Антропоцентризам и антропоморфизам

Укратко, антропоцентризам је веровање да је човек "у центру", или "на врху пирамиде", као на слици десно. Занимљиво је да је на слици жена "у равни" кита, што не знам шта би требало да значи (како слика долази са енглеског говорног подручја, занимљиво је да man тамо значи скоро увек само мушкарац, док код нас може да означава припадницу као и припадника људског рода).
Антропоморфизам је нешто друго - давање људских особина нељудским ентитетима, рецимо то тако. Ако би неко рекао да је то друга страна новчића, можда би био у праву, но уочићемо неке разлике... рекао бих битне. 
Оно где се ово двоје подударају, па би стварно могли бити глава и писмо, свакако је религија. Човек је настао по Божијем (об)лику, па је зато сасвим логично да је Богу најбитнији. Моралисти који се базирају на аврамским религијама из претпоставки својих веровања извлаче закључке да је једино такав морал могућ - онај који човека поставља у центар, и све мери према њему (или по Богу по чијем је лику настао човек). То има неког смисла само у томе да је морал инструмент опстанка заједнице, која није само биолошка. А ми знамо само за људске заједнице које нису искључиво биолошке. Опстанак заједнице се не мора постављати на томе да је човек (као такав) нешто посебно. Проблем ту настаје и у томе што су највећи непријатељи једне заједнице - друге заједнице састављене од људи. А онда морамо доказати некако да су они зли, односно неморални, односно у вези са ђаволом.
Овде се антропоцентризам и антропоморфизам преплићу, али је одавно уочено да ту нешто не штима. Јер не беше ли да Бог нема облик?! Зато се прибегавало компликованој теологији по којој човек није "копија" Бога (као таквог), о којем ништа не можемо рећи, него некаквог божанског лика или имена. Све у свему непотребно компликовање, које "у пракси" није значило много (осим кад треба логички правдати религију), јер је људима стално представљано да су они у односу према Богу као личности, читај као према другом човеку (рецимо Монарху). 
Можда би могли истаћи како је у одвајању Бога од његовог лика најдаље отишао ислам, где нема приказа божанства (као у хришћанству) нити етничког везивања (као код Јевреја). Па ипак биће да и Алах има доста чисто људских мотива, човек се такође поставља у центар, а неке заповести су веома културолошки (односно средином у којој људи живе) условљене - рецимо однос према свињетини. Видећемо да у даљем разматрању све наведено има свог значаја...
Ако би гледали чисто филозофски, антропоцентризам је свакако повезан са дуализмом. Рене Декарт је то директно поставио - Бог, човек и анђели имају душу, а животиње је немају (како нису ништа од овог троје). Ко год је имао однос са неком другом врстом сисара а да није чисто утилитаран, никако се не би могао сложити са Декартом. Кад кажем однос који није утилитаран не мислим само на кућне љубимце. Човек је одавно разлозима свог опстанка везан за различите животиње, па ипак (постављајући наравно себе и своје ближње на прво место) није сматрао да су животиње аутомати. Сетимо се разних тотемских и светих животиња. Овај однос је остао доста дуго и кроз хришћанство све док га нису укинули протестанти и такви мудријаши као што је Декарт. Онда је следила интензивна пољопривреда, па тек онда индустрија. У међувремену су и неки припадници човечије врсте коришћени у ропском односу, а они су згодно проглашени за полу-људе...
Наравно да сам веома против оваквог дуалистичког антропоцентризма, и његових последица, што не значи да ми је стварно кул свака критика истог. Доста тога у тзв. еколошком покрету је застрањивање настало да би се било "фенси, шменси и кул" (како рече Панчић), а богами и подстакнуто неким геополитичким, идеолошким и наравно чисто финансијским интересима. Погледајмо рецимо потпуно погрешно схваћен проблем глобалног отопљавања. 

