О иницијацији

Још један појам који неки воле да користе. Иницијација може бити у „ширем“ или „ужем“ смислу, може имати „нижи“ или „виши“ ниво. Морам признати да ми више одговара оно што о истој вели хрватска, него српска Вики. Дефиниција вели да је иницијација поступак упућивања у принципе, тајне или технике рада. Код „примитивних“ племена то је поступак којим су млади путем обреда постајали пуноправни чланови заједнице. Међутим, то је и хришћанско крштење и јеврејска бар-мицва…

Пођимо онда од иницијације у свом ширем значењу. То је једноставно поступак увођења у заједницу. Да, и крштење је иницијација, управо крштено дете је иницирани, што волем рећи јер смета неким вељим 'ришћанима. Делује им окултистички, зар не… Полагање заклетве такође је иницијација. Примање у пионире, рецимо?

Занимљиво је да католици као и Јевреји (и то им није једина сличност, видети како Пинчон то користи у својој фабули радње) имају две иницијације за своје шире кругове. Једна се иницијација изводи над бебом, друга над дететом које већ зна за себе. Код католика је то крштење и прва причест, код Јевреја обрезивање и бар-мицва. Обрезање ултраортодоксних Јевреја је бизарно, боље о томе овде не говорити… Муслимани обрезују дете које тек зна за себе. 

Данте је сматрао да некрштена деца одлазе у пакао, заједно са „паганским“ великанима (истина први круг, где је једина патња вечна одвојеност од Бога). Неки протестанти су критиковали овакво мишљење, они крштавају одрасле људе. У име секуларизма хтело се забранити крштавање деце, тобоже јер она не могу одлучивати. Иако нисам хришћанин, против сам такве забране нити ми смета ако цркве иницирају бебе. Просто зато што ниједно дете није бирало родитеље, а они већ на милион начина утичу на њега. То наравно не значи да се слажем са Дантеом, уосталом не мислим ни да одрасли иде у вечно језеро ватре, само зато што се није „слободном вољом“ крстио. 

Осим увођења у најшири круг заједнице (све чланове или све мушкарце), постоје и ужи кругови. Некад је то формализовано и постепено. Тако имамо разне степене масонерије, па чак су и баварски илуминати (и поред свог позивања на разум и атеизам) имали сав тај церемонијал. То може доста рећи о окултним коренима овог покрета.

Католици имају верске редове, међутим они не постоје код православаца. Што не значи да некаква иницијација кроз искушење не постоји, уосталом свако ко хоће бити монах мора прво бити искушеник, где ће прво сам са собом видети да ли је за такав живот. 

Но можемо рећи да „формална иницијација“ у православљу не постоји, па су традиционалисти (ако се добро сећам Генон и Дугин) говорили о проблему непостојања формалне иницијације у православљу. С једне стране, оваква демократичност чак више иницијације  допринела је, уз још неке друге услове, да код православних нема клерикализма. Са друге стране, према овим ауторима, утицала је значајно на ширење комунистичких идеја. Комунизам и јесте замишљен као рај на земљи, доступан свима… Такође, то је довело до тога да "сви знају све", о чему сам као о проблему говорио у оквиру серијала зашто нам овако иде.

Код православних се ипак онај који је у „ужем“ смислу инициран (односно замонашен), разликује од осталих (укључујући и свештенике по парохијама) тиме што је у целибату, односно (бар) званично се одриче од секса, не заснива породицу, итд. Код католика је сваки поп ожењен за Цркву, носи бурму, и исто је званично у целибату. Међутим, код муслимана, без обзира на ниво посвећења, одрицање од секса, односно породичних обавеза не постоји.

Не видим што би целибат био обавезан. Тачно је да сексуална жеља, као и породична везивања могу скренути пажњу са „виших сфера“, те би права аскеза значила уздржавање и од таквих ствари. Међутим, многе ствари скрећу пажњу, па не видим да се овакви посвећеници од њих морају уздржавати. Замонашени и даље имају унутрашњу хијерархију, заправо они владају Црквом, тиме и свим верницима макар у духовним питањима. Они учествују у животу најшире заједнице, неки би рекли да се мешају у овоземаљске ствари. Зашто би онда морали бити у целибату? Муслимански начин ми делује логичнијим… Овде имамо формално уздржавање од секса, који негацијом негације у пракси постаје спровођење перверзних пракси којих имамо у православљу, мада много више у католичанству које је по много чему и даље оргијастични култ. 

