Меритократија
Меритократија је политичка филозофија према којој богатства и моћ треба да се расподељују појединцима према талентима и постигнућима, а не према факторима као што су пол, раса или богатство. Одмах се постављају питања по којим се критеријумима мери "који су најбољи" (слика десно). Држава може прописати такве критеријуме, и то је заправо радила одавно. У Кини је још Конфуције заговарао да "они који владају треба да то раде по заслузи, не по наслеђеном статусу". У пракси је то спровођено државним испитима.
У новије време су нечије могућности процењиване стадардизованим IQ тестовима. То би могло обезбеђивати предност способнијима, не толико у државној (јавној) служби (уосталом, питање је где је то уопште примењивано), колико у приватном сектору. Луди Стева је једном рекао да је као предузетник запошљавао према овим тестовима, а не према школској спреми. Занимљиво је да се за примену тестова интелигенције прво залагала левица (и то баш да би се омогућила меритократија), док данас зазире од тога, рецимо пошто су уочене расне разлике у резултатима тестова.
Једноставнија, мада не мора да значи и боља, идеја је да се просто омогући способнима да изборе своје место под сунцем. За то се залажу савремени либертери. Према њиховом схватању улогу државе ионако треба драстично смањити, и пустити способне да профитирају у приватном сектору. Тако заиста заслуге не би долазиле по полу и раси, док (наслеђено) богатство остаје проблем, на који ћемо се вратити.
Пре тога, нешто више аматерски - "лево либерални" ће овакав приступ меритократији покушати да негирају оним што је шкотски филозоф Хјум назвао is-ought проблем. Из онога што јесте не можемо логички дедуковати они што би требало бити. Треба имати у виду да се Хјум залагао за избацивање речи "треба" из речника (Хјумова виљушка). Сигурно није конструисао натуралистичку фелази, као што то раде они "рационални" SJWs. Што се потписника ових редова тиче ствар је јасна - оно што јесте већ јесте и тако пролази критеријум постојања, тиме и одрживости; оно што би требало бити тек треба да се у пракси докаже (теоретски љубав лепо звучи...).
Већи је проблем шта с наслеђеним богатством, што не утиче толико самим наслеђивањем колико бољим школовањем које има неко чији су родитељи богатији. Мислим да либертери (анархо-капиталисти) немају решење овога проблема. Скептичан сам према причи да ће приватни сектор регрутовати све (или већину) талената и међу сиромашнима, па их ради свог интереса школовати и обучавати... Занимљиво је да су они "рационални" дали зачудо добар текст о једнакости. Предлог је био (поменут, не предложен као најбољи) да се фаворизују сиромашнији пореклом, без обзира на пол или расу. Зашто би дете црних родитеља из средње класе имало погодности које не би имало дете сиромашних белих родитеља?!
И овакав вид подршке носио би неке проблеме, па га не подржавам а приори. Основно, средње и високо школовање (са добрим резултатима тестова) би требало да је бесплатно, што би укључивало и уџбенике и остало... Проблем могу бити и даље материјални услови. Нисам за то да се сиромашним родитељима дају средства безусловно - добију паре да школују дете, а оно проси. Такве ствари (и уопште подршка рађању) требало би да се регулише уговорима, према којима родитељи имају обавезе.
Најзад, текст који је актуелизовао нека моја ранија размишљања био је из "либералног" пера и односио се на Red Pill worldview. Текст се односи на на заједничка веровања "теоретичара завере", MRA, pick-up уметника, GamerGate, "па чак и" неореакционара. Уочимо да, осим последњих (код нас је познатији појам археофутуризам) овде имамо оно што се некад звало "интересне групе". Они не крећу из свог погледа на свет, већ полазе од својих интересовања или проблема, па до тога погледа на свет долазе. Потписник ових редова не дели та интересовања, нити се слаже са свим њиховим рецептима за решавање проблема. Оно са чиме се слаже је неки шири поглед на свет ових "технолошки флуентних, наизглед самосвесних". "За аутсајдера они су изразито конзервативни, али они не виде себе као конзервативне".
SJW који је писао овај текст као "лабаву конфедерацију преклапајућих покрета". Многи од њих су (каже) атеисти. Стефан Молину (поменути Луди Стева) јесте декларисани атеиста, мада му сметају просечни атеисти данашњице. Ја њему то не замерам, мада сам критиковао његов покушај "заснивања морала без богова и влада". Не смета ми ни што је анархокапиталиста, мада не делим тај поглед на свет, нити мислим да би дао резултате изван "новог света", где је било доста ресурса, а нације су настајале на ледини. Смета ми доста тога код Џордана Питерсона који је хвалио хришћанство (мада и он за себе каже да не верује), јер је запенио против Стаљина. Као што се да приметити, потписник ових редова јесте против класичних либерала, што су у великој мери (и даље) многи из описане скупине. Ипак, нешто би ваљало код њих проучити...
