неко време, а највероватније до краја), без обзира на разне културолошке или политичке различитости. Зашто онда не бисмо скуп цивилизација које је једна надмоћнија пронашла и укључила у своју структуру третирали као само једну цивилизацију?! Из тога следи да на нивоу Кардашев 3 (контрола ресурса галаксије) може постојати само једна цивилизација!

Најзад, најзад... долазимо до мог решења. Постоји једна галактичка цивилизација, која експериментише са прављењем других, укључујући и ову нашу. Могуће да је било и других насталих независно од ње, али оне су асимиловане. Ова цивилизација можда постоји милијардама година (рецимо јун месец универзалне године), па је могуће и да је створила живот на нашој планети, па и многим другим, чим су оне настале. Могуће да смо јој постали занимљиви ("ми" - сви Земљани, при чему је предност дата прецима људи), па су нас контактирали, представљајући се као богови. Они се "крију" од нас, као што ни ми не желимо да утичемо на бактерије у неком раствору који посматрамо. Стивен Веб одбацује хипотезу "галактички зоо" јер би неко пробио контролу, али шта ако ова цивилизација (централизована или не) има потпуну контролу над ресурсима, барем онима који би омогућили "откривање". (Треба имати у виду да и ми посматрамо "њих", односно где би могли бити они, али не нађосмо ништа, а наша наука и техника већ имају неке могућности посматрања и закључивања). Мотиви такве хипотетичке цивилизације нам могу бити чудни, али они су оно што имамо (како рекох, у другим галаксијама може бити сасвим другачије - не знамо). Можда праг када би нас "озбиљно" контактирали (и према сценарију асимиловали, ако не и уништили!) није радио-комуникација (како многи сматрају - а Стивен Веб у књизи објашњава како то ширење радио таласа није тако "звучно"), па ни посета оближњим сателитима и планетама, него ефикасан међузвездани лет, можда чак бржи од светлости. Можда. 

А можда и сазнамо нешто до 2025. године...

Иван Вукадиновић