Прави хришћани окренути Богу су у пећинама, а некад су седели на стенама или стубовима. Данашње главе СПЦ су по много чему сасвим овоземаљске, па не видим зашто им свештенички чин не би био само атест неких знања. Са друге стране, Кемал Маловчић је хоџа, има запис, што му није сметало да пева „Напијем се па све брзо заборавим…“

Иницијација у ужем смислу била би преношење неких „натприродних“ (разуму и посебно мерењима недоступних) знања, на мање или више формалан начин, са онога ко „зна“ на онога ко се упућује. Треба прво видети може ли човек уопште доћи до таквих (са)знања. У свом филозофском делу СВЕТ објаснио сам да човек као ограничени ентитет свакако не може спознати у потпуности оно неограничено (Бога или Природу). Што ипак не значи да не може имати некакве увиде, интуицију коју је Спиноза стављао на прво место. Интуиција или директни увид, помогла је многим научницима, Тесли и Поенкареу рецимо, о чему сам писао кад сам се бавио везом креативне имагинације и физике. 

Но да бисмо прихватили преношење, морали би претпоставити да су ова обичном разуму недоступна знања прошла кроз „тамницу речи“ неоштећена, те да их је (осим ако их не добијамо директно од онога ко је увид имао) проток времена оставио неоштећеним, да нису прошла кроз процес десакрализације. Сматрам то мало вероватним, чак сам доказао, уз помоћ дела Доријана Нуаја да се свака идеја „квари“, односно профанизује, како постаје институција.

Рецимо да је човек стекао сазнања којима се поистоветио са Неограниченим, он би тиме престао бити човеком. Управо нека учења говоре да су њихови оснивачи прешли овај „људски ниво“ постали више-него-људи. Но занимљиво је да чак и у биографији таквог Учитеља можемо видети да је овај имао и даље итекако људске проблеме. Усудио бих се рећи више него ја, који сам такве бриге (раз)умом превазишао, па себе сматрам ближим атараксији – смиреном посматрању ствари, што је био идеал још старих Грка. Ни они који нас данас упућују у некакве системе нису далеко од сасвим приземних брига. Најбаналнији пример је „финансијских магија“ (а и здравствених, рецимо по некима концентрисањем на неки број може да ти поново порасте зуб), који ипак траже паре макар за закуп просторија где се окупљају. Зашто, ако већ нуде метод за решавање свих проблема!? Но ово је тек најочигледније, јер има оних који искрено верују да поседују нека „надљудска“ знања, и љуте се кад им се то оспори…

Ја себе не сматрам традиционалистом, што не значи да не делим многе традиционалистичке идеје. Овде су мишљења, донекле, подељена. Док Рене Генон још види неку могућност преношења ових мистичних идеја на Западу (мада је он сам прешао на ислам), Евола је много критичнији по овом питању...

Па да видимо шта је Евола рекао у свом делу Зајахати тигра. Он се проблемом иницијације бави у поглављу "Друга религиозност" (наводници су део наслова). Већ из наслова можемо видети скептичан став, како према "нематеријалности" најсавременије физике (о чему сам већ доста писао, рецимо ово), тако о Њуејџу као некој последици духа времена, не само што се физике тиче... 

Заиста, потребно је имати врло прецизну унутрашњу оријентацију, и једнако прецизан инстинкт, да би било могуће раздвојити позитивно од негативног и добити из ових струја подстицај за једну истинску повезаност са пореклом и за поновно откривање изгубљеног знања. И ако би се ово десило, и ако би човек кренуо правим путем, не би требало оклевати у напуштању свега што има везе са том случајном полазишном тачком, односно спиритуализмом данашњице, а посебно са спиритуалним нивоом коме он одговара: нивоом који је стран величини, моћи, озбиљним и сувереним карактером својственим ономе што је ефективно ситуирано изван људског и које само може да отвори пут са ону страну света у којој и даље живи „смрт Бога“. Толико што се тиче саме спиритуалности. Оно што каже Евола је даље на том трагу и односи се на три конкретне могућности иницијације (наравно, у ужем смислу) данас.

