Метафизика: Бог (комплетна едиција)

Бог

Теорема: Бог је за себе иманентан, а за људску спознају трансцендентан.

Овде се под појмом бога може посматрати како једини Бог, или неки од богова (део плурала). Начелно би то било исто, уз битну разлику да један од више богова не може бити свемогућ, свезнајућ и свеприсутан. Доказ за то се оставља читаоцу. Због тога, ако није другачије означено, мисли се на Бога у једнини, али као филозофски концепт. То, дакле, није бог Библије, односно аврамских религија.

Иманентан значи онај који остаје унутра, неодвојив, иманентни Бог је у Природи. Трансцендентно је оно што прелази подручје човекове свести, што је онострано, оносветско, што надилази могућности схватања.

Лема: Око ових ствари има доста лутања. Тако је у једној од апологија родне вере (словенско паганство) дата табеларна схема, где се добре особине приписују нама, а лоше њима (монотеистима). Тако је схватање Бога подељено на иманентно код пагана, и трансцендентно код монотеиста. Но, ако бисмо посматрали богове само као иманентне феномене, онда би било начелно могуће спознати их у потпуности емпиријским, односно природно-научним путем. То није баш добра реклама за богове, као што ћемо ускоро видети.

Хришћанско становиште, са друге стране, инсистира баш на трансценденцији Бога. То имамо у већем делу теологије, па онда и у неким савременим извлачењима закључака из Великог Праска - како му је могао претходити само натприродни чин ентитета који је ван Природе. Али како одређујемо шта јесте а шта није природа? Где спада божанска природа, ако таква постоји?!?

Али такво поимање ни у хришћанству није нужно. Тако келтски монах, прото-схоластик и неоплатониста Јоханес Скотус Еуригена каже како постоји природа која није створена и не ствара, природа која није створена и ствара, природа која је створена и ствара, те природа која је створена и не ствара. Нећемо се сада бавити разликама сваке од ових природа, но лако ћемо закључити да је Бог макар друга наведена природа, ако не и она прва, те да тако јесте Бог део Природе, наравно не "обичан", али да не мора бити изван. Тако посматрано, натприродни феномени и не постоје, већ само природни, били нам они још увек непознати (као што многе ствари раније нису имале објашњење), неспознатљиви оваквим редукционистичким путем науке, или чак из неког разлога фундаментално неспознатљиви човеку (а данашње науке наводе барем неколико потенцијално таквих феномена).

Доказ: Бог који не би био за себе иманентан имао би свој "део" који је изван сопствене спознаје Бога, те тако не би могао бити свезнајући. Дакле, немогућност Бога да спозна себе супротна дефиницији Бога као свезнајућег, исто важи за претпостављање да се Бог састоји из делова. Било је таквих покушаја који су резултирали само у компликацијама (Кабала, схоластика...) око односа различитих божанских "суштина" и "природа". Овакве схеме могу бити корисне за спознају света око нас иначе, но не може се негирати потреба разума да основни чинилац буде – једноставан (Метафизика: Бог3). Најзад, сваком редукцијом долазимо до језгра које је свесно прво само себе, а онда (већ према схватању и поимању свести) свега изван себе. Такво језгро може бити једино иманентно, односно не постоји ентитет који би га трансцендирао. Тиме је завршен први део доказа.

Са друге стране, Бог који би био иманентан људској спознаји, био би начелно објашњив ограниченим представама овог света. Тиме не би могао бити неограничен. Не би могао бити ни потпуно јединствен, односно једноставан, јер људски ум може да разуме само ствари које имају своје саставне делове. Кинеска мудрост ово све каже у једној реченици - Тао који се може речима објаснити није вечни Тао. У том смислу Бог за човекову спознају остаје трансцендентан, а ако га човек ипак спозна, такав постаје и он сам (односно постаје једно са Богом). Таква се спознаја не може у потпуности пренети речима, из разлога који су горе описани. Тиме је завршен други део доказа.

