О трансхуманизму... и новом феудализму

За кратко време чуо сам три приче на нашем говорном подручју које се баве том темом, а пре тога дуго нисам чуо ништа. Не знам да ли је реч просто о коинциденцији, или синхроницитету, но рекао бих да нечега у томе има...

У Дому омладине одржана трибина-предавање са темом ове технолошке дистопије. Причао је предавач на Богословском факултету, а занимљиво је да је почео излагање са Франкенштајном Мери Шели, који се сматра првим СФ романом. Иначе, повод је био двеста година од тог дела. Нешто касније одгледао сам клип хрватске емисије На рубу знаности са темом Transhumanizam i čovjek. У овој емисији један од учесника је повукао разлику између "органског трансхуманизма" који се везује за вечиту тежњу човека као ограниченог бића да надиђе себе (што имамо у религији, мистици...) и овог новог где се то ради помоћу технологије. Поента је да ову нову трансформацију неко други поседује, пошто су то сервиси чија се употреба купује, а над којима немамо контролу...

То је отприлике и прва тема књиге Виктора Радуна Трансхуманизам: Будућност без људи, на коју ћу се даље у великој мери референцирати, да бих изнео и своје ставове. Он креће од Ничеовог Натчовека, као примера оног "органског натчовека", или онога што Радун зове унутрашња трансформација. Ниче је занимљив за ову причу, иако је он био филозоф пре него мистик, и декларисани атеиста. Ипак, доста тога код њега се ослања на духовне традиције, Кабале или Истока, као што је рецимо идеја о три преображаја духа или вечно враћање истог. 

Ниче је остао запамћен по својој изјави "Бог је мртав" која је постала предмет надгорњавања (нео)атеиста и (ново)верника. Неки од првих њега сматрају "својим", док други имају потребу да се с тим речима спрдају, не улазећи у њихово значење (једно од значења видећемо касније). Чињеница је да Ниче пре констатује смрт Бога, него што га "убија" - нити је Бога убио Ничеов Натчовек, нити Заратустра, већ га је убио последњи човек.

Управо је слика последњих људи оно чиме се бави Виктор Радун, за којег можемо рећи да је схватио Ничеа. Слабости ових људи заискали су нове и нове технолошке геџете, да би се на крају дошло до идеологије трансхуманизма. Али она није пала с неба, ни као "решење" проблема савременог човека, она има своје корене у традицији секуларног хуманизма, која води још од просветитељства. Дакле, у идеји владавине разума.

Није тешко хвалити књигу Виктора Радуна. Она покрива већи део ове широке области савременог света. Видели смо да имамо филозофске основе ове идеологије (које јесу и које нису, а представља се да јесу). Радун описује целу област савремене техносфере - од вештачке интелигенције до нанотехнологија или биохакинга, или идеје да већ живимо у симулацији. Обрађен  је и трансхуманизам у савременој култури. Дате су дефиниције и набрајања, разлика између тран-човека и пост-човека (рецимо само да је први прелазна фаза ка другом), о чему нећу сада - купите књигу! Све је покривено референцама за даља истраживања и читљиво за људе који са овим стварима нису имали много контакта - за разлику од потписника ових редова - донекле се на послу бавим вештачком интелигенцијом, и велики сам фан СФ-а (о чему ћемо ускоро), занима ме свест и ово је тема о којој бих могао сатима...

Доста тога је описано као "застрашујуће", што ме подсетило на оно што је некад било популарно у таблоидним насловима - да се најежиш. С тиме је било доста спрдње, али овде је већ враг однео шалу... На пример, у књизи се помиње Нил Харбисон, кога сам имао прилике да видим. Сарадничка фирма је организовала ивент, на којем је он говорио.

По себи није проблем да неко ко од рођења не може да види боје добије геџет којим би тај недостатак могао да надомести. Иако он боје и даље не види као човек, он их чује. Али онда је почео да прича о додацима којима бисмо могли да осећамо земљотресе, или сателите око Земље, или да видимо у мраку (што трошити на осветљење). Осећај је био да је то све отишло предалеко, и нисам се осећао пријатно после тог предавања. Узгред, како се његова перцепција разликује од "нормалне" видимо по томе што је њему црвена хладна боја. То јесте физички тачно, пошто црвена светлост има најнижу фреквенцију, а највећу таласну дужину од видљивог спектра, тиме та боја има најмање енергије. Али људи виде као хладније практично све друге боје, па и оне са највишом фреквенцијом, каква је љубичаста. 

