Зашто нисам традиционалиста

Дуго сам изучавао традиционализам, односно сам појам Традиције, видим себе као несавременог, како би то рекао Фридрих Н. У много чему се слажем са онима који себе зову традиционалисти, чак мислим да је њихово једно од бољих објашњења савременог света и како смо довде дошли. Могао бих тако написати блог Зашто јесам традиционалиста, што можда једном и хоћу... Па ипак, са многим стварима се не слажем, то те мере да не бих могао рећи како сам део тог "покрета", уосталом не волим много бити -иста
Такође, моја неслагања су више са онима који се рачунају у срж "правоверја" традиционализма, посебно код нас, и ту рачунам Драгоша Калајића и Александра Дугина, донекле и Јулија Еволу. Мање имам неслагања са онима који су у ширем смислу традиционалисти, по томе што избегавају линеарно схватање историје, или што се интересују за перенијалну филозофију (Шпенглер, Генон...). Сада ћу изнети своја кључна неслагања.
Кренимо од метода, односно односа према разуму, његовог одбацивања. Лично нисам неки апологета рација, чак мислим да је разум прецењен (неки набеђени атеисти полудеше кад сам то рекао). Но, разум по себи је добар алат у борби за опстанак. Мада звучи јако и ефектно оно "побуна против разума", па чак и романтично оно Дугиново "побуна акефала", не могу прихватити одбацивање погледа на свет који ће нам омогућити да стојимо ногама на земљи. Делује ми чак лицемерно да неко ко има академску каријеру, пише аналитичке чланке и сл. одбацује метод који сам користи. Је ли онда његово писање неразумно?!
С тим у вези, традиционалисти с правом одбацују претерану важност ренесансе. Неки као Шпенглер су ту и претерали, мада постоје разлози. Баш Шпенглер више цени барок, кога сматра узлетом европске (фаустовске) културе. А шта је са мишљу барока? Да ли одбацивањем рационализма традиционалисти одбацују и мислиоце који се у филозофској литератури (а Дугин јесте професор филозофије) сматрају рационалистима?! Мени су омиљени филозофи Лајбниц и Спиноза, посебно овај други. А Декарта и могу да одбаце, он је негативац европске филозофије.
Но, традиционалистичко одбацивање разума и рационализма ан женерал, затвара једну ефектнију могућност критике (пост)модерне. Могу разумети да је њима мука од савремених апологета "разума", неоатеиста. Међутим, не би ли било много ефектније доказати како ови заправо нису рационалисти (као што нису ни скептици а ни хуманисти, како воле себи да тепају, па си додељују награде...). Ствар је врло проста. Да су рационалисти ценили би логику и закључке чистог ума пре него емпиријски метод. Дакле, закључке а приори, а не а постериори. Дакле, према тој подели ја јесам рационалиста, а нисам емпириста - што ови хипермодерни "бранитељи разума" јесу, али само кад им подаци одговарају.
Традиционалисти одбацују пантеизам. Њима је он облик атеизма и с презрењем се односе према таквом погледу на ствари. При томе упорно желе прогласити онтолошким оно што је иначе гносеолошки и методолошки проблем (на српском: није реч о суштини, него о могућностима људског знања и методу који води негде или може бити странпутица). Тако је Титус Букхарт компликовао до нивоа схоластике и мудровао око нечега што је једноставно проблем ограничености људске спознаје, о чему сам већ писао у блогу Суфи пантеизам
Бића су у Богу и Бог је у бићима. Међутим, ако узмемо ово друго као полазиште, долазимо у искушење да неко биће, односно "ствар" прогласимо ексклузивним предметом божије појаве, што је идолопоклонство по дефиницији. Зато у Бхагавадгити Кришна каже да су све ствари о њему, али он није у стварима. Алтернативно, да ипак схватимо да је Бог и у пролазним стварима, али да их то не чини мање пролазним или неку од њих бољим имамо решено у зен коану: Шта је Буда? Сасушено говно.
Но то све не значи да треба да се враћамо на ниво чике на небу. Неког одвојеног ентитета са мотивима које не можемо схватити другачије него до људске (љубав, мржња, осећај изневерености... све то имамо код јудеохришћанског бога који је традиционалистима ближи него онај Спинозин)...
Овде се враћамо на оно раније одбацивање разума, па и скепсу према науци. Циник би могао "закључити" како су неки традиционалисти заправо агностици који мисле да стварност свеједно не можемо знати, па онда да се држимо онога што нам одговара. Но, они одбацују Кантов сазнајни скептицизам. Пре ће бити да су догмате које ће се држати "својега" и кад му чињенице противурече (што ћемо видети), или кад улазе у логичке контрадикције.
А што се мене тиче, баш нам савремена наука, наука Новог века а посебно ова из прошлог, оправдава пантеизам. Доња слика је Ојлеров идентитет. Ја не могу прихватити да таква законитост важи случајно, како веле атеисти. А још мање да је њу конструисао бог Библије који не помаже пред гвозденим колима, каје се због онога што је урадио или проклиње недужну смокву (на којој није нашао плода кад јој време није).


