Метафизика: Богови

Теорема: Веровање у више богова консистентније је од веровања у једног.

Лема: Уобичајено виђење историје је линеарно, и то се одразило и на историју религије. Тако неки модерни критицизам вере није напао и уврежено мишљење како је монотеизам представљао напредак у односу на политеизам  (по којим критеријумима? – намеће се питање, но биће оних који ће дати већ своје критеријуме). То да је Индија развила своју земљу од древне цивилизације до модерне силе са својих преко милијарду људи, изван је поимања оних који не преиспитују јавне догме. У питању вере нико изгледа не преиспитује хегемонију Запада. 

У овом погледу нема ничег неконзистентног ако си „либерални хришћанин“ (или би боље било рећи либералистички), неко коме је близак „Божији план“, који се остварује на Земљи кроз напредак „друштва“. Екстремнији видови оваквог схватања свакако су разни миленаристички покрети, или они који свакодневно живе утопију, како би рекао Драгош Калајић у Мапи (анти)утопија. Драгош је исправно уочио да, како се време постварења утопије приближава, од калпи, преко доласка/повратка Месије, до Фукујаминог Краја историје – то се смањује одговорност и величина оних који најављују светску промену. Величина оних који најављују Нову Земљу је све мања, што јасно противречи било каквој идеји линеарног напретка, прогреса. У духовном смислу много је изгледнија опција регрес …

Озбиљнији хришћанин ипак неће заборавити есхатологију своје вере, по којој међу људима нема неког напретка, напредује само Антихрист, све до Армагедона, који ће бити увод у Царство Божије (за оне који преживе Страшни суд). Па ипак, хришћанин долазак свог Месије сматра за напредак, и то у духовном смислу. Питао сам, и нисам добио одговор, по чему је то 500-та година после Христа, боља од онога што је било пет векова пре њега. Можда је духовна понуда обогаћена, па тиме постала „боља“, али се тај бољитак није видео у томе какви су људи, чак и кад су постали хришћани.

Овакав начин мишљења карактеристичан је и за двоверце, који признају да је постојао верски жив период замене старе вере новом. Њима богови нису демони, а ни „бајке“ и „митови“ (у пежоративном значењу тих речи), па ипак су мање вредни од Исуса Христа, што двоверци објашњавају на различите начине (и они изгледа селективно верују у линеарни напредак). Наравно, рећи ће како су Срби одувек имали неке специфичности, по којима су „предвидели“ Христа својом древном вером, а други паганизми су демонски па их треба избегавати (Ноћ Вештица је опасна новотарија, нема везе што је „слави“ пар десетина људи, уз то је и комерцијализован празник, дочим је славска трпеза из супермаркета оличење традиције). 

Атеиста нема проблем са овим линеарним виђењем, оно је чак ушло у схеме марксизма (дијалектичког материјализма), на пример. Због тога данашњи а(нти)теиста гледа на хришћане као своје непријатеље, док ће се само сажаљиво насмешити на пагана који „верује у Деда Мраза“, или у лепшој верзији једнорога (види лему у Дијалектика: Постојање).

Доказ: Шта су уопште богови? Можемо их објаснити као манифестације (што је лепше речено од персонификације, како се нешто манифестује у људском уму и представама, то кључне разлике између два појма и нема) реално постојећих феномена. Нико не сумња да постоји киша, или грмљавина, да сија сунце и да нам је над главама небо. Не сумња се ни у постојање љубави, рата, брака, пољопривреде и осталих људских емоција и међусобних односа. Свака ова појава може имати свога бога. Наравно, то су само људска објашњења, као што постоје и друга објашњења (рецимо научна).