Како рекосмо, Радун раздваја унутрашњу трансформацију (духовни (само)развој) и спољашњу, ову трансхуманистичку, технолошку... Треба имати у виду да се овај однос односи само на појединачног човека. Не треба да нас заведе одредница, јер ово "спољашње" није пало с неба, нити дошло од ванземаљаца, то је технологија коју су створили исто људи. Када сам приман у омладинску организацију (крај епохе социјализма), дошла нам је омладинка да нама деци објасни неке ствари. Сећам се само следећих њених речи: За све проблеме људи - криви су људи. Дакле не богови (који су уосталом у нама), нити ванземаљски рептили...

Поставља се питање како заштити човека од транс-човека, и уопште од технологије. Видели смо таква разматрања на два начина. Једно је "постављање границе". Радун не каже где је тачно граница после које се са технологијом не би смело даље, осим начелно да је то оно што би мењало "суштину" човека. И добро је што се није у то уплео. Како човек није дефинисан, није ни његова суштина, те би свака граница могла бити само арбитрарна (као рецимо она по којој је кул убити фетус до три месеца старости). Проблем би настао кад се та граница пређе. Ако се не би догодило "ништа страшно" трансхуманисти би то могли искористити за спрдњу, а ако би промена била знатна и иреверзибилна... бојим се да то што је граница раније повучена не би имало неког значаја...

Други начин ћу назвати "процесним". Трансхуманизација је процес који се одвија, али треба омогућити онима који то не желе да буду изузети, онима који се интересују да имају све информације и најзад да свака промена може да има "повратак на раније стање". Мислим да је последње проблематично. Већ постоје промене код којих враћање на раније није могуће, или барем није лако, као рецимо вазектомија. Дозвољено је да се људи својом вољом тиме подвргну. Осим тога (иронично), повратак на "ранију конфигурацију" је познато својство машине (рецимо сервера, система с подацима). Органски системи су сувише комплексни да би то тек тако могло - добра парадигма би били ексери у дрвету - кад се изваде рупе остају.

Иако омогућити људима да не учествују у трансхуманизму није по себи спорно, остаје питање коегзистенције два света. Радун превише за мој укус помиње демократију и једнакост. Што се тиче овог другог, то је данас честа тема у контексту потпуно независном од трансхуманизма - у свој фртутми око SJW-ева и њихових глупости. Критичари класично-либералне провинијенције разликују једнакост исхода и једнакост могућности. При чему је ово друго искључиво једнакост пред законом. Друго се сматра добрим, прво злим. Међутим, људи немају једнаке способности (урођене могућности), нити могућности стечене имовинским стањем родитеља. Класични либерали би требало да користе јасније изразе. Сасвим је јасно да ако би део људи био транс-хуман, не бисмо могли говорити ни о каквој једнакости, нити ако би сви то били (због различите технолошке специјализације). 

Систем који би омогућио људима да живе у таквом свету са неким достојанством био би онај кастински (у изворном смислу), у којем би људи различитих способности (могућности) пореклом имали различиту дарму (дужност). Очување достојанства различитих омогућило би се се сегрегацијом. Израз није леп, али нису ни неки други који би такво стање описали. Рецимо апартхејд - одвојени живот. Стварност се ретко може описати лепим, политички коректним, речима. Како је Ниче већ поменут сетићу се његових речи: Неправда никад није у неједнаким правима, већ у позивању на "једнака" права.

Такође, помињање демократије као бране овим процесима ми делује као безнадежни утопизам. Савремено глобално уређење је већ у великој мери феудално, и с тиме ће се наставити у све већој мери - са машинама, без машина или против машина. Како актуелни трендови воде феудализацији већ сам се бавио у другој теми, поводом модерних мушко-женских односа. 

Пре него пређемо на то како потписник ових редова види евентуално решење проблема, позабавићемо се са два негативна исхода, који у књизи нису поменути (помињу се неки други). Један је да нека будућа цивилизација која не би имала никакву људску суштину (било да је створена као потпуно вештачка, или је људскост сасвим изгубила), иако би баштинила наша техничка достигнућа која су до ње довела, једноставно искључи сама себе. Како је речено у филму Аниматрикс - за машину је свака стварност виртуелна. Тачно је да све што постоји тежи свом опстанку, али шкотски филозоф Хјум је рекао да из онога што јесте не можемо логички извући да тако и треба. Нема рационалних разлога да нешто уопште постоји, да се бори за свој опстанак, разум ти не може дати мотивацију. Само воља може, а оваква цивилизација би била лишена воље. Таква супермашина би се могла само угасити, али нас тад већ не би било, па то не треба много да нас брине. Пре треба да нас брине како би се до тога стигло, чиме се бави Радунова књига. (Узгред, не видим зашто би потпуно машинска цивилизација хтела да има реалистичну симулацију наше (људске), и то је један од могућих одговора на Бостромову трилему - Ник Бостром је један од трансхуманиста).

Други исход је просто међусобно уништење људи коришћењем нових технологија, као што су рецимо наномашине, вештачки вируси или убилачки дронови. Али ми већ имамо технологију - нуклеарну - која нас може уништити више пута. Ова опасност се само мање помиње, она вреба из другог плана, вероватно није мања него раније. И да се то догоди остале би маце и куце, или можда само бубе, или само нежива материја, док би можда друга планета добила своју шансу. из космичких размера постојање људи не мора бити много битно. Друга је ствар да ли је то битно нама...

Рекох да није тешко хвалити Радунову књигу, замерке би биле мало тежи посао. Оно што могу замерити може се везати за однос према завери. У једној реченици мој став је следећи: Није спорно да нека завера постоји, спорно је "свезнање" око конкретних завера...

Радун помиње дела научне фантастике која би учествовала у глобалном популаризовању трансхуманизма као феномена. Као таква су поменута и дела сајбер-панка где је поглед на трансхуманистичке феномене изразито дистопијски. За озбиљно размишљање би биле речи Рамба Амадеуса "Ја сам мислио да ћу публици огадити народњаке, али је публика завољела мене". Нешто што је негативно приказано може довести до позитивне реакције. Али не видим како би Филип К. Дик (поменут), био део неке популаризаторске завере, кад он није био ни мејнстрим секуларни хуманиста (претеча ових транс-), што се види из мојих разматрања његовог дела. 

Као већ неки проблем видим што ни овде, а ни код богослова којег поменусмо на почетку, није ни поменуто СФ дело које посматра ствари из сасвим супротне перспективе - у Дини Френка Херберта се човек побунио против мислећих машина, водио џихад против њих, и створио галаксију у којој се развија искључиво кроз своје потенцијале!

Друга је ствар улога Уједињених нација (УН). Иако се прво помињу Билдерберг група, и још неке затворене институције, улогу организације-негативца преузма УН. Неко би питао па зар не одлучује поменутио Билдерберг & Со, али могли би се рећи да је УН његова трансмисија, и то би било интерно конзистентно. Међутим, морали бисмо онда заборавити да Русија и Кина у УН имају право вета, које користе кад треба. Такође, не видим како су препоруке УН обавезујуће. Сво то ложење око УН је преузето од америчких десничара. Иако немам ништа против алт-рајта, не видим што би све што они кажу морао преузимати, а имам различите, често супротне интересе Американцима. Преузимање свега оданде је грешка неких наших десничара, који се представљају као традиционалисти. (Занимљиво, нисам их сматрао битним да их уврстим у десет штетних типова...) И то све каже неко ко није уопште фан УН, заправо да се ја питам постојале би алтернативне УН са седиштем у Новосибирску.

Постоји начин на који (конкретно у Србији) спровођење препорука, којих је много више од ЕУ, може бити изразито штетно - усвоје се закони, прописи, директиве да се форма испоштује, а онда форму "озбиљно схвати" приватни капитал где има интереса. Тако нешто имали смо код угрожавања планинских река. Таква опасност прети и код примене супермодерних технологија. И то већ нема везе са УН, већ са нашим властима.

Не могу се покрити све теме, али морам рећи да се није ушло у проблем да ли је општа (или јака) вештачка интелигенција уопште могућа. Виктор Радун на неколико места износи сумње, али самим тешким проблемом свести се бавио математичар и физичар сер Роџер Пенроуз у књизи Царев нови ум (објављено и код нас). Он не помиње ништа "мистично", не иде на дуализам, већ каже да постоје у математици неалгоритамски проблеми, да људска свест може бити неалгоритамска, и тиме се не може симулирати у потпуности алгоритмом. Јасно, и без јаке вештачке интелигенције проблеми трансхуманизма би остали са "слабом" (интернет ствари и Гугл), нанотехнологијама, и осталим стварима које су у књизи описане.

