Михајло Пупин - Нова Реформација

У време када је широко распрострањено уверење да наука негира постојање Бога и да су наука и религија потпуно некомпатибилне, Пупинова Нова Реформација долази као изненађење. И сам историјат ове и других Пупинових књига управо сведочи о академском непоштењу и политичким махинацијама којима се деценијама Пупин и његово дело, укључујући и његове књиге, плански минимализују. У овој књизи, један од највећих српских научника каже да су научници више допринели познавању Бога него црквени великодостојници, а да је Црква прогонила и убијала те исте научнике због размимоилажења у ставовима. За разлику од већине људи данас, који острашћено и искључиво бране једну или другу страну, Пупин, како доликује тако великом научнику и професору, обрађује овај феномен водећи читаоца од физичке ка духовној реалности.

Када сам на киоску (сиц!) купио ову књигу, помислих како ћу дупе да померам православним фундаменталистима, које сам већ кецао кад сазнах да је Пупин био масон 32. ступња. Било је ту очекиваних и неочекиваних реакција. Оне очекиване су негирање јер "Пупин је био Србин / православац"... као да Србин или православац не може бити масон?! Неочекивано је потпуно одбацивање овог националног великана, без обзира на његове националне доприносе (ако их већ научни не занимају) - рецимо то да је добар део Баната данас српски. 

Међутим, садржај ове књиге много више би сметао оним другим екстремима - неоатеистима. Узмимо ту став који је приређивач пренео - да су научници више допринели познавању Бога него црквени великодостојници. Наравно да ће сметати онима којима смета "Б-реч", а много шта би им било прихватљиво само да се другачије зове. Међутим, не даје ли Пупин примат научницима?

Пааа... склони смо да оне прогоне Цркве, који се одмах после помињу везујемо искључиво за Ватикан. То није без основа. Међутим, ако Пупин недвосмислено каже да су научници више допринели познавању Бога него попови, он тиме и православну цркву ставља у други план! Ово би била ситничава примедба, да нисмо сведоци најезде нововераца који се позивају на Бога, представљају се православнима, имају своју "науку", док ову званичну, све са школом називају "дебилана". Мислим да није тешко погодити на кога циљам.

Но не треба имати дилеме - Пупин не мисли на Бога до којег би се дошло филозофским путем, као што је то рецимо радио Спиноза. Из бројних цитата Библије, јасно је који је његов пут до Бога. Такође, назив дела нам директно говори о томе да је Михајло у својим дубљим верским ставовима у ствари протестант. Нема сумње да је он био веран православљу као традицији (идентитету, обичајима), мада ни то није посматрао искључиво - у његовој аутобиографији пише да је радо ишао у протестантску цркву тамо где није било православне, у Америци.

Реч две о његовом протестантизму. Данас су они активни (дакле, они који нису до непрепознавања секуларизовани) протестанти припадници мањих група (српски: секте), које су склоне благо речено скептичним ставовима према званичној науци. Наравно, ни наука није данас оно што је некад била (шта ли би Пупин рекао?!). Код Пупина, међутим, имамо један став поверења у научни прогрес, који би откривао тајне Бога... Нешто слично, али много инвентивније, имамо и код Николе Тесле, с којим се Пупин углавном није слагао, да би се пред смрт измирио...

Прво поглавље, Буђење научног индивидуализма, говори нам о постепеном развоју и ослобађању природно-научног погледа на свет. Михајло не улази у филозофске расправе, међутим јасно је на чијој би страни био - одбацује било какве спекулације, дакле априори закључивање, док је предност дата емпиријском методу. Међутим, касније ће Пупин истаћи бљесак интуиције, например код Фарадеја. Занимљиво да му је један од првих "негативаца", односно филозофа које не треба озбиљно схватати атомиста Демокрит (претеча модерног материјализма, атеизма). Доста тога је речено о штетном утицају догматизованог Аристотела.

Поглавље Физичка стварност материје у кретању је лепа прича о развоју теорије о кретању, силама и гравитацији - од Галилеја до Њутна. Међутим, оно где је бар потписник ових редова нешто могао научити јесу следећа поглавља Физичка стварност електрицитета у кретању, Физичка стварност електричног зрачења и Зрнаста структура електрицитета и зрачења. За мене је ту било попуњавања рупа у знању, јаза између макросвета Њутна и Ајнштајна и микросвета квантне механике. Занимљиво је помињање електромагнетног Фарадејевог флукса као ултрамтеријалног. У Поговору ће (наивно?) помињати напоре "да се дубље продре у значење ултраматеријалне суштине зване душа", као аналогне оним Максвеловим и Фарадејевим. 

Ако не најбоље, можда је најзанимљивије поглавље Од хаоса до космоса, где већ назиремо оно масонско ordo ab chao. Овде је, наравно, реч о термодинамици. Пупин не улази у, касније веома популарна, умовања око ентропије, која је добила широко значење тек кад се од термодинамике искрала ка теорији информација. Пупиново време је индустријско, а не информатичко. Ред је за њега извлачење корисне снаге из хаоса појединачних молекула у топлотном кретању. Карноов циклус је пример генијалности, а врхунски артефакт парна машина.  

Све у свему књига коју је добро прочитати, мада можда неће бити превелико уживање. Мени је много боља његова аутобиографија Од пашњака до научењака, али ту сам књигу морао вратити, у сваком случају не бих писао ништа пре поновног читања. Писано пре скоро стотину година, ово дело делује помало архаично, са изразима као што су ултраматеријално (мени занимљиво) или координатор (фундаментални појам у Пупиновој филозофији, требало ми је времена док укапирам у чему је реч). Што се тиче овог другог, реч је управо о ономе што организује "молекуле живота" (за Пупина је на неки начин сваки молекул жив) на сличан начин како су координисани радници у фабрици!

За крај цитат: Да, духовне реалности су невидљиве, али су илустроване и учињене разумљивим путем физичке реалности, откривеним физичким стварима које су створене. Према тумачењу апостолових речи, физичке и духовне реалности се надопуњују. Оне су два граничника истих реалности; једна од њих обитава у људској души, а друга у стварима спољашњег света. Ту лежи један од основних разлога зашто се наука и религија допуњују. Оне су два стуба великих врата кроз која људска душа улази у свет где обитава божанство. Ако знаци времена не обмањују, онда постоји општа тежња ка таквом духовном стању. Ту тежњу називам новом реформацијом.