Кога Америка воли

Поводом актуелне ситуације у Турској, појавила су се размишљања о томе да ли ће иста са Америком остати "у љубави". Много тога је ових дана, баш ових дана, актуелно и у Европи, па се и ту може причати о редефинисању веза. А прво би онда требало да их уопште дефинишемо, ако ћемо нешто о томе заиста да знамо. Из наслова се да приметити да реч воли нисам ставио под наводнике. Овај глагол значи да Америка има заједничке интересе са неком државом (односно режимом који је представља) и да има оперативно поверење што се тиче саме државе, чак и у случају промене власти да се ништа у том смислу неће мењати. Поверење је релативан појам, и односи се на оно што властодршци раде и планирају, а не на оно што можда интимно мисле. Видећемо да на тај начин Америка највише воли две крајности - потпуно недемократске режиме, као и оне хипер-демократске. (Израел, на кога ме гугл подсети, испада из приче зато што је због низа лобистичких па и верских околности Америка практично спремна да подреди свој интерес његовом, ту не важе правила о којима ћу сада...)

Саудијска Арабија није чак ни диктатура. Диктатор је реч која потиче из Старог Рима и означавала је конзула коме је Сенат дао неограничена права на кратак период, рецимо 6 месеци. Данашњи диктатори (после ДСР) су се у својој причи држали некако те дефиниције, па су ограничења слобода сматрали привременим и некаквом опасношћу оправданим. Пиноче је био на неки начин у праву кад је рекао да је био "диктатор у римском смислу". Истина, себи је продужио мандат, што је иначе и Цезар урадио. А мандат је сам узео, што у Републици није био случај, но касније је Рим знао за војничке цареве (који су већином иначе били Срби)...

Међутим, Сауди Арабија (иначе једина земља чије име чини име породице) није ограничила никакве демократске слободе, нити институције, просто зато што тако нешто тамо никада није ни постојало. И таква држава је једна од највећих савезника Америке. Вероватно у самим врховима америчке власти постоји вредносна и идеолошка нелагода што је тако. Колико сам приметио, Амери се чак и не бране од оптужби због подршке таквом режиму. Ако неко, рецимо Ноам Чомски, их због тога критикује, они ће се правити да такву критику нису чули, игнорисаће је. За неке конкретне акције ван територије СА следиће млака реакција (Бахреин) или "подршка у рату против тероризма" (Јемен). Уопште, ако већ морају да бране своју сарадњу са њима, Амери ће то правдати већим злом, којем су захвални што постоји (Ал каида, Даеш...)

Како стоје ствари са стране тог режима? Различите вредности овде могу да праве много већу нелагоду. Саудијском краљу револуција против другог арапског режима неће бити драга, осим ако тај режим већ није револуционаран и тако га угрожава. Покушало се с подршком Мубараку, и подржана је каснија реконструкција војног режима у Египту. Међутим, остатке арапског социјализма (Гадафи, Асад) двор у Ријаду је видео као своје непријатеље, и ту се није крила подршка разним "борцима за демократију" (која долази од експлицитно недемократског режима)... Теоретски, Ријад би могао да се боји могућности да Америка подржи и неке демократоре против куће Сауд. Међутим, они добро знају да обојене револуције не избијају спонтано. И сматрају да их неће задесити што су вернији Америци. Они то знају, и Америка зна да знају. А Сједињене Државе имају стратешки циљ да их подржавају. Тај циљ не треба посебно описивати, преузели су га од Енглеза, одредио је велики део историје последњих 100 година и зове се нафта.

На супротном крају су либерални демократи. Но, да бисмо њих објаснили бавићемо се мало теоријом и једном дигресијом. Када је у Кремљу поменут израз суверена демократија, велики либералисти су рекли да је демократија то само ако нема додатних атрибута, а шта је реч "либерална" у реченици него атрибут! Демократија значи владавину народа, и она је обично представничка, јер се не сматра практичним да већина грађана о свакој битној ствари одмах одлучује. Као таква подразумева и одређена ограничења, од којих је најпознатија подела власти, описана у Федералистичким списима. 

Ми не налазимо формално како је то руска суверена демократија ограничила само начело народне воље (које неки још зову тиранија већине). У практичном смислу је то мож' да бидне, а не мора да значи - сваки истакнути лидер утиче својом вољом на вољу људи који чине институције које би требало да га ограничавају. А како стоје ствари са либералном демократијом? Она већ низом институција (регулаторна тела, независност централне банке, повлашћени положај "невладиних" који се иначе финансирају пореским новцима, супранационалне институције) заправо радикално ограничава саму вољу већине која се изражава на изборима или референдумима. Не вољу већине да угрози саму демократију подршком диктатору који ће је после укинути, него вољу већине да уопште нешто измени! Што се тиче ових других, Брегзит је велики изузетак, јер референдуми су иначе игнорисани (Холандија недавно), заобилажени (француско НОН Европском уставу из 2006.) или понављани док се не гласа како треба (Данска, Ирска). Зашто је УК изузетак, превазилази оквире овог текста.

