"Снажни" док уступамо

Српске власти су месецима поручивале: "Са Србијом се сада другачије разговара", "Србија је много снажнија", "На Западу су спремни да саслушају мишљење Србије". Ако је заиста тако, и ако "власти" косметских Албанаца ништа не раде без претходног договора са Западом, пре свега са Американцима - што, исправно, понављају наше власти, како то да су ови недавно фактички забранили трговину између Косова и Метохије и остатка на Западу "уважене" Србије? При том је јасно - и у Приштини и у престоницама Запада - да ова мера није толико уперена против економских интереса Србије, колико доводи у питање сам опстанак косметских Срба у свом завичају. Дакле, Албанци и Запад су нас, у већ традиционалном уцењивачком маниру, довели у ситуацију да бирамо између опстанка Срба на КиМ и (какве-такве) легитимне одбране српских државних интереса на КиМ. 

Они који су током недавног понижења у Паризу, "пред 20-25 сведока", како нам рече председник, рекли како су "Срби велики народ", спремни су да, не трепнувши, државу тог народа убрзо поново доведу у болно понижавајућу позицију. Очигледно је, дакле, да не стојимо ни близу тако добро као што су то наше власти доскора процењивале - "доскора", јер им је ваљда сада јасно да је Запад према нама суштински и даље подједнако бескрупулозан и агресиван као 1999. и 2008. Наше скорашње дипломатске успехе у борби за КиМ, неспорне и вредне похвале, западњачки отимачи Космета схватили су као своје мале поразе и зато су решили да нам се одмах освете - не директно, већ преко својих пријатеља на терену: нарко-дилера и трговаца људским (српским) органима, које они зову "косовске власти".

После избијања последње кризе председник је, с правом, приметио да су "косовске власти" преговоре са Србијом схватиле као праволинијски процес признавања њихове "независности", а не као праве преговоре, чији исход није унапред познат и одлучен, на страну што је председник Србије, неовлашћено и противуставно, одлучио да ти преговори треба да се окончају исходом који излази изван оквира Устава и Резолуције 1244, према којем је Косово и Метохија целовит и недељиви део Србије, због чега не долази у обзир никакво ново повлачење граница (Србије са самом собом), којим би се лавовски део српске покрајине даровао великој Албанији. А сада је постало и јасно - тачније, макар сада, јер, за разлику од високих српских чиновника, има нас којима је то све време било очигледно - да не само  "косовске власти", него и Запад сматрају да бриселски "преговори" морају да се заврше српским признавањем "Косова", у границама које су солидарно одредили и потврдили српски и југословенски комунисти и НАТО бомбардери.

Правих преговора током њихове вишегодишње бриселске инсценације никада није ни било, а тај трагикомични игроказ, најозбиљнијих последица по Србију и косметске Србе, трајао је само док је Србија постепено одустајала од разних нивоа и манифестација своје суверености на КиМ. А када су наше власти - због 10 одсто илегалне "царине", а не, рецимо, због пет година онемогућавања Заједнице српских општина, унутар, наглашавамо "косовског" "правног" система - решиле да због најновије дрскости ратног злочинца Рамуша само одложе наставак "преговора", суочиле су се, бруталније него раније, са правим и непромењеним ставом Запада : признајте Косово, онда ћемо видети шта ћемо с вама. Чак се ни нечасна трампа Косово за чланство у ЕУ не ставља у изглед. Уосталом, већ има гласова на Западу да после "решења" "косовског питања" на ред долази "проблем" Српске, претпостављамо с намером да (поново) уцењена Србија да допринос њеном институционалном гушењу. Привид преговора повезан је с привидом наше, на "кооперативноси" са Западом засноване "снаге" - у којој су наше власти, у својој нарцисоидној конструкцији, нажалост поверовале, а читаво уображење било је потхрањивано нашом политиком пузећег признавања "косовске" независности.

Но, одавно је прошло крајње време да српске власти схвате у каквој међународној реалности живимо, да Запад према нама од 1999. "ни за јоту" није променио непријатељске циљеве, те да зато темељито преиспитају бриселске "преговоре" и усредсреде се на одбрану остатака од суверености Србије на КиМ, које досад још, на тадићевско-јеремићевском трагу, не стигоше да предају.

Часлав Д. Копривица

Факултет политичких наука, Београд

Политика, "Погледи"