Натурализам, интелигентни дизајн, симулација и Ктулу

Што се тиче самог појма, не оставља ми много места за маневар. Натурализам у филозофији и методологији је правац који сматра да се космос састоји само од објеката које изучавају (постојеће, какве јесу?!) природне науке. Дакле, арогантна позиција која претпоставља свемоћ људског (са)знања. Мало, само мало, ми је ближи либерални натурализам, али се на истом нећу задржавати. Ваљда је исувише либералан за мој укус. Такође, можете погледати и духовни натурализам. Но, ја нисам ни супернатуралиста. Једноставно, сматрам да постоје само природне појаве, мада су нам неке неразумљиве и неспознајне по природи. У том смислу, у савременим расправа око филозофије науке, из мог угла обе стране греше.

О томе ће бити посебан блог, а овде ћу само рећи да не бежим од појма "Бог", а сам сматрам како је Бог иманентан у свету око нас, али трансцедентан за наше спознајне могућности. Другим речима, Бог је у нама и свуда око нас, али се то не може спознати објективним, односно научним сазнањем. Док за такав закључак постоје бројне индиције. Такође, не мора да значи да је сваки творац онога што нас окружује, па и нас самих, онај ултимативни Творац, што ћемо још видети.

Е сад, зашто многи бурно реагују кад им се помене интелигентни дизајн, а много слабије кад неко каже да живимо у симулацији? У суштини, та два исказа нам говоре исто - да су (живе) делове света око нас, или чак сам сам свет (свемир) створила интелигентна бића о којима сама претпоставка не мора ништа да говори. Али често се дешава да говори, јер видео сам и ја како у расправама неко хоће да те наведе прво да верујеш у интелигентни дизајн, па онда баш у његовог Дизајнера (што није доказао!), па онда док си рек'о Гармишпартенкирхен како живиш неморалним животом и не смеш да гледаш Харија Потера & Господара Прстенова. Да, виђао сам такве ликове, но сама теза уопште не мора о томе да говори. Чак су неки научници експлицитно рекли да теза о дизајну уопште не говори ко је створио тај дизајн.

У суштини, проблем настанка света и живота "случајно" су веома слични у једноме - у практичној математици. Да би настао случајним спајањем функционалан молекул ДНК потребно је 10 на 164 комбинација (односно толико је комбинација могуће а тек мали број је способан за репликацију). Неко рече да је вероватноћа тако нечега као када би торнадо прошишао кроз отпад па створио џамбо-џет. Да би настао свемир са фино подешеним параметрима природних сила (константама) потребно је око 10 на 500 комбинација. Ове цифре могу бити различите од наведених, чак се и доста могу разликовати, али су свеједно вртоглаво високе, много веће од броја атома у универзуму. 

За наставак свемира постоји једна елегантна теорија (или хипотеза) која се зове вечна хаотична инфлација. Ја заправо у то верујем, али пазите шта сам рекао - ВЕРУЈЕМ. Како ова теорија предвиђа велики број паралелних универзума и објашњава њихов настанак, она би дала прихватљиво решење. Само, има ту један проблем. Данашња наука нема, чак и не предвиђа начин, да се експериментално провери постојање паралелних универзума, који се међусобно удаљавају брзином већом од светлосне. Према теорији сазнања Карла Попера, оваква теорија не може бити научна, јер не може бити оповргнута, па тиме ни "доказана" (у смислу да није оповргнута). Чак је и познати атеиста Лоренц Краус једном рекао да то није наука. Иначе, творац теорије Алан Гут је рекао како постоји могућност да се на тим принципима "релативно једноставно" (али са огромном прецизношћу) створи свемир, са којим његов творац не би имао никаквог контакта.

Са настанком живота ствар стоји много горе. Овде не постоји "све време овога света" (заправо много више), него у случају Земље прозор од неких 300 милиона година да из неживог хемијским путем настане живот. Не само да се мора имати невероватна срећа да би тако добили функционалан реплицирајући молекул, него би и тај морао да се избори са деструктивним деловањем спољне средине које је и нама видљиво са органским материјама којима располажемо (зашто пресечена јабука убрзо потамни - није због бактерија). Осим ако у исти мах, опет "случајним" реакцијама не би настао и некакав заштитни омотач око реплицирајућег материјала, какав постоји у живим ћелијама. Дакле, симултано морају настати две различите ствари "случајним" процесима пребиотичке хемије. 