Бог је овде први пут поменут у Дефиницији 6, док се већ у Дефиницији 4 мисли на Бога (обе Спиноза, 6 и Декарт). Као узрок самог себе Бог је сигурно иманентан, међутим биће коме није потребна „друга ствар“ за постојање не може бити иманентна људској спознаји, јер ми не познајемо постојање изван узрочно последичних веза, како каже Аксиом 4 (Спиноза). Дефиниције 5 и 7 (обе Спиноза) указују нам такође да Бог не може бити иманентан нашој спознаји, јер ми не можемо појмити бесконачно (које не може бити ограничено нашим мишљењем, нити спознајом таквог тела). „Сва су бића у мени, али Ја нисам у њима“ Бхагавад Гита.

Што се тиче неке наше спознаје, једино се може рећи да је Бог априори иманентан (као нпр. код Спинозе, или у овој књизи), на основу закључивања да постоји спознаја нужног постојања Бога. Међутим, спознаја да нешто треба да постоји, није исто што и спознаја да нешто постоји. Додајмо да је свака таква спознаја ограничена системом разума који није базиран увек на истим правилима (Метафизика: Владавина разума). Свако закључивање базирано на еуклидској геометрији пада у воду кад се сусретнемо са нееуклидском. Бројни парадокси нам такође говоре да оно што сматрамо логички нужним, не мора стварно бити такво (Аксиом 10, Гедел). Можемо рећи да свет без Бога нема смисла, али ми немамо доказано да свет уопште има смисао (види Услов). У том смислу свака спознаја Бога остаје трансцендентна, с оне стране искуства, па и разума...

 

Бог 2

Теорема: За Бога се не може рећи (доказати) ни да постоји ни да не постоји.

Лема: „Многи правоверни људи сматрају како је посао скептика да оборе усвојене догме, а не догматика да их докажу. Ово је, наравно, грешка. Ако бих рекао да порцелански чајник кружи по елиптичној орбити око Сунца, између Земље и Марса, нико не би могао да оспори моју тврдњу, под условом да сам био пажљив и напоменуо како је чајник исувише мали и да се не може видети ни кроз најмоћније телескопе. Ако даље кажем како је, с обзиром на то да моју тврдњу нико не може оборити, недопустиво да људски разум у њу сумња, с правом би се могло рећи да говорим бесмислице. Међутим, ако би постојање оваквог чајника било потврђено у древним књигама, ако би се сваке недеље славио као свети предмет и идеја о њему утискивала у умове деце у школама, оклевање да се поверује у постојање таквог предмета постало би знак ексцентричности, а сумњичавац би привукао пажњу психијатра у доба просветитељства или инквизиције у ранијим временима.” Бертранд Расел, британски филозоф.

Овде треба прокоментарисати неколико ствари. Расел се (углавном) исправно референцира на догматике, а не вернике, јер постоје и не-догматски верници (или верујући, види лему у Дијалектика: Доказ 2). Скептик је, како он касније вели сумњичавац, али шта ако му је ни-из-џепа-ни-у-џеп, што би његова сумња била толико битна рецимо у Британији 1952, кад су ове речи написане?! Да не говоримо да није ни „скептик“ (уочити наводнике) баш „толико наиван“ ако се обрушује на онога ко само верује, не тражи нити помиње доказ, и чак можда овога и не дира (или му указује на неке ствари на основу своје вере, у том случају што би се ишло даље од онога „то само ти тако верујеш“). Рекао бих да данашњи „скептици“ (неоатеисти) који помињу овај Раселов чајник заправо (мисле да) знају како Бог не постоји. Јер ако само не верују, јер немају доказа, то је рекао бих – њихов проблем.

Узгред, како се Раселов чајник користи као пример „аргумента из незнања“, указаћу да је он сам такав аргумент овде употребио. Расел није знао да православна догматика не укључује „доказивање Бога“, ерго није посао сваког догматика да доказује тврдње… За њега самог не толико битно, међутим овде у Србији имамо пресликане атеисте са англосаксонског говорног подручја („Атеисти Србије“) који се обрушавају на православне вернике, и друге који не деле њихово (атеЈистичко) правоверје, пресликавајући полемике између папе Докинса и теле-евангелиста.

