Зашто нисам двоверац

Оно што зовемо некад "народна вера", а што је некима практично синоним за православље (у данашњем значењу источно хришћанство, израз не постоји до 17. или 18. века) заправо је нека врста синкретизма хришћанства и раније вере коју зовемо још родна вера. Двоверци би онда били они који признају ту чињеницу, не напуштајући такву синкретистичку веру. Другим речима, они знају да је то микс и баш у такав микс верују. 

Лично не сматрам синкретизам "по себи" лошим, да је такав не би га рахметли Умберто Еко ставио на прво место по њему "вечног фашизма", назвавши ту одредницу Култ традиције. Свети Августин може, по њему може и Стоунхенџ, али комбинација је но-но, јер нам указује да је некад човек био паметнији од ових модерних. Чини ми се ипак да је Еко отишао бар годину дана пре времена, требало је да остане бар до краја ове године, и то у пуном интелектуалном капацитету, баш ме занима шта би рекао на пад модерне. 

Наравно, није моје интересовање за синкретичку традицију само зато што се некима такве ствари не свиђају, па били ти и такве величине као Еко. Него је зато што ја заиста мислим, као уосталом и Тесла, да је сазнавање заправо присећање, те да "наши стари" нису били будале. Такође, да је на нивоу "више силе" сасвим небитно да ли ћеш је звати Бог, Апсолут, Брахман, Один, Перун, Јахве, Алах, Буда... Наравно, није небитно шта одређена религија подучава, јер то итекако може утицати на свакодневни живот. У свој синкретизам наравно укључујем и науку и филозофију, што се може видети рецимо кад причам о енергији.

Трпео сам и критике због "повлачења паралела", док је некима то било на месту... Да не говорим да, иако нисам хришћанин, те ме то учење не обавезује, читао сам Библију и давао коментаре који се не своде на негативно - овде и овде. Па ипак не бих могао за себе рећи да сам двоверац, из разлога које ћемо видети у наставку, а који јесу логична последица таквог учења.

Двоверци деле хришћанско виђење времена, и његове нелогичности. Ту не мислим на оно вечно горење у паклу, него баш на виђење историје. Неко "либерално" виђење хришћанства, до те мере секуларизовано да је питање говоримо ли уопште о верском погледу на свет, подразумева још код неких веру у линеаран напредак, Божији план који томе води, "слободан свет" (тј. Америку као "град на брду"), и уосталом радну етику Макса Вебера. Но, већ неки "алтернативни" протестанти (српски: секташи) подсећају на "последња времена", те како није уопште хришћански веровати да човечанство напредује. Не, оно назадује и тако ће до Судњег дана. Ортодоксна и латинска Црква изгледа немају јасан званичан став о томе.

Но, ако прихватимо да човечанство назадује, по чему би онда уопште прихваћање хришћанства било напредак?! Или они имају неку слику историје по којој је (духовни) пик био у Средњем веку, после тога иде осека? Нисам од тешких критичара Средњег века, посебно не оног раног, мрачног, уосталог историјског времена двоверја...  Ипак, тешко да ћу прихватити да је то доба боље од свега пре и после. Питао сам често вернике по чему је 500-та после Христа (рецимо) била боља од 500-те пре Христа. Нисам добио одговор.

Двоверац такође сматра да модерном назадујемо, али да смо прихватањем хришћанства напредовали. Није му чудно то не само хронолошки, него ни идеолошки (светоназорно). Двоверац воли свет митолошких бића народног сујеверја, али ће можда тек као симпатичну романтичну заблуду прихватити сету Мерлинових речи (Екскалибур филм) како престаје време богова, а долази време људи. Не, њему је хришћанство боље од онога раније, али му његов производ - хуманизам није бољи. 

Иако не сматра старе богове демонима, двоверац их ипак сматра мање вредним од Христа и његовог пантеона светаца. Види можда у промени вере нужан развој. Па не знам што онда тако катастрофално доживљава ако би данашње хришћанство било такође замењено нечим.

Иако је двоверје типичан период развоја Европе у тзв. мрачном Средњем веку (рецимо од 500. до 1000. после Христа), ови наши двоверци имају тенденцију да виде нешто посебно баш у српском двоверју. Неке ствари им дају за право, рецимо крсна слава као обичај несумњиво прехришћанског порекла који постоји само у Срба. Но, они се неће антрополошки бавити питањем зашто су Срби били тешка мета за христијанизацију, па је Црква томе морала да се прилагоди, што је једино логично објашњење. Уосталом, непристрасних антрополога и етнолога у нас је изразито мало. Не, двоверци теже некаквој теорији да су Срби већ на неки начин били хришћани, чак и пре Христа. Добро, саме прехришћанске хришћане можда не помињу отворено као што то ради Мормонова књига, али зато има разних теорија о Ристи са Охрида или Христу као Хорсу или Храсту (дакле српском пореклу хришћанског Господина). Ове теорије још могу бити симпатичне у литералном руху, као код Драгана Јовановића (Ниче из Гуче).  

