Суфи пантеизам

Стара књига Суфизам (Зодијак) одличан је зборник радова на ову тему, која ми лично до сада није била много позната. Приредио је и превео већину текстова наш познати оријенталиста Дарко Танасковић. Нешто раније, пре читања ове књиге, о теми која ме је посебно заинтересовала у вези суфизма, видео сам један добар текст. Та тема је пантеизам.

Титус Букхарт се бави том темом у засебном кратком раду  Суфизам и пантеизам. Но, Букхарт је исувише опседнут фијокама као што су "натурализам" или "традиционализам", што је правац којем сам припада. Он каже да иако се пантеизам многима приписује "јавља се заправо само код неколицине европских филозофа", није наведено која су та неколицина (набројати неколицину није тежак задатак, зар не)... Иако је у неколико страница свог рада Букхарт на ивици суштине проблема, он се стално заплиће у некакву схоластику, причајући о "есенцији" или "егзистенцијалном" континуму. Формула која постоји у Традицији - сва су бића Бог, али Бог није та бића - јесте тачна, али је њена суштина у спознаји, а не некаквој онтологији, нечему што би Бога (свемогућег?) спрећавало да буде неко од тих бића... 

Јер никаква онтологија није спречила суфи мистика и мученика Халаџа да каже "Ја сам Истина", о чему сам већ писао. Једино што му је за то требала једна "ситница", а то је практична спознаја, а у оно време и спремност да своје речи плати главом. Такође, о томе да је све ствар ограничености људске спознаје, те метода који може водити превазилажењу ограничења, или већој заплетености у њих (популарно названо "идолопоклонство") писао сам референцирајући се на речи Господа Кришне у Бхагавадгити - Сва бића су у Мени, али Ја нисам у њима...

Међутим, у истој књизи је много више рекао неко ко се и није бавио пантеизмом "као таквим", него практичном применом оваквих идеја која је дошла до изражаја у поезији. Па да пређемо на ствари... Ако изузмемо оно што указује само на верску праксу ислама (коју не делим), могу се сложити скоро у потпуности са свим тачкама, посебно трећом, коју не мислећи на суфије обрадих у блогу занимљивог назива Бог. На пету тачку имам резерви - оно је логично образложење зашто је Бог створио свет, али то не можемо сигурно знати; такође код "коначних разлога стварања" треба пазити на антропоцентризам, поглед на фотку мозга делфина могао би нам много тога рећи. 

Иван Вукадиновић

Суфијски пантеизам или монизам укључује следеће ставове:

1. Постоји једно Стварно Биће, Коначна основа свег постојања. Та Стварност се може сагледати или као Бог (божанска Суштина) или као Свет (појаве кроз које се манифестује скривена Суштина).
2. Нема стварања у Времену. Божанско Самоиспољавање је вечни процес.Док се васељенине форме мењају, пролазе и одмах, без најкраћег прекида, обнављају, дотле је она у својој бити једнаковечна Богу. Никада не постојаше времена током којега она у целини не постојаше у Његовом Знању
3. Бог је Иманентан, у том смислу што се у виду ограничавања јавља у свим појавим облицима, а и Трансцедентан, у том смислу што је Он Апсолутна Стварност, изнад и изван сваке појавности.
4. Божанска Суштина је несазнатљива. Бог нас са својом Природом упознаје посредством Имена и Својстава (Атрибута) која је открио у Курану. Премда суштински идентична, божанска Својства су из наше перспективе различита и међусобно супротстављена, а та диференција образује појавни свет, без кога не бисмо могли делити добро од зла и  стићи до спознаје Апсолутног Добра. У сфери Стварности нешто попут зла не постоји. 
5. Сходно Светом Предању: Створих створења како бих могао бити упознат, читав садржај божјег Знања опредмећен је у свету, а превасходно у Човеку. Божји Ум, који управља космосом и покреће га као Пребивајући Рационални Принцип (Логос), потпуно се исказује у Савршеном Човеку. Врхунски тип Савршеног Човека је препостојећа Стварност или Дух Мухамеда, чијом "светлошћу" зрачи дуги низ порока, почевши од Адама, а после њих хијерархија исламских светаца, Мухамедових духовних наследника. Без обзира не то да ли је пророк или светац, Савршени Човек је остварио своју Једност са Богом: он је аутентична слика и манифестација Бога и, према томе, коначни разлог стварања, пошто једино кроз њега Бог постаје свестан Самога Себе.

Рејнолд А. Николсон, РУМИ: ПЕСНИК И МИСТИК