Харе Кришка

Видео сам позив на ивент, како се то српски каже, предавање о трансцеденцији свести, а поред је писало и Ананда. Та додатна информација би можда могла да ме асоцира на гаврана Ананду, о којем је писао владика Николај Велимировић. Могла је и да ме упути на нешто друго, ближе ономе што је било... Али није, нисам је практично ни приметио. Уместо тога, отишао сам јер нисам имао ништа у плану за то вече, и још из понеког разлога. Углавном не размишљајући ко ће и шта тамо бити...

Монах у наранџастом почео је песмом, молитвом, за коју постоји име у традицији коју представља (може стајати и "традицији" и "представља", видећемо зашто). Наравно да то име нисам запамтио. Користио је музички инструмент сличан верглу, у пратњи тимпана и некакви чињела, док је мантрао Харе Кришна - Каре Рама... То је добијало на интензитету, али нико у публици није био у расположењу ни близу екстази или трансу. Мада неки јесу задовољно певали. 

Већ овај ритуал указује на духовност у којој је значајан ритам, о чему је писао Александар Дугин. Такав облик спиритуалносту указује на фамозну Гондвану, а не Хипербореју (Аријевце), ако ћемо говорити баш у терминима Индије, из које је потекао. Иако је њен експонент, божанство (једино) коме се моли аријевско, уз то победник демона Гондване. У сваком случају то није духовност северног умереног појаса, у којој се лично налазим.

Овај монах, "вишнаваитске традицје" како сам рече, односно Харе Кришна како је нама најлакше да схватимо (што није нетачно) почео је своје излагање након химне коју је отпевао. Био је симпатичан јер није баш често у контакту са нашим језиком (користио је наизменично изразе српски и хрватски и говорио између та два), иако је родом из Далмације. Монах је у Калифорнији, и долетео је из Русије. Било је симпатично што је доста тога рекао на енглеском, а онда се трудио да уз помоћ публике нађе праву реч на српском, или барем хрватском. 

Сад видех на Њики да је друго име покрета Међународно друштво за свесност Кришне. О значају појма свести за мене немам сад намеру посебно говорити, нити линковати моје раније блогове на ту тему. То би, такође, могло оправдати саму "тему" (односно наслов) предавања. И зато сам, поред слободног времена и још нечега, очекивао релативно занимљиву причу. Што се и догодило, али не на нивоу којем сам се надао...

Једино што је човек рекао о свести је да је она контејнер (можда рогобатно звучи на српском, но ни ја немам праву реч, а ову сам налазио из стручне литературе на инглешком, па ми је значење јасно). У свести се све садржи. Свест не може бити промењена, може бити промењен само садржај свести. У принципу сам се с тим сложио (уз оно Будино питање шта је ту "ја").

Но, предавач је прешао одмах, на по њему такође метафизички проблем среће. И ту бих могао рећи да се начелно слажем са изнетим, које ми је по већ описаном маханизму, заправо опште место. Не треба бити много паметан па схватити да задовољство није исто што и срећа, да је пролазно и тако делује "као дрога", односно везујуће. Што човека не чини слободним. Некоме ко је доста читао литературу о таоизму, будизму, па и више пута толико хваљену Бхагавадгиту, као и западне филозофе, то је још више, и на дубљем нивоу, јасно. Но, изречено је на задовољавајућем и занимљивом нивоу, уз бројне цитате од разних мислилаца до Софије Лорен (њено име није хтео рећи, ал после цитата да је најсрећнија кад поједе тањир шпагета било ми је јасно чији је то цитат, и то сам рекао).

Оно што је проблематично у целом излагању наслутио сам одмах, а сложило ми се док сам се враћао кући. Прво, уопште није претерано рећи да Харе Кришна тумаче Бхагавадгиту на сличан начин како Јеховини Сведоци тумаче Библију. Заправо, можда не би требало тако да говорим, ја сам Гиту прочитао тек два и по пута, а неке њихове коментаре тек видео. Библију нисам прочитао целу, нити сам се удубљивао у то како је тумаче ЈС (понешто видех на форумима). Ипак, како је ово блог, допуштам си такву "генерализацију".

Њихов монотеизам је необичан за Индију. Нећу рећи да одудара, јер ова култура је конгломерат много чега, свашта нешто је изродила, и много тога у себе интегрисала. Мало је Индуса у Харе Кришна, свеједно бих рекао. Такво учење је Индусу егзотично, можда колико и Европљанину његових хиљаду богова. Ал' Западњаку је овај верски покрет добра замена за оно "у чему се не налази" (јудеохришћанство), па онда "се тражи". То може објаснити циљеве и домете тог покрета.