Занимљиво је да се овој групи "белих мушкараца" (како је речено у тексту) замера баш "сцијентизам" (о којем сам последњи пут писао овде). Оно где SJW писац текста види сцијентизам, ја видим инсистирање на томе да се од емпиријских података (тамо где се користе), извлаче емпиријски закључци, као рецимо по питању расе и интелигенције (или да кажемо различитих популација, од којих су неке (пореклом) из Европе, неке из Азије, неке из Африке)... Наравно, сасвим је могуће да су многи од ових технички флуентних иначе фрикови, гикови, неки можда трансхуманисти, али није то оно што жуља SJW-еве.
Наравно, ту је и инсистирање на теми овог блога - меритократији. Писац покушава да групацији коју описује учита двоструке стандарде, као активно или пасивно инсистирање на меритократији. Активно би било схватање да ако су жена или "припадник мањине" успели, они су то постигли варањем, односно "идентитетом". Пасивно би било признање да је успех белог мушкарца следио из способности, а не неких привилегија злочестог патријархата...
Што се другог тиче, ствар је јасна. Пошто бар пола века бели мушкарци нису законски фаворизовани (мисли се на Сједињене Државе, и неке друге земље, рецимо да је Швајцарска доста касно дала право гласа женама), а доста је учињено да се јаз настао ранијим привилеговањем смањи, да се ефективна фаворизованост неутралише, чак је црнац постао преЦедник, зашто се просто не би признало да је успех могао следити из способности?!
Што се тиче оне "активне" компоненте, и то би се могло објаснити. Пошто се инсистира на увођењу квота, код нас рецимо кроз предложени Закон о родној равноправности (анализу удружења чији сам председник имате овде), како на крају можемо знати да је нечији успех заслужен?! Чак и без тога (на англосаксонском говорном подручју не постоје законске квоте) имамо доста фаворизовања, рецимо кад Џастин Трудо каже да се потрудио да жене чине половину његовог кабинета. То није меритократија.
Занимљиво да нисмо чули од успешнихцрнаца Афроамериканаца да траже укидање "афирмативне акције", како се не би сумњало да је њихов успех по заслузи. Можда страхују да не испадне да су "издали своју кожу", што је последица јасне предности који "левица" даје разним идентитетима, уместо чињеницама. Некоме можда сад ова прича постаје апстрактна и удаљена Србији, али она то није. Ромска деца код нас могу да упишу средњу школу, практично ако то желе. Код уписа је иначе кључно бити "изнад црте". Па ако школа прима сто деце, а јави се двадесетак циганчића, ваше дете неће бити изнад црте као 99-то, него тек као 79-то...
Оно што смета SJW-у је управо оно што већ дуже време истичем (рецимо овде) као нешто што треба научити од "алт-рајта", кога год трпали у ту категорију. То је концепт realz before feelz - битне су чињенице, а не нечије жеље или како мали Ђокица замишља да свет ферцера. То не значи да не треба негирати филозофију (њу наравно сматрам битном), нити све што нису природне науке, што SJW замера овој "лабавој конфедерацији". Да ли та замерка стоји или не, потписнику ових редова није битно. Сматрам битним дијалектичко и метафизичко заснивање етике. Међутим, ако неко делује без свега тога, а опет према ономе како свет функционише, а не према утопијама (сад су модерне оне које долазе од културних марксиста), тај је генерално на бољем путу од неког SJW, културног марксисте, а код нас бисмо рекли људскоправаша. Оно што је потребно то је да на десници посматрање ствари заснивамо на чињеницама, а не на ономе што мислимо да су традиција, идентитет, итсл.
Идентитет је наравно део нас, ми радимо на његовој одбрани. Али то радимо у неком реалном свету, а не у земљи снова. Разум ти не може рећи зашто уопште треба да живиш. Ипак је веома добар алат у проласку кроз живот...
Једноставнија, мада не мора да значи и боља, идеја је да се просто омогући способнима да изборе своје место под сунцем. За то се залажу савремени либертери. Према њиховом схватању улогу државе ионако треба драстично смањити, и пустити способне да профитирају у приватном сектору. Тако заиста заслуге не би долазиле по полу и раси, док (наслеђено) богатство остаје проблем, на који ћемо се вратити.
Пре тога, нешто више аматерски - "лево либерални" ће овакав приступ меритократији покушати да негирају оним што је шкотски филозоф Хјум назвао is-ought проблем. Из онога што јесте не можемо логички дедуковати они што би требало бити. Треба имати у виду да се Хјум залагао за избацивање речи "треба" из речника (Хјумова виљушка). Сигурно није конструисао натуралистичку фелази, као што то раде они "рационални" SJWs. Што се потписника ових редова тиче ствар је јасна - оно што јесте већ јесте и тако пролази критеријум постојања, тиме и одрживости; оно што би требало бити тек треба да се у пракси докаже (теоретски љубав лепо звучи...).
И овакав вид подршке носио би неке проблеме, па га не подржавам а приори. Основно, средње и високо школовање (са добрим резултатима тестова) би требало да је бесплатно, што би укључивало и уџбенике и остало... Проблем могу бити и даље материјални услови. Нисам за то да се сиромашним родитељима дају средства безусловно - добију паре да школују дете, а оно проси. Такве ствари (и уопште подршка рађању) требало би да се регулише уговорима, према којима родитељи имају обавезе.
Најзад, текст који је актуелизовао нека моја ранија размишљања био је из "либералног" пера и односио се на Red Pill worldview. Текст се односи на на заједничка веровања "теоретичара завере", MRA, pick-up уметника, GamerGate, "па чак и" неореакционара. Уочимо да, осим последњих (код нас је познатији појам археофутуризам) овде имамо оно што се некад звало "интересне групе". Они не крећу из свог погледа на свет, већ полазе од својих интересовања или проблема, па до тога погледа на свет долазе. Потписник ових редова не дели та интересовања, нити се слаже са свим њиховим рецептима за решавање проблема. Оно са чиме се слаже је неки шири поглед на свет ових "технолошки флуентних, наизглед самосвесних". "За аутсајдера они су изразито конзервативни, али они не виде себе као конзервативне".
SJW који је писао овај текст као "лабаву конфедерацију преклапајућих покрета". Многи од њих су (каже) атеисти. Стефан Молину (поменути Луди Стева) јесте декларисани атеиста, мада му сметају просечни атеисти данашњице. Ја њему то не замерам, мада сам критиковао његов покушај "заснивања морала без богова и влада". Не смета ми ни што је анархокапиталиста, мада не делим тај поглед на свет, нити мислим да би дао резултате изван "новог света", где је било доста ресурса, а нације су настајале на ледини. Смета ми доста тога код Џордана Питерсона који је хвалио хришћанство (мада и он за себе каже да не верује), јер је запенио против Стаљина. Као што се да приметити, потписник ових редова јесте против класичних либерала, што су у великој мери (и даље) многи из описане скупине. Ипак, нешто би ваљало код њих проучити...
Наравно, ту је и инсистирање на теми овог блога - меритократији. Писац покушава да групацији коју описује учита двоструке стандарде, као активно или пасивно инсистирање на меритократији. Активно би било схватање да ако су жена или "припадник мањине" успели, они су то постигли варањем, односно "идентитетом". Пасивно би било признање да је успех белог мушкарца следио из способности, а не неких привилегија злочестог патријархата...
Што се другог тиче, ствар је јасна. Пошто бар пола века бели мушкарци нису законски фаворизовани (мисли се на Сједињене Државе, и неке друге земље, рецимо да је Швајцарска доста касно дала право гласа женама), а доста је учињено да се јаз настао ранијим привилеговањем смањи, да се ефективна фаворизованост неутралише, чак је црнац постао преЦедник, зашто се просто не би признало да је успех могао следити из способности?!
Што се тиче оне "активне" компоненте, и то би се могло објаснити. Пошто се инсистира на увођењу квота, код нас рецимо кроз предложени Закон о родној равноправности (анализу удружења чији сам председник имате овде), како на крају можемо знати да је нечији успех заслужен?! Чак и без тога (на англосаксонском говорном подручју не постоје законске квоте) имамо доста фаворизовања, рецимо кад Џастин Трудо каже да се потрудио да жене чине половину његовог кабинета. То није меритократија.
Занимљиво да нисмо чули од успешних
Оно што смета SJW-у је управо оно што већ дуже време истичем (рецимо овде) као нешто што треба научити од "алт-рајта", кога год трпали у ту категорију. То је концепт realz before feelz - битне су чињенице, а не нечије жеље или како мали Ђокица замишља да свет ферцера. То не значи да не треба негирати филозофију (њу наравно сматрам битном), нити све што нису природне науке, што SJW замера овој "лабавој конфедерацији". Да ли та замерка стоји или не, потписнику ових редова није битно. Сматрам битним дијалектичко и метафизичко заснивање етике. Међутим, ако неко делује без свега тога, а опет према ономе како свет функционише, а не према утопијама (сад су модерне оне које долазе од културних марксиста), тај је генерално на бољем путу од неког SJW, културног марксисте, а код нас бисмо рекли људскоправаша. Оно што је потребно то је да на десници посматрање ствари заснивамо на чињеницама, а не на ономе што мислимо да су традиција, идентитет, итсл.
Идентитет је наравно део нас, ми радимо на његовој одбрани. Али то радимо у неком реалном свету, а не у земљи снова. Разум ти не може рећи зашто уопште треба да живиш. Ипак је веома добар алат у проласку кроз живот...
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар