Одлуке су (и)рационалне - ЦПН

Моји ранији сусрети са Центром за промоцију науке нису ми дали лепу слику о том пројекту, организацији или шта је већ... Један од првих блогова које написах се односио на њихову трибину о ХААРП-у и теоријама завере, где публику нису удостојили кратког описа шта је уопште ХААРП, ко га је основао и чиме се бави. Такође, имам разлога да верујем како су неки чланови ЦПН изгледа чланови и Стојадиновићевог Забавника, како се иначе зове нешто чији је официјелни назив "Атеисти Србије". Начин закључивања ми је много исти. 

Утисак је поправљен трибином о Борхесу и његовом лавиринту, која јесте била далеко од епохалног, али јој се формално нема много тога замерити. Тамо сам пазарио два броја њиховог часописа "Елементи" који обимом, опремом и наведеним темама оправдавају цену. Садржај је можда нешто друго, али може постати инспирација за разматрање у блоговима, с чиме сам ево почео.

Када помислим на сам појам одлуке, прво ми напамет пада "проблем слободне воље" и сам "тежак проблем свести" - може ли се она научно моделовати, или у њој има нешто "посебно", односно непојамно. Друго што ми пада напемет, и што јесте ближе самом појму, је нешто приземнија теорија одлучивања, односно математичко моделовање исправних ефикасних одлука и "шумови" у том смислу... Нешто чиме сам се бавио на факсу, и чиме се донекле баве "Елементи" у свом четвртом броју. 

Мада се они, ваљда ради популаризације (ове области) науке убацили и гомилу других занимљивости, ситница као што су одлуке у коцкању, математика и физика гласања (саме процедуре, не доношења одлуке за кога гласати), затвореникове дилеме, како је Кеплер бирао супругу, политичко одлучивање, итд. Неке од тих ствари ме нису посебно дојмиле. Тако, статистика вели да ако имамо две суштински исте ствари: 1) неко ти поклони 1000 дин, па каже бирај још 500 дин сигурних или 1000 дин са шансама лапо-лапо 2) неко ти поклони 2000 дин и каже сад бирај узмем ти од тога 500 сигурно, или 1000 дин са шансама лапо-лапо - већина ће се пре коцкати са "губитком", него "добитком", иако је реч о истој ствари. Ја мислим да бих о томе исто одлучио (да се коцкам, ако већ имам 1000 сигурних), чак сам морао да завирим у ћитап те се подсетим шта вели наука, односно емпирија. Такође, бих радије изабрао 500 ојра за годину дана, него 100 одмах, под условом да елементарно верујем ономе ко ми нуди, што је јопет контра статистичкој већини...

Хвала боговима, те и поред толиког помињања ирационалности у људском одлуивању, писци ЦПН-а нису скренули у доказивање фаласиз, чију листу надобудни атеисти стално врте. Мада је то део реторике и дискурса, обухвата и логику, па верујем да је искушење било велико... Шалу на страну, тема одлука је релативно добро обрађена, иако углавном плитко, а на местимично дубоким деловима ћу се задржати. Нешто од тога као што је Кондорсеова теорема пороте се више тиче политике, па ће можда о томе бити посебан блог. У часопису је као мала посластица и есејчић о лавиринтима...

Оно што ме је заинтересовало до мере да нешто о истоме напишем је еволуциона психологија и покушај објашњења зашто смо ирационални. Текстове су писали Никола Здравковић и др Каја Дамњановић, респективно.

"Еволуционој психологији друге науке о човеку сигурно делују тако помпезно. Психологија, социологија, лингвистика: све су убеђене да су људи тако посебни. Те само људи умеју да говоре, те само људи имају свест и подсвест, те само су људи религиозне, или политичке, или заљубљиве животиње. Не, каже еволуциона психологија, сви смо ми и даље примати - лешинари из примордијалне саване, само са способношћу самообмане. Не постоји никакав виши склоп људске свести или интелигенције којим можемо рационално мерити опције и правити изборе. Постоје само модули. Ово еволуциони психолози зову тезом масовне модуларности."

Ова саванска психологија доводи до занимљивих теза као што је она Сатоши Каназаве о манама паметних, односно о томе да интелигенција нема увек повољне резултате. Наравно, ту се мишљења веома разликују, као и у свим пропулзивним наукама - погледајмо рецимо физичку космологију...

Оно у чему бих полемисао са текстом Николе Здравовића, је његова примена еволуционе психологије на савремену политику. Он тезу изворне параноидности везује за Федералистичке списе и поделу власти на три гране, која стварно полази од тога да се спрече злоупотребе власти, односно на власт гледа параноидно. Тако су они, креатори тих идеја, били "еволуциони психолози" још пре Дарвина, односно "предвидели" су или можда инстинктивно схватили нешто... Међутим, ма колико параноидност била део човекове борбе за опстанак, то је и поверење. Културе се разликују у дистрибуцији поверења и параноичности, рецимо према припадницима свог колектива, према другима и сл... Управо је англосаксонско неповерење према властима културно-историјски условљено, те Федералистички списи нису почетак, него теорије Хобса и Лока о међуљудским односима, а даље гледано чувена Magna Carta. И баш је Дарвинова теорија проистекла из тог начина мишљења, док неке друге теорије еволуције не стављају акценат на параноју - узмимо нпр. Ламарка или Кропоткина.

Др Каја Дамњановић полази од тога да је толико хваљена рационалност последица већег мозга у људи, те нема већу "интризничну вредност", него рецимо дуг врат у жирафе. Даље, напуштена је идеја да су закони математике, логике, теорије вероватноће уједно и закони ума. Другим речима, нема једино исправних одлука, о чему сам ја већ одавно причао критикујући оно "Европа нема алтернативу", односно оно што се од Тачерке зове TINA totalitarianism (There Is No Alternative). Алтернативе ипак постоје, немамо ни пуно знање, па ипак бирамо једну од више могућности. Како?

"Ако нам из неког необичног разлога нису познати подаци о нпр. потрошњи аутомобила, онда се у процес одлучивања умећу и различити спољни фактори, који не потичу од нас самих и наших преференција, већ од околине. Заправо, ти утицаји су све време били ту и чекали су простор у нашем когнитивном систему остане упражњен да би га попунили. Ово важи како за избор аутомобила тако и за избор пића, али и политичких партија. Тренутак одлуке многих наших избора се већ догодио, пре него што смо почели да одлучујемо" (подебљање моје)

Као закључак, могу навести да је тема (по мени наравно) одабрана на начин који нам даје неколико добрих закључака. Одустаје се од било какве изузетности људи, што је мени као монисти драго. Јер што би се човек принципијелно разликовао од животиња? Поглед на мозак делфина могао би нам објаснити многе ствари. Наравно, то укључује одустајање од било каквог картезијанства, па макар оно било атеистичко по својој природи. Или од глорификације разума, "разумнх одлука" с којима су ме атеисти и "бранитељи разума" на Крстарици засмејавали.

Такође, иако експлицитно није поменута "слободна воља", односно њен недостатак, јасно је да се сматра како свака наша одлука има неки узрок, то је тзв. научни детерминизам (који не воли неке фантомске факторе, зато Ајнштајн никад није прихватио квантну механику). Наше одлуе су већ донете, као шо је лепо речено у Матриксу, иначе погрешно схваћеном као апологија слободне воље: "Ти си већ одлучио Нео, сада треба да схватиш зашто си тако одлучио." Но, међутим, одбачена су она наивна веровања (која се иначе не помињу у овом проју "Елемената") како се све може објаснити једним фактором, биле то производне снаге или неуронауке Сема Хериса. Не, човек у бити остаје ирационалан, необјашњив науком. Но, да ли стварно тако аутори текстова мисле?!

Сама тежња да нам се предоче све те ирационалности, као да је вођена мотивом да ћемо их се ослободити ако их разумемо. То иначе није тако експлицитно речено. Није то ништа спорно, Спиноза је као отац савременог детерминизма (и неко с немерљивим утицајем на савремену науку) схватао афекте као нешто што је део наше природе, против се не треба борити (како је мислио католик Декарт), већ што треба прихватити, па тако превазићи, стављајући разум изнад свега. А разум је ипак испред, јер се цела етика може геометријским путем доказати, што би био начин на који "Бог мисли". Међутим, подразумева се да је та геометрија еуклидска. Таква је била доступна тадашњем званичном тазмишљању, само су неки мистици видели свет другачије. Но, ми немамо доказа да је свет у основи еуклидски. Шта ако се води неком другом нееуклидском геометријом, како нам је у својој прози рекао Лавкрафт?!

Иван Вукадиновић