На основу Дефиниције 7 (Спиноза) Бог је „на сваки начин бесконачно биће“, док је људско мишљење ограничено (Дефиниција 5, Спиноза). Као начин на који човек мисли о свету око себе, „Бог“  може бити само ограничено мишљење. Управо је грешка, и неконзистентност, монотеизма у томе што ограничено схватање сматра неограниченим. Политеизам нема такву грешку, имплицитно или експлицитно сви богови су ограничене моћи и суштине, мада се неки приближавају неограниченом (Один, Сварог, Кришна…)

Рекох малопре да је „Бог“ (а то важи и за богове) начин људског мишљења. Атеиста управо из тога закључује о непостојању Бога (и богова). Помаже му у таквом схватању чињеница да религија има много, чак се оне монотеистичке не слажу у својим искључивим истинама. Међутим! Сетимо се да су поимања природних сила била другачија код Аристотела, Њутна и Ајнштајна, а данас имамо масу конкурентних теорија које би их објашњавале. Значи ли то да ове силе због тога не постоје?! (Природне науке иначе нуде начин провере својих хипотеза, види Дијалектика: Доказ, из чега би се брзоплето могло закључивати како је искључиво научни метод валидан. Међутим, постоје теорије за које је питање јесу ли уопште проверљиве. Осим тога, утисак о супериорности науке долази од моћи коју је демонстрирала савремена техника, али она је, макар кроз копирање, поприлично независна од научног начина мишљења – изисовац или хришћански фанатик могу бити веома вешти са интернетом. То су разматрања којима се овде нећемо детаљније бавити. Читалац се упућује на Геделову прву теорему о непотпуности (Аксиом 10))

Видели смо по чему је то политеистичко виђење консистентније, иако то „на први поглед“ не би тако изгледало. Долазим у искушење да напишем како је оно и „боље“, али онда би се поставило питање – по којим кретеријумима?! Стив Молно  је у свом покушају заснивања универзалног морала (без влада и богова) постулирао како је истина боља од лажи. Не бих се усудио да тако нешто тврдим, а камо ли стављам у своје аксиоме (тврдим без доказа). Иако нам се на тај начин искреност и конзистентност пагана нуде као бољи, и критеријуми и аргументи би се могли пронаћи, можда је некоме ипак боље да живи у илузији да је његов „Бог“ заправо Бог. С обзиром на то како нас свест лаже у свакодневном животу, што се може видети у експерименталним условима, а све у циљу опстанка, тешко може да стоји тврдња да је истина универзално боља од лажи. Читалац се упућује на оно што о одступању нашег свесног виђења Универзума од неке „објективне реалности“ кажу неуронауке или квантна физика – на јутјубу има доста клипова о томе.

Ипак, треба се осврнути на нешто у историји начина мишљења људи. Код многобожаца се развојем цивилизације уочила „наивност“ погледа на свет коме би недостајао јединствени покретачки принцип. Код Грка га је филозофија тражила  од пресократоваца, преко Платона до Аристотела и неоплатониста. Ова потрага за Богом се доста рано одвојила од религије и митологије. На верском Истоку (Индија и Кина) се чак вера приближила неограниченом (и непротивречном) Богу, кога су називали Брахман или Тао. У западној (европској и блискоисточној) мисли је требало да теологија постулира неограничене атрибуте јудеохришћанског „Бога“, као што су свемоћ и свезнање. То је урађено иако у Библији имамо масу примера који би божанску свемоћ и свезнање довели у питање. Тек је у периоду барока филозофија одвојила овакво виђење Бога од религије (иако треба знати да оно како рецимо Спиноза види Бога јесте у основи озбиљно схватање теологије). До 20. века је било мало мислиоца који би својим чистим умовањем искрено одбацили монотеизам (рецимо Барух Спиноза и Артур Шопенхауер, занимљиво је да су њихова схватања повезивана са хиндуизмом или будизмом). Такође, док је филозофија дошла до Бога не само да је требало много више времена него у Грчкој, него је тај период обележен ратовима око теолошких истина. О томе, као и о ХХ веку, нешто више у следећем одељку.

Иван Вукадиновић