Друго што овакво инсистирање на срећи, за коју рече да је основна тема свих филозофа (можда претерано рећи, али такође начелно тачно, уз то аргументовано Аристотеловом Никоманоховом етиком) подсећа на нешто друго из јудеохришћанског корпуса - на адвентисте и бивше адвентисте. Предавач рече за себе да је "бесрамни мисионар" (цитат, иначе није прецизирао чега је мисионар, осим што је рекао духовни), но истини за вољу није рекао ништа слично оном "придружите нам се" (да бисте нашли срећу). То је занимљиво и може значити и промену тактике, јер претпоставка је да ће се несрећни можда сами јавити, док би директан и индискретан приступ могао некоме упалити лампицу...

Две горенаведене особине излагања (и према ономе што знам из тог учења) указују на оно што зовемо секташтво. При томе не мислим на дефиницију богомољаца из редова источног хришћанства, које се овде од 17. века зове православље, него ћу вам дати дефиницију какву су имали комунисти. Секташтво је уско тумачење "нечега", уз покривање својих интереса и све то може бити деструктивно.

Уз сво богатство индијске традиције (Веде, Упанишаде, Махабхарата, Рамајана, пуране...) сводити је на само један текст (макар не негирајући остале директно, него индиректно - јер ако Бхагавадгита све сублимира, остало му дође непотребно), јесте секташтво спроћу те традиције. Кратак текст Бхагавадгите је одличан за продавање Западњацима који мисле дајџестирано, а није лош за то ни кад се подебља бројним коментарима и тумачењима из ХХ века (а од стране Харе Кришна оснивача)...

Што се тиче толико хваљене среће, она у изведби Харе Кришна и није ништа друго него тренутно задовољство, што би Богдановић рекао ужитак, или ти дрога. Јер екстатично стање брзо прође, онда се тражи још истог јер не враћа нам се у сиву свакодневицу. Дрога тако ферцера, зар не. И онда се не ради ништа друго него пева, игра и мантра Харе-Кришна-Харе-Рама, а није згорег ни оставити имовину овој заједници. Како далеко од античког идеала атараксије ( Ἀταραξία), ма колико се предавач позивао на Аристотела.

Због свега тога, рекао бих да су мета оваквих покрета несрећни људи, и то онда може бити и деструктивно, за шта се користи и израз "култ" (који иначе може да значи разне ствари). Има и оно друго, "лајт варијанта" (која је, рекао бих, те вечери једино и била присутна) - помодарство пре свега жена које би тако хтеле "духовне вредности" па се занимају за разне реикије, реконектовања, велнесе, детоксе и сличне џиџа-биџе... То онда и није тако лоше, ако неко тако задовољи своју "потребу", а људима који то продају буде и поштено плаћено.

Но, не видим како би све то привукло некога ко иде дубље, није несрећан (па према томе ни одседнут тиме да тражи срећу и фрустрацијама што је не налази), не тражи ни баланс, већ онај који има жели да искористи. Можда ће бити привлачнија следећа пјесмица мојих другара, чији бенд Вредни Хак је био познат као алтернатива алтернативе.

ХАРЕ КРИШКА

Мала Мустафа питала је јелена званог Јелен

Има ли јелена или бува у шуми јебених Браћа Гримова

Има само Кригерова пермас

Има само Кригерова пермас

Харе кришка, харе салама, харе ђевојко, Анабела Ли

Иди спавај, јутро се рађа

Бол нас кроз уши дере, док идемо кроз малине

АНАЛ ДА ЛИ БИ, АНАБЕЛА ЛИ?

АНАЛ ДА ЛИ БИ, АНАБЕЛА ЛИ?

Мала Мустафа питала је међеда званог Међед

Има ли међеда или бува у шуми  јебених Браћа Гримова

Има само Гашпарова пермас

Има само Гашпарова пермас

Харе кришка, харе салама, харе ђевојко, Анабела Ли

Иди спавај, јутро се рађа

Бол нас кроз уши дере, док идемо кроз малине

АНАЛ ДА ЛИ БИ, АНАБЕЛА ЛИ?

АНАЛ ДА ЛИ БИ, АНАБЕЛА ЛИ?

Вредни Хак