Но, неки као Петко Видуша (пирамидолог из Кењаду) заиста су погубили сваки компас, што се види из прича о Србо-Скитима у Америци, одушевљењу сликама крста у сред пресеченог балвана (а кад пресечеш јабуку попречно добијеш увек пентаграм, хехе), триповима како га прате из надбискупије (јер зли Ватикан наравно скрива право Ристино порекло, иначе је потписник ових редова у лагумима ватиканског музеја видео Ристу на фресци како диже три прста - па нек цркну душмани!) Иначе, је Петко од оне струје двоверних која мрзи Светог Саву, он није светосавац него светославац (шта год му то значило). Иначе да, Свети Сава је прогонио праве двоверце, целу ту Цркву названу "богумили", Петко је ту у праву, али је зато исти Сава добро покрао двоверје, односно обичаје раније вере уградио у своју верзију хришћанства.

Много блажа верзија је она која Божић изједначава са Сварожић, правећи тако паралелу са хришћанским оцем и сином. Но, двоверци неће рећи да ли је тај њихов Сварожић-Божић-Христ проповедао да се окреће други образ када ти распале шамарчину, да ли је можда проклињао смокву, или је Сварог-Отац-Јахве можда наређивао да се побију људи зато што су (одређеног дана) скупљали гранчице. Рекох да је свеједно како се зове, али није свеједно шта се проповеда. Иначе божијих синова има на свим поднебљима; христ је титула која значи исто што и месија - миропомазан, дакле то је могао бити сваки краљ; док је Бадњак обичај који је прихватила наша месна хришћанска црква, у оквиру пар пасуса горе описаног лукавства (па сад је део "народне вере").

Како смо ми Срби посебни, јер смо једини били хришћани још као пагани (или шта нам то отворено или прикривено желе рећи, можда ни сами не знају...) морамо се чувати злих страних обичаја. Оно је ваљда демонско паганство, док "наше" није. Тако ће не само дрчни хришћани типа чика Мирољуба нападати прославу Ноћи вештица, него ће то чинити двоверци. Не знам зашто (није иронија, него немам конкретног повода) ја могу да замислим Ацу Селтика, једног од промотера двоверја у нас, како пљује по томе што "Срби славе Ноћ вештица" (а исти "слави" Патрика, јел'те). Начитах се наслова по порталима (текстове углавном не читам) и статуса на "друштвеној мрежи" о том штетном феномену. Ем је страно, ем комерцијализовано.

Једини мали проблем - Ноћ вештица обележава мали број људи (или ја не знам, па добро не излазим много...). Ја се сећам рецимо једне журке и маскараде у Екс-Маршалу, где и сам могу да критикујем плитке фенсере који су сви копирали проваљене ликове из хорор филмова, док сам ја у завојима био "хипстерска мумија" (имао сам шешир), тако да ме рођени ортак није препознао гледајући у мене... Пар журки, страшна ствар по наш духовни идентитет! 

Веле комерцијално... па како оно беше "Срећна слава, домаћине!" Ја како укључим те-ве налетим на рекламе и налетим баш на ту за "славску трпезу" наравно у вашем хипер-маркету. Е моји двоверци, као и остали хришћани не видите балван у свом оку... А то што је келтско је не знам како страно па смета. Ал не смета кока-кола, марлборо, сузуки...

Што се мене тиче, сматрам на неки начин својом сваку духовност северног умереног појаса, чији је саставни део обележавање годишњег циклуса (који је у том климату јасно дефинисан). Келти су славили два пута годишње такве прекретнице годишњих доба, а Старославци сада четири пута (пред свако годишње доба). Наравно, из разлога разликовања, а и очувања културе могу да схватим што удружења као што су Старославци "као такви" (или да кажемо "званично") не славе келтске обичаје или нордијске богове, док се независно од удружења родноверних Србије многи у томе ипак некако налазе. И међу нама је популарна серија "Викинзи", и можда је баш проблем у томе што је иначе превише популарна - као и остало у вези нордијског па многи Србин зна више о боговима Нордијаца него Словена... Но не видим шта се добија тиме што ћеш да пљујеш по Хелоувину, Белтину, Кинеској Новој години, или рецимо Хануки.

Ето неких разлога што не видим себе као двоверца. Мада, најискреније имам и један основнији, дубински... Да измиксујем аријевско прехришћанство са семитским, односно Велесову књигу са Старим заветом, то би ми још и могло пасти напамет. Али ови двоверци обично некако миксују Нови завет, а он је, што се