Схваћена у свом ригорозном и легитимном успећу, иницијација значи праву онтолошку и егзистенцијалну промену у човековом стању, отварање ка идеји трансцеденталне димензије. Најзад, да видимо како је уопште нешто могуће у ово време каљуге Кали-југе:

Оно што можемо изричито одбацити је преношење индивидуалистичке и демократске перспективе само створеног човека, односно идеје да свако може постати "иницијант", и може чак сам од себе то постићи, својим сопственим снагама, путем разноразних "вежби" и пракси. (Погледати с тим у вези оно горе речено о демократичности иницијације код источних хришћана, мада Срби, као ни остали православни народи, нису били индивидуалисти, не до модерних времена - оп. А.) То је илузија, а истина је да сопственим снагама човек не би могао да превазиђе себе, да је било који позитиван исход у том пољу условљен присутношћу и делањем реалне силе једног другог реда, а не индивидуалне силе. И можемо категорички да тврдимо да у том смислу постоје смао три могућа случаја. 

Први је случај када се већ по самој природи поседује другачија сила. То је изузетан случај онога што се некад звало "природним достојанством", које није произашло из пуког виђења човековог; у свету религије то би се могло поредити са оним што се назива избором. По структури, издвојени човек, како смо га овде замислили, налик је тој врсти којој би се могла приписати ова прва могућност. Међутим, у данашње време потврда "природног достојанства" у том специфичном, техничком смислу, не може а да са собом не носи широку маргину проблема, који би се могли превазићи само уколико би тај експеримент, о ком смо говорили у првом поглављу, био адекватно усмерен у том правцу.

Друга два случаја подразумевају "стечено достојанство". Други случај је када постоји могућност да се та сила о којој говоримо појави у ситуацијама дубоких криза, духовних траума, очајничких дела, уз последично пробијање егзистенцијалне и онтолошке равни. У таквим случајевима могуће је да човек, уколико потпуно не пропадне, почне да саучествује у тој сили, чак и ако му то није свесни циљ. Треба појаснити, међутим, ту ситуацију, додајући да је у тим случајевима већ постојала накупљена енергија која се испољила захваљујући горенаведеним околностима, уз промену стања као резултат тога: стога, те околности се чине као случајан али не и одлучујући узрок, неопходан, али не и довољан. Кап не би прелила чашу да она није већ препуна, исто као што вода не би продрла кроз пробијену брану да се није већ пред њом накупила.

Трећи и последњи случај о којем говоримо тиче се калемљења те силе о којој говоримо путем делања представника неке већ давно постојеће иницијантске организације, који би у томе био стручан. То би био еквивалент онога што у религији представља свештеничко рукоположење, које у теорији утискује у особу character indelebilis који га оспособљава за учинковито извршење ритуала. Аутор кога смо већ цитирали, Рене Генон - а он је у модерно време готово једини који се с озбиљношћу и ауторитетом бавио тим темама, не пропуштајући да истакне девијације, грешке и мистификације нео-спиритуализма  - бави се скоро искључиво овим трећим случајем. Што се нас пак тиче, тај случај готово да треба сасвим искључити управо због недостатка удружења која смо помињали. Таква удружења су и у прошлости Запада била мање-више подземног карактера, због природе религије која их је потлачила и доминирала и због њене репресије и прогањања, а у данашње време су готово сасвим ишчезла. Што се тиче осталих регија, нарочито Оријента, оне су постале све ређе и све недоступније, иако силе чији су носилац биле нису из њих повучене, паралелно са свеопштом дегенерацијом и модернизацијом која је погодила сада већ и те регионе. Данас сам Оријент и није више у стању да пружи било шта осим нус-производа у једном "режиму остатака", што је очигледно ако се проучи духовна структура Азијата који су дали у извоз и дистрибуцију "источњачког знања".

И тако, изгледа да перспективе неке уже, езотерне иницијације нису сјајне, а она егзотерна нам није много занимљива (уосталом, та се одавно испрофанисала). И тако вам, ако не верујете мени, каже Евола (позив на ауторитет фелази, пар екселанс). Но можда је проблем у поставци самог проблема. Можда не би требало гледати да се у старту постане више-него-човек, него за почетак само човек. Уосталом, и Пол Атреид је морао прво положити текст и бити примљен међу људе, много пре него је постао митски Квизац Хадерах. А такви тестови не морају бити "ништа спектакуларно", имамо их сваки дан, зар не. У том смислу, Евола нам указује на једну повољност модерне - а то је књишка доступност многих древних знања, чак и оних официјелних, која треба тумачити у потребном кључу, тако и оних која нису била намењена за ширу публику - поменимо, рецимо, оно што је Х.П. Блавацка сазнала на Тибету. Иако недовољна за иницијацију (уосталом, у шта?!) ова нам дела могу помоћи у некој практичној филозофији, о чему ће још бити речи.

Иван Вукадиновић