Традиционалисти одбацују све што је хтонско. Не може се негирати циклични аспект Природе, оно што има везе с плодношћу... Рече ми један од домаћих традиционалиста како Винча "нисмо ми". Но, није ли помислио да "ми", односно Срби, нисмо само Динарци, него и Моравци!? Не треба одбацивати Прву Европу само зато што је била матрилинеарна, или што није била ратничка. Посебно данас, кад су ратне победе Срба, па богами и других Европљана, углавном изневерене. Што не бисмо славили давни период мира, па макар се уклапао нечију епску слику!? Мада и ту слику треба уважити, треба бити и једно и друго, урански хтонски. Бавио сам се већ тиме код мене лично, интроспекцијом кроз есеј. Да, ја осећам меланхолију пред представом да је све некад било Једно, недиференцирано...
Или да идемо општом сликом. Богови представљају најбоље културу неког народа. Већина богова, као и обичаја нашег народа, били су - хтонски. Односили су се на годишњи циклус, смену годишњих доба и пољопривреду, или посмртне обреде. Мало је чисто уранских богова, мада они јесу данас популарни (Перун). Заправо се уранско и хтонско у нашој старој вери одлично преклапају, и треба да смо тиме поносни (ето разлога за понос, а не оно чиме сам себе хвали Премудри). О томе сам већ писао блог.

Најзад, традиционалисти гледају историју схематизовано, где се неке ствари просто изостављају, а неке тумаче како им одговара. То долази до изражаја кад се традиционализам судари са геополитиком, као код Дугина. Није уопште спорно да су телурократија и таласократија два различита и супротстављена полазишта. Једни ће се ослањати на бројну и организовану домаћу копнену војску, те убирање пореза од пољопривреде. Други више на трговину или рударство племенитих метала, те на плаћену војску. Не мора да значи аутоматски да је једно боље од другог. Таласократија корумпира оне с којима се среће. Но, да је Картагина победила Рим, Келти би остали политички независни (јер само с мора тешко да би их покорили, мада би можда пала данас најкелтскија Ирска...) и хришћанство тешко да би отишло даље од Средоземља. Јер његово прихватање од стране једне државе не би обавезивало многе, ако та држава не влада целом Јевропом...
Кад томе додамо и антагонизам уранског и хтонског, добијамо песничке узлете којима се манихејски посматра свет. Тако ће Дугин поетски понављати како ће Спарта победити Атину, па онда идемо даље. Но, како је тачно Спарта победила и колико је трајала њена победа? Ја сам читао Тукидидов Пеопонески рат (превод Џонија Штулића) и још неке књиге, па понешто од тога знам. 1. Спарта је победила на мору, после кључне поморске битке, пад Атине после опсаде је био техникалија, пре јој се само са копна ништа није могло 2. Спарта је уживала подршку Персије, којој је одговарало да подржава оне Грке које види као слабије (после је Персија радила против Спарте). Нова спартанска морнарица добијала је неограничен број бродова од персијских сатрапа, и поред првих пораза на мору, Атина себи није могла да дозволи ниједан пораз, пошто је својом кривицом пукла на Сицилији. 3. Спарта је победила на фору, код Хелеспонта (о детаљима нећу сада). 4. Знамо ли ко је заслужан за спартанску победу? Знамо, мада није много познат, далеко је по популарности иза Леониде. За победу је заслужан Лисандар за кога рекоше да су му лаж и истина једна иста ствар.
Тако је победила Спарта, али јој хегемонија није дуго трајала. Персија се окренула против ње, нови савезник је била Теба, која се и раније радо медизирала. Ова мешавина циника и верских фантика је победила Спарту и била грчки хегемон, док на кратко време опет Атина није превладала. Но, то није значило много, јер дођоше Филип и Александар. Спарта је једина остала независна грчка држава, но зато Спартанци једини нису учествовали у Александровим победама. Тако пише и на споменицима "Сви Грци, осим Спартанаца". Наравно, свако може да извуче свој вредносни суд.
Но, то све не значи да је Атина била "права страна", те да није правила грешке, које су нам занимљиве у разматрању данашњих таласократија. То значи да пре свега - треба бити реалан и тако сагледавати ствари.
Иван Вукадиновић

Коментари

  1. Браво! Један од најбољих текстова који сам прочитао на ову тему. Већ је за гађење ригидност модерних пратилаца тог псеудотрадиционализма.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део