Оба ова примера указују на могућност интелигентног дизајна. Симулација (свемира) такође претпоставља дизајнера симулације. Научни метод не би био да се открива дизајнер (из објективних разлога то се оставља фантастици или религији), него да се открива код. Што се тиче симулације постоји и таква теорија која се базира на сасвим легитимној научној хипотези свемира као холограма. Гледао сам клип где неко рече како је такав код открио, па је Нил Деграјс Тајсон реаговао на себи својствен начин (ко успе да га наљути добија Нобелову коску). Но, мало затим је у шали (у којој свакако има истине) замерио Брајану Грину што са теоријом струна за двадесет година нису ништа постигли, па ево настају и такве теорије о откривеном коду свемира. Да ли би се слично питање могло поставити пребиотичарима, који већ педесет година од првих експеримената нису далеко стигли?!

Најзад, ево једне теорије интелигентног дизајна, који не укључује Бога (према стандардним дефиницијама) него "бића интелигенције веће од људских, а ипак подједнако смртна" (Велс). Рецимо да је Х. Ф. Лавкрафт рекао да су нама сасвим страна бића створила живот на Земљи "пуке забаве ради". Па замислимо таква бића. Ако је нама позната угљенична хемија повезана са низом проблема који онемогућавају настанак живота, можда то не важи за силикатну хемију. Ми не знамо ни за један пример живота на бази силицијума, па би хипотеза која би се тиме бавила морала да буде само научно елегантна. Како је живот (а посебно то видесмо његов настанак) бескрајно компликованији од било које теорије, недостатак емпирије може нам бити користан. Таква теорија не би морала да се бави са практичним проблемима, јасно остала би само претпоставка. А ако бисмо на таква бића наишли, биће да бисмо имали много пречих проблема од свог настанка. Временски оквир за настанак и развој таквих бића је око девет милијарди година (14 милијарди старост свемира - 4 милијарде старости формиране Земље - 1 милијарда првобитних галаксија, односно за стварање звезда и тежих елемената укључујући силицијум и угљеник). Оквир за настанак живота "вештачким путем" - 300 милиона година.

Остаје наравно питање мотива. Човек сигурно не може бити импресиониран "забавом" која траје скоро три милијарде година док се нешто занимљиво не догоди (Камбријска експлозија). Но, иначе је велика грешка стављати антропоморфне мотиве у умове нама сасвим страних бића. СЕТИ програм ништа није пронашао, јер полази од претпоставке да ванземаљци комуницирају путем њима вероватно смешно застарелих радио таласа. А зашто би та бића имала мотива с нама да размењују поруке, посебна је прича...

И тако ето нам теорије која не знам колико се свидела читаоцу, а знам да се не би свидела бар неком вернику који је пригрлио интелигентни дизајн. Уочимо да ова теорија, наравно, само одлаже решење, јер остаје питање настанка таквих бића. Чак и ако су она настала неживом хемијом, остаје питање настанка Природе (универзума), те самих природних закона као најважније.

Х. Ф. Мајстор се одрекао било каквог антропоморфизма, што је невероватна ствар за свакога ко жели проникнути у тајне свемирских бездана, дакле самог света. Његов Ктулу је аморалан (као и аутор овог писанија?!?), дакле ослобођен било каквих представа једног тако ефемерног бића као што је човек. Можда је негде овде на Земљи, на дну океана или под земљом, можда је био повезан са мислима бића која су бауљала мемљивом Земљом док је свет био млад. Вечно спава, немртав. И онда, када звезде буду повољне, његов култ који никада није нестао ће га призвати, он ће доћи и поља ће опет бити зелена. А његови следбеници ће пировати и банчити, и једини закон биће им властита воља. Пх'инглуи мглав'нафх Ктхулху, Р'лјех нагл гхтагн.

Иван Вукадиновић