А што се тиче „аргумента“ за неки агресивни скептицизам, да њима сметају последице вере у Бога (наводно у Бога не верују, па им не смета), подсетимо се да је већ та 1952. била после ужаса идеологије нацизма која с Богом није имала много везе, док се размахивала идеологија комунизма која је била директно против Бога, а нуклеарни холокауст већ је починила идеологија која само на речима се позива на Бога (треба веровати Американцима да су секуларни, уосталом њихов империјализам већ бране многи неоатеисти). Бертранд Расел је рекао шта је имао о последњој са списка, оснивајући Раселов трибунал. Мада је далеко од Раселових светоназора да спозна како су ове идеологије (иначе много разорније од религија) заправо деца просветитељства 18. века (види Метафизика: Владавина разума). Наравно, и овај толико хваљени рационализам, као и све остале школе мишљења има своје верске и окултне корене, као што их имају и данашњи неоатеисти…

Најзад, код нас можда тај агресивни скептицизам (атеизам) има неко право на постојање, обзиром да СПЦ не плаћа порез, но јесу ли „Атеисти Србије“, иначе по правилу прозападни, спремни да буду тако скептични према реформама, транзицији, „европском путу“ – који су Србију коштали много, много више!?

Доказ: Сам разговор (комуницирање) доказује постојање (непротивуречних) појмова. Много шта је у „појму“ тачније описаним делима бога Библије противуречно, па ипак су његов лик и дело постали основа западне  теологије, коју је изгледа само Спиноза довољно озбиљно схватио. 

Православни (источни) теолози су без обзира на немогућност дефинисања појма Бога ипак о њему говорили, преко „односа са творевином“ (Дијалектика: Постојање). То би се могло правдати Окамовом оштрицом (Аксиом 11), па ако већ имамо претпоставку да је нешто настало од нечега, и да се и даље налази у неком односу са својим „извором“, узимамо озбиљно могућност да и „извор“ постоји. Другим речима да последица није настала другачије, рецимо „случајно“. Међутим, уочимо да нам Окамски говори само које решење је најбоље, не и једино могуће.

У овој књизи је Бог дефинисан, његов појам није противуречан, па према поменутој теореми Дијалектика: Постојање можемо рећи да постоји. Међутим, то постојање не мора да нам говори ништа о свету изван ове књиге, односно аксиоматског система (Услов). У том смислу не можемо доказати постојање Бога у „стварном свету“.

Како се не може доказати, тако се ово постојање не може ни оповргнути. Оно што је дато дефиницијом (овде 6 и 7, Декарт и Спиноза) не може се у истом аксиоматском систему оповргнути каснијим теоремама. 

Индуктивно (емпиријски) не може се са сигурношћу тврдити да нешто не постоји. Расел из леме није могао тврдити да онај чајник не постоји, само да није његов терет да то доказује. Чак ни Докинс није изричито тврдио да Бог не постоји, само да је веома вероватно да не постоји. Или мало вероватно да постоји, што је занимљиво јер на аргументе како је мало вероватно да случајно настане космос са овако подешеним параметрима (који омогућавају живот, тј. Нас), он и његови ће рећи – па ето, космос постоји!

Такође, емпиријска сазнања могу се односити само на човеку, његовој спознаји, иманентне појмове, што Бог и његово (не)постојање нису (Метафизика: Бог).

Да се вратимо аксиоматском систему и дедуктивној методи – дефиниција не може бити негативна  (Петровић), па се Бог не може дефинисати као нешто што не постоји; с обзиром на бесконачност Божијих атрибута по Дефиницији 7 (Спиноза), да би нешто противречило појму Бога морало би противречити свим стварима према Аксиому 1 (односно ништа не би постојало); из негативне премисе може да следи било који закључак,  импликација са нетачном премисом је увек исправна, тако да би се било шта у аксиоматском систему који би постулирао непостојање Бога могло доказати. „Ако нема Бога све је дозвољено“ Достојевски.

 

Бог 3

Теорема: Бог је недељив, на тај начин савршено једноставан, можемо покушати да га појмимо као Једно.

Лема: Један од највећих астронома, атеиста, али такође човек склон неверовању у теорије које постају догме (конкретно Велики Прасак и абиогенеза – настанак живота спонтано из неживих молекула) Фред Хојл рекао је како вероватноћа абиогенезе једнака „шанси да торнадо прође кроз отпад и састави Боинг 747“. Како су овај аргумент пожурили да искористе теисти креационисти, неоатеиста (заправо папа неоатеизма) Докинс је брже-боље (дакле, не разматрајући да ли је Хојл био у праву) аргумент „окренуо наглавачке“. По њему Бог као компликованији ентитет је још мање вероватан. Његови интернет следбеници папагајски су понављали ову тезу, да творац не може бити компликованији од творевине, кад год би оно што је конвенционална теорија било оспорено. Рецимо симулационом хипотезом.  Види Метафизика: Симулација. 