Са друге стране антропоморфизам (осим ако није онај религијски) је повезан са монизмом, и као такав ми је много прихватљивији. Заправо постадох мониста не зато што ми то звучи кул, него да бих избегао глупости какве описах два пасуса горе. Човек не мора бити у центру да бисмо уочавали "људске" особине у нечему другом, уосталом те особине бисмо могли сматрати "општим". Видећемо да ни ово решење није без мана, мада се обично сматра наивнијим него што заправо јесте.
Јер те опште особине заправо видимо кроз људску перспективу и чак, што је веома битно, не неку универзалну људску перспективу (јер таква не постоји), него кроз културолошки условљену људску перспективу. Зато је антропоморфизам презрен као изразито наиван, а научници често дижу глас против њега. Али је то одбацивање баука антропоморфизма често претеривање, што ћемо видети и у следећем блогу који пишем.
Ствари овде можемо једноставно лако објаснити. Ако животиња једе, зашто не бисмо претпоставили да је (била) гладна!? Ако видимо човека како једе то ћемо лако закључити. По чему је онда претерани (лош) антропоморфизам ако исто претпоставимо за животињу за коју знамо да има исте физиолошке потребе као и човек?!? Истина, човек нам то може рећи, а животиња не, али човек може и да лаже. Има случајева када ћемо баш посумњати на лаж (можда и самог себе), односно да једе из других разлога, али то нам неће бити општи случај. У општем случају закључујемо да човек и животиња једу из истог разлога - глади.
Однос животиње према младунцима можемо назвати љубав, исто као што еквивалентан однос човека према својим потомцима тако посматрамо. Ми наравно не знамо шта је животињи у уму, али не знамо ни код других људи (у принципу ни код себе). Имамо ли праву дефиницију љубави?! Рекао бих да не, а ту емоцију извлачимо из идентичних биолошких механизама. Зашто је онда не бисмо сматрали својством животиње!? Или задовољство уловљеним пленом, које просто можемо видети леопарду или тигру у очима док носи задављену газелу. Можда пројекција на основу онога што ми осећамо у сличним ситуацијама, али су те ситуације у основи исте. Уосталом, серотонин делује чак код лобстера, од којих нас одваја пола милијарди година еволуције. 
Тако сам оптужбе за антропоморфизам добијао и код питања Фермијевог парадокса, о чему је следећи блог. Ако смо ми грамзиви, окрутни, самоубилачки (пу-пу-пу по људима), зашто то ширимо на бескрајно интелигентне и просвећене ванземаљце!? Па да видимо...
Ако не причамо о Богу (овога пута у филозофском, а не верском смислу), било који ванземаљски ентитети биће нужно, на неком нивоу ограничени. То је аксиом односно дефиниција. Добро, сви ти аксиоми и дефиниције су "моји", односно у већини случајева Спинозини, али бих волео да ми неко покаже другачију основу умовања. Све што је ограничено мора да води рачуна о свом опстанку. Конкретно, стварно дуговечна (јер је решила проблеме насиља) врста требало би да размишља о напуштању свог соларног система и освајању другог, просто јер звезде не живе вечно. То није једино могуће решење, али је најједноставније, па зашто онда (Окамова оштрица) не претпоставити да га довољан број страних цивилизација примењује. Осим тога, можемо поставити питање шта је људе направило таквима кави јесу...
Наравно да се са антропоморфизмом може претерати, иако у основи све лежи на истим принципима. Између човека и мрава (или кактуса или камена) постоје превелике релативне разлике, које често за (скоро) све практичне сврхе можемо сматрати апсолутним. Слично би важило за човека и екстрасоларијанца. Рекох горе да је човек једина врста за коју знамо да има заједнице које нису чисто биолошке. Прво, тај став није сасвим тачан, ако имамо у виду оно што је Кропоткин уочио, такође нека савремена истраживања суперколонија од много мравињака у планинама Јуре (Швица). Међутим, практично можемо усвојити такво гледиште. Али како је човек дошао до не-само-биолошких заједница? Зато што има развијен систем комуникације (језик), који је омогућио све ширу кооперацију до нивоа када не можемо знати ко нам је рођак. Не само то, него за практичне сврхе размножавања (страх од инцеста), неке нећемо ни сматрати рођацима, јер у супротном не бисмо нашли (одговарајућег) партнера. Иако имамо далеке заједничке претке. Уосталом, и сада ако бисмо гледали двадесет колена уназад ко зна где бисмо све нашли сроднике... Зато је човек, да би одржао заједништво, усвојио тотемског претка (обично животињу, погледати почетак текста). То је створило (за почетак) племенски идентитет, који се заобилазно извлачи из биолошког.

Двоструко релативни "антропоморфизми" (ако о их уопште тако можемо назвати) настају кад се као опште не примењују ни неке свељудске карактеристике (а њих нема толико много), него неке културолошки условљене. Занимљиво је како и овде, у односу међу самим људима, имамо центризме и морфизме. Али овде имамо заиста две стране исте медаље (или новчића), и једно и друго заправо подразумева неки центар. У познатој нам историји то је европоцентризам.
Разлика је у "финесама", које данас разликују већи део "деснице" и "левице". Једно је ако мислимо да су наше вредности супериорне, а да их други не могу усвојити јер су друге расе (погрешни гени), или зато што нису хришћани. У другом случају је могућ "напредак" других, али самом чину (формалне) конверзије вере се (довољно) не верује. Неко би морао да се промени до нивоа кад постане (као) ми. 
Друго је ако мислимо да ће други "природно" доћи до вредности које ми имамо, или ћемо их већ просветлити. Ово је схватање мултиукулти "левице" која, занимљиво, прича о "европским вредностима" (односно тако назива своје погледе), при чему им то европејство (у том тренутку!) нимало не смета. Али ако мислиш да ће неко другачији усвојити твоје вредности, тек тако (јер су супериорне?) онда си ти расиста, а не ја! И по чему би "европске вредности" (које иначе углавном не постоје кроз историју Европе) биле универзалне. Хантингтон цитира азијског политичара који је рекао да су азијске вредности универзалне, док су европске вредности просто европске. У Азији живи много више људи, па зашто не би био у праву!? Либерални "европејци" се тако не разликују много од расиста, а заједнички именитељ обоје би био културфашизам.
Што све, наравно, не значи да европске нације не треба да чувају своје вредности и идентитет, уосталом ко ће ако не они сами! Ако имаш прилив огромног страног фактора, при чему чак негираш постојање своје културе (Мак(а)рон рече да не постоји француска култура, и доби изборе!), зашто би твоја култура уопште опстала?! Други се неће борити за твој опстанак! 
Сви се ми боримо за свој опстанак, па онда опстанак заједница у којима смо (од породице па надаље, а значај се у екстремним ситуацијама често мења), и не видим што то не бисмо сматрали законом Природе. Иронија је у томе што се у тој борби можемо и преиграти, па и сам опстанак довести у питање (што је можда сада случај са нама на овој планети). А то је само још једна комплексност живота као феномена...
Иван Вукадиновић





Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности