О користи и штети историје за живот

Смисао за историју, ако он необуздано влада и повлачи све своје последице, искорењује будућност, јер разара илузије о постојећим стварима и одузима њихову атмосферу у којој једино могу да живе. Историјска праведност, чак ако се стварно и најчистијег срца врши, ужасна је врлина зато јер увек подрива и руши оно живо: њено суђење је увек уништавање. Ако иза историјског нагона не делује никакав градилачки нагон, ако се не разара и не спрема да нека већ у нади жива будућност на рашчишћеном земљишту изгради свој дом, ако само влада правда, онда се стваралачки инстинкт обеснажује и обесхрабрује.

Нека религија, на пример, коју под владавином чисте праведности треба претворити у историјско знање, религија коју скроз наскроз треба научно спознати, на крају тога пута уједно је уништена. Разлог се налази у томе што се код историјског прорачунавања сваки пут обелодањује толико много лажног, сировог, нечовечног, апсурдног, насилног, да се варљиво расположење пуно пијетета, у којем се све што жели живети и једино може живети нужно расипа: међутим, човек ствара само у љубави, у сени илузије љубави, наиме само у безусловној вери у савршено и право. Свакоме кога присиљавају да не воли безусловно, пресечене су гране његове снаге: он мора усахнути, наиме постати непоштен. У таквим учинцима историји се супротставља уметност: и само када историја подноси то, преобликована у уметничко дело, дакле да постане чиста уметничка творевина, можда ће бити у стању да очува инстинкте или да их чак буди. Но таква историографија потпуно би противуречила аналитичкој и неуметничкој црти нашег времена, чак би је осећала као кривотворење. Ако историја која само разара а да њоме не руководи неки унутрашњи градитељски нагон, своја оруђа чини трајно блазираним и неприродним: јер такви људи разарају илузије, а "онога ко илузију у себи и другима разара, кажњава природа као најстрожи тиран". 

Фридрих Ниче