Све ово нам говори да и овде нема разлога да се нарушава оперативно поверење Америке и њених (овде већ декларисаних и кроз НАТО уговорних) савезника. Ако се мења, мења се да се ништа не би променило... Међутим, у временима кризе која траје, ово више не мора бити тачно. Тако се у низу земаља чланица Европске уније појављују ситуације бити-или-не-бити, а везано за изборе или референдуме. Постоји опасност да се појави неко, на следећим изборима, или ако је заказан референдум, који ће померити ствари тако да више нема повратка на старо. У Грчкој су успели да влада погази обоје (изборну вољу и референдум), у Шпанији су поновили изборе, у Аустрији "победили" у фото-финишу (победу лево-либералног је оборио Уставни суд), у Француској су мобилизацијом против "десничара" или "фашиста" и двокружним системом за сад успели да задрже Национални Фронт (за сад!), у Британији су поражени на референдуму и та воља ће бити поштована, Мађарска и Пољска су делимично ван контроле (поприлично необавезан однос према ЕУ, али и даље верност НАТО, Пољска је при томе и даље антируска, али Мађарска више није)... Колико Америка уопште може да рачуна и буде сигурна у "Европу"?! И колико јој је битна ЕУ као институционална целина, о томе сам већ писао... 

Могућа је чак и коегзистенција два екстрема, који се слажу у савезу са Америком, сматрали га суштинским или "тактичким". У Украјини смо тако видели заједно наложене следбенике ЕУ и оне који је одбацују јер су за "Европу нација". Најбоље ђаке ММФ-а, који су у великој мери јеврејске крви, и веома гласне антисемите. Десни сектор (Прави сектор) на најевропскијем Мајдану. Између ових страна постоје трзавице (демонстрације испед Врховне Раде, нереди у самој украјинској скупштини, барикаде Десног сектора на западу Украјине, убиство Сашка Билог...) но биће да оне не забрињавају претерано надлежне америчке чиновнике. Овде их заједно држи ванредна ситуација, која ће остати таква још дуго, и наравно мржња према заједничком непријатељу - Русији.

А кога Америка не воли? Јасно је да не воли демократске покрете који су то с обзиром на већинску подршку која не мора бити формално доказана на изборима, и чак ако немају она ограничења о којима сам горе говорио. Америка не воли оне који би нешто да стварно промене, тамо где она има своје интересе. Неко чак рече (давно) да Америка не воли ниједну револуцију, осим своје. Осим ако су револуције теледириговане, а још од другог Регановог мандата иде се ка томе. И јасно, Америка не воли популистичке лидере. Чак и ако су јој одани, питање је оперативног поверења, које ваљда већ трећи пут помињем. Ако стварно има подршку у народу, нема оне полуге преко додатих институција које је либерализам убацио у демократију, и овакав лидер ће покушати да се такве полуге реши. Такође, некакав "извоз демократије" тамо је мало вероватан, ако већ постоји демократска (већинска) подршка и одлучност да се власт држи. Овакав лидер може касније да процени своје интересе ван америчких, чак и ако је тренутно амерички савезник.

Тако је јасно зашто Америка никада није могла да свари Путина (и поред првобитне фратернизације, Бушових изјава...). Такође је јасан одијум "либералне јавности" према "малим Путинима", као што су Орбан или Ердоган. Да је успео овај пуч (посебно питање колко је био реалан) Америка не би имала никакав проблем са хунтом, прва реакција, да остају у Инџирлику, јасно је о томе говорила... Па чак, мада више у Европи, се и Пољска оптужује за путинизацију, иако са Путином нема добре односе. Јак лидер може да буде у интересу Америке само док им је користан за неки посао, или ако више није тако јак као што се њему чини, а још нема одговарајуће замене. Где сместити ту овог нашег, то остављам читаоцу... (На могући приговор унапред одговарам - знам ја да његова подршка није тако јака како медији приказују, но то не значи да он сам себе тако не види, и да тако не поступа, да га тако не виде неке амбасаде, и најзад не значи да ипак није "јачи" од већине оних "у окружењу")

И за крај, за Саудијце рекосмо, идентично важи и за друге заливске државе, а наћи ће се још понеки екстремно недемократски режим а да је веома добар са Америком. А шта је са њиховим либерал-демократским пријатељима? Пре свега, то је још увек Немачка. Њени односи са Русијом су тема која се за сада држи по страни (Немачка је ту кооперативна колико не угрожава "јединство Запада", гасоводи и даљ раде пуном паром, међутим ни Америка не прекида трговину с Русијом, постоје подаци да је чак повећава). Јапан је такође поуздан амерички савезник, уз Јужну Кореју. Тачно је да у последње време не чујемо много о размирицама ових земаља са НР Кином, но изгледа да и Америци одговара да за сада буде са Кином у тихом сукобу. Демократија је у овим земљама нешто другачија, пошто једна странка може деценијама да буде без проблема на власти, но међутим није ли Кол владао Немачком скоро 20 година?! Милитаризација Јапана рађа неки сентимент који би можда могао бити антиамерички, но он је усмерен пре свега против Кине (па и против Русије), и Америка такав процес подржава. Културно су Јапан и Кореја добрано под америчким утицајем (о чему би се још могло доста тога рећи), као и Немачка (ту и нема шта да се каже). Тако закључујемо да су највећи и најпоузданији амерички пријатељи или отворено феудални режими (против чега су они дигли своју револуцију), или они против којих је Америка жестоко ратовала у последњем светском рату.

Иван Вукадиновић