Скинути капу непријатељу

У свом чувеном есеју о урфашизму Умберто Еко наводи као једну од тачака фашизма неспособност да се снага непријатеља реално процени. Непријатељ је истовремено много јак, и то често на начин да му се завиди, а и веома слаб "тигар од папира", кога ће наши већ растурити, па ће "правда тријумфовати". Мени је јасно да то није одлика само фашизма, уосталом под наводницима је реторика коју ја не знам као фашистичку. С друге стране, нема разлога да се не верује Еку да су они као клинци мислили да Енглези једу пет пута дневно (више него они, сиромашни Талијани), а да ће ипак бити поражени...
Сличан, али не исти, "националсоцијализам" унео је расну компоненту, којом се уводи појам "ниже расе", која иако нижа, бива смртно опасном. Рационализација је ишла, као и добар део те идеологије, биолошким терминима - и бацил није нешто, али је веома опасан. Међутим (на страну етика, гледамо чисто са аспекта ефикасности) људи, па ни "подљуди" (који су низом особинама макар слични, зар не...) нису бацили! Обе стране имају своју "причу", односно пропаганду, борбу за економски простор, и сл. И када се пређе на фамозна друга средства (Клаузевиц) и једни и други ће гинути од сличних ствари, користиће се различитим тактикама, при чему ће "бацил" употребити, ако је физички слабији, нека асиметрична средства или покушати да увуче трећу страну... Зар ми не бисмо, да смо животно угрожени!?
Да нису само различити фашисти склони да контрадикторно виде непријатеља, говори нам понашање архи-либералиста када је убијен Ђинђић, доктор Зоран. Сетимо се свих тих прича о необавештеном и туњавом Коштуници, са друге стране опасном заверенику који је (ни мање ни више) него организовао убиство премијера Србије! Па како је бре могао, ако је тако туњав и неспособан!? Знао сам да их подјебавам (да, иксрен сам и користим српски израз за оно шта сам им радио) питањима типа: Је ли Коштуница опасан или неспособан?! Добијао сам одговоре да је обоје - credo quia absurdum!
Овакве контрадикције ипак нису чиста глупост. Оне знају бити итекако ефикасна и комерцијална пропаганда. Сетимо се само верског концепта ђавола, који је с једне стране биће чисте негације (Спиноза је доказао да је тако нешто немогуће), а с друге веома опасан непријатељ човечанства. Неким секташима је ђаво на неки начин јачи него њихов бог. Ово је историјски веома опасно становиште. На једном од будућих блогова ћу већ доказати како је много опаснији концепт ђавола од концепта Бога, који неоатеисти истичу као узрочника многих крвавих ратова. Опаснији чак од концепта бога монотеистичких (аврамских) религија, мада овај концепт нигде није без свог ђавола... Но, рекосмо да овде не говоримо о етици, него гистро о ефикасности (ех тај дарвинизам), дакле таква пропаганда може лако да заведе масе, али шта ако јој поверују и они који доносе одлуке?! И какве би одлуке онда могли да донесу!?(Са друге стране, у парламентарним демократијама постоји повратна спрега, онај који је посејао одређени начин мишљења мораће да га жање, у смислу да ће "народу" морати стално да пакује конктрадикторну причу, што ће му бити све теже ако и сам није контрадикторан...)

Наишао сам на опонента евроазијске приче који је тврдио како Европа и Азија немају ништа заједничко, и одатле извлачио све закључке. Јасно је да се таквоме човеку ништа не може објаснити, јер није ни тражио објашњење. Можда због тога нисам кренуо "уобичајено" од Русије, коју и тај види као српског пријатеља, него од једне друге евроазијске земље. Провокативно сам га питао "Јеси ли био у Турској?" Јасно да после тога није било "нормалног" разговора, јер овај је одмах рекао "Нисам нити намеравам, чак ни да ми плате..." Чисто узгред, било је нациста који су део младости провели у Палестини, знали добро Тору и Талмуд и сл... 
Моја поента је била да је Турска успешна земља (за себе наравно!), те да треба видети шта је чини успешном (тада је већ расправа са евроазијског прешла на контекст методологије, приступа политици). При чему ја Турску не сматрам пријатељом (и ту сам јасан!), без обзира какве односе има са Русијом. Што не значи да се од Турске немамо чему учити, почевши од односа према историјским злочинима (наводним или стварним!) "својих", преко поштовања своје државе, до секуларизма (макар некадашњег) у Ататурковој Турској. Али некоме емоције ударе у главу (што се може разумети) до мере да се више не може расуђивати.
Вратимо се Еку, либералистима и фашистима. Кажу мудросери да корелација не значи каузалитет (познато вам, зар не...). То што су две појаве повезане, не значи да једна изазива другу. Можда имају заједнички узрок. Тај заједнички узрок је уплив емоција у политичко расуђивање. То доводи до тога да видимо само своју страну, ону другу мистификујемо, а ако се не можемо ставити "у нечије ципеле", не може предвиђати његове следеће потезе. Осуђени смо на дефанзиву...

У једној другој дискусијици, око евроазијских перспектива Србије, рекао сам да је политика нашег врха позната, да се буде ни тамо ни вамо. Одговор је био да та политика није позната, није јасна, итд. Нисам био нешто расположен за разговор, па сам одбрусио да је напротив та политика веома јасна, позната и једноставна - узети што се више може, одакле год се може и докле год се може. Не мислим само на паре (мада се и то подразумева), чак првенствено не на паре. Мислим на људе... Заиста, зашто мистификовати политику која може да узима у свој табор људе од Пере Луковића до Мирослава Лазанског?!? Таква политика је заправо једно велико ништа, које опстаје на слуђености народа и чињеници да одговара споља једнима и дтугима. Паз'те шта сам рекао - таква политика одговара тренутно и руској спољној политици, њеној процени, немојмо се лагати да није тако! У сваком случају, реално сагледавање овде избацује потребу за било каквом мистификацијом. Али мистификације су лакше од суочавања са реалношћу, било што се тиче ментално-политичког стања Срба, било што се тиче геополитичких процена Руса на које бисмо се ослонили. Те процене су можда лоше, то ће време показати, али су процене из интереса једне друге земље, њене власти, и као такве су веома оперативне - одражавају се на то кога Русија у Србији подржава. Дакле, није све до Вучића с којим се нешто спрдамо, а крив нам је за све, па му на нету радимо оно што он нама ради у животу. (Некада смо тако Турцима у епским песмама радили оно што су они нама иначе).
Волим бити искрен, па ћу рећи да ја јесам некада давно шетао, звиждао и лупао шерпе. Када се појавио Отпор видео сам ту могућност да се решимо Милошевића и режима и у томе (и само у томе!) био сам у праву. У неком необавезном разговору, тог лета 2000. рекох како отпорашима "скидам капу". Неки лик који је био за СПС, што је међу људима од двадесетак и мало више тада било бунтовништво парекселанс (осим ако није имао неке користи од тога, он или његови, не сећам се да ли је било тако, ако сам тада то и знао...) рече: "Ја бих им скидао и више од капе, оно испод"...
Но, гледано из угла тадашње власти, они су ипак требали да раде фазно, па прво да скину капу (ако и хоће да иду даље). Режим је ишао проценом да је тај Отпор група смутљиваца (без обзира на процењену снагу), те да је главни непријатељ и даље страначка опозиција која је безнадежно подељена, и тако је заиста споља изгледала. Немам другог објашњења шта је навело Милошевића да себи скрати мандат и тако покуша да извојује чисту победу (уместо могућег гњављења у којем би ДОС освојио доста места на савезним изборима, али уз помоћ лојалних Црногораца то би се неутралисао, Мило је бојкотовао изборе, па би се онда следеће године ишло на председничке и зборе, или би се председник СРЈ бирао у скупштини). Изгледа да није уочено да постоји могућност да се постави нека некомпромитована личност (чијој некомпромитованости је допринела дотадашња пропаганда власти која Коштуницу није видела као непријатеља), и да се појави нека наизглед трећа прича која ће терцирати оном српском народу драгом причом о нестраначју (мада далеко од тога да је та приша отпораша била неидеолошка). Погрешна процена довела је до властитог пораза.
Коју смо поуку извукли? Ако хоћеш непријатељу да скинеш главу, стварно или метафорички, прво га мораш ИСпоштовати.



Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део