Мало је већи проблем што није јасно да ли се књига бави само идеологијом трансхуманизма, или уопште последицама технологије. Ако се желело само раскринкати идеологију, у томе се успело. Међутим, проблеми технологије остају и тамо где се трансхуманизам уопште не помиње (НР Кина). У широком опсегу поменуте технологије трансхуманистичког универзума (нао нпр.) скоро све поменуто је из Европе и Америке. Јапан и Кину нисам много видео што се тиче технологије, иако они заправо предњаче. Посебно НР Кина - рецимо генетички модификована људска бића. Не видех да је дато шта кажу Кинези на све то. Тамо је владајућа идеологија неоконфучијанство превучено слојем комунизма, а не као на Западу ужаси постмодерне који укључују трансхуманизам. Како је јасан тренд опадања Запада, не би требало давати превише значаја ономе што говоре неки западни "мислиоци". Јасно, улога Илона Маска или запослених у Гуглу није занемарљива, али ни они нису једини...

Радун као једно од три решења и по њему најбоље наводи холистичку интеграцију, развој духовно самосвесног човека. То је по њему једино позитивно решење, пошто се поменутим класичним секуларним хуманизмом не бави (можда зато што је превазиђен - с тиме бих се сложио), а трансхуманизам сматра изразито негативним. 

Како ово решење није детаљно описано, не бих се бавио евентуалном критиком. Подсетићу само на оно кад Ниче (макар у Заратустри) први пут каже да је Бог мртав. Заратустра силази са планине и среће човека коме су се људи смучили па се посветио Богу (односно Природи), и својим медитацијама. Пријатељски се састају и растају. Онда Заратустра каже "Чудно, он још не зна да је Бог мртав". Те речи схватио сам тако да је тај пут повлачења затворен. Ако желиш нешто урадити за људе мораш ући у блато арене! (Као Заратустра што је ушао). Не знам да ли је неки духовни пут целог човечанства и даље могућ. Можда после веће катастрофе, али таква ми уопште не изгледа као нешто немогуће...

Најзад, које би било моје решење проблема. Сад већ не говорим о самој идеологији трансхуманизма, него уопште о све већој технологизацији. Прво што треба да знамо је већ банално, али можда се мора поновити. Технологија је по себи неутрална. Ножем можеш сећи хлеба, можеш и заклати човека... 

Друго је такође већ позната ствар - монизам. Не видим да је човек нешто толико изузетно да би њиме владала посебна правила. Иако је то метафизички став, овде има сасвим конкретно значење - постоји еволутивни континуитет, од бескичмењака до човека. Јастози имају сличну биохемију мозга као човек, реагују на исте хормоне (серотонин) и исте импулсе везане за хијерархијски положај и односе доминације. Ако постоји ту континуум, он би постојао и код преласка на неку "будућу врсту" транс-човека (чак и пост-човека). И такво биће тежило би свом опстанку, а ако не би - нестало би, како смо горе видели.

Ипак, рекох да је и мени оно с Харбисоном, као и много шта друго било поприлично гадњикаво. Природно је тежити властитом очувању, одржању своје форме, па и "суштине" (шта год то значило). Питање је докле има смисла на томе инсистирати и одговор је једноставан. Треба бити конзервативан док то не угрожава властиту ефикасност (ту спада и флексибилност, агилност и остале особине које се могу свести на поменуту). Ако ниси ефикасан, промене ће ти бити наметнуте, али онда ћеш бити на дну ланца исхране. Свака технологија која је давала неку предност у економији и рату - развијена је! Мандарини династије Чинг су Европљане сматрали за варваре, па им се земља умало није распала, у Тајпишком устанку погину више људи него у Великом рату. Модерни кинески комунисти су преузели западну жваку и победили Запад на његовом терену. У праву је Владимир Путин када каже да онај ко буде владао вештачком интелигенцијом, владаће светом.

Дакле, треба добро размотрити шта можемо задржати а да не изгубимо наметнуту нам трку (људи је стално једни другима намећу), које су алтернативе некој промени а да се не падне у подређени положај. Што може бити веома опасно баш због експоненцијалне природе новог развоја, тако да онај ко би заостало био би много више хендикепиран него рецимо онај ко није имао барут (знамо како су завршиле софистициране Инке пред Шпанцима). Ако нема видљиве алтернативе, онда је усвајање "нељудских" технологија неминовно - ако их неко други има, или већ ако знамо да може да их има...

Да закључимо, књига Виктора Радуна је обавезно штиво на српском језику за оне који би желели нешто да сазнају о актуелним технолошким трендовима. Она наравно није довољан извор информација (нити би то могла бити било која књига), али даје доста референци за даље истраживање. Ту би већ знање енглеског језика, а вероватно и већа техничка поткованост били од веће важности. Читаоца који је упућен у целу тему књига може (поново) заинтересовати за овај битни феномен, иако би он могао доћи до сасвим другачијих закључака. Као што је случај са потписником ових редова.

Иван Вукадиновић