Овде ћемо видети да се Бог може сматрати најједноставнијим могућим ентитетом. Но пре тога, ред је да се нешто каже о више пута помињаном неоатеизму. Ето најзад идејног покрета насталог у овом веку, што нам може нешто рећи о невеселим перспективама будућности. Неоатеисти сматрају да сујеверје, религија и ирационалност не треба толерисати, те им се треба супротставити рационалним аргументима, где год се они појавили у политици или образовању. О неодрживости таквог погледа види у Метафизика: Владавина разума. Иако се позивају на разум, тиме и логику, што можемо видети по томе колико радо разоткривају фелазис, метод им није баш логичан, јер недостаје му конзистентност. Поменули смо (лема у Дијалектика: Принцип) недоследности поводом филозофског рационализма или емпиризма; сам Докинс је као биолог навео себични ген као актер развоја, да би касније ретерирао, јер ваља делити награде за „хуманизам“; Биљана Стојковић се хвалила како, за разлику од верника, њом не управљају натприродна бића, већ одлуке доноси сама (ма шта иначе мислили о томе ови верници верују у слободну вољу скоро исто колико у Бога, како га виде, код неоатеиста је раширен детерминизам, уосталом не знам како би они бранили „слободну вољу“); гледао сам, иначе добро урађено, ТЕД предавање где неуронаучник говори како је око свести све мање непознаница, свест је халуцинација, ми смо део нечег већег, и не треба да се плашимо нечега пошто се угаси свест (јер ничега иначе и нема) – ако је халуцинација онда су и сви продукти разума као продукта свести, рецимо научне теореме исто халуцинација, као и материјални свет, што да не… ако смо део нечег већег, како онда можемо тврдити да тај наш део престаје да постоји, односно да се на неки начин не наставља кроз ту већу целину, Универзум?!?

Лема 2: Замислимо на тренутак Бога као фотон. Много шта би нам се поклопило. Фотон нема масу мировања, ерго „није материјалан“. Креће се брзином светлости, што ће рећи да према Ајнштајновим једначинама (специјална релативност) не осећа интерни проток времена, за њега време и простор не постоје. Према сер Роџеру Пенроузу, фотон може чак да у непрегледним еонима победи ентропију и из њега да настане нови Универзум (проток времена фотон не би ни осетио, па је питање треба ли рећи да је такав настанак новог Универзума уопште у будућности, а не да сваки такав Универзум већ не постоји). 

Има ли фотон икакву структуру, састоји ли се од нечега (према Стандардном моделу)?!

Доказ: Према Дефиницији 7 (Спиноза) како Бог има бесконачан број атрибута и бесконачно је биће, „величина“ тих атрибута не може бити дефинисана, па су они неразлучиви. Да је Бог коначан, атрибути би били бесконачно мали, инфинитезимални, па би Бог тако склизнуо у непостојање. Овде, међутим, „дељењем бесконачног са бесконачним“ добијамо резултат који нема много смисла и везе са нашим поимањем математике, па нема разлога да све те атрибуте не посматрамо као Једно. Иначе, у физици (па и математици) такве појаве већ зовемо сингуларитет, што је етимолошки исто (сингулар) и не подразумевамо да рађају неку компликовану структуру. 

Такође, претпоставком унутрашње структуре дошли бисмо у колизију са Дефиницијом 6 (Спиноза), дакле тј. Богу би био потребан појам друге ствари да би од њега био створен. Тиме Бог не би био супстанца, што је супротно с наставком исте дефиниције (Декарт). Такође, Бог би био створен, што је супротно ономе око чега се слажу практично сви верници (тако испада да Докинс побија неког свог Бога).

Не треба да бркамо комплексност (која би негирала бескрајну једноставност) са бесконачним бројем атрибута, јер сва комплексност о којој у свету око нас говоримо, према Спинози настаје од само два атрибута који су човеку познати – протежности и мишљења. Нису атрибути оно што ствари чини компликованим, већ њихова примена.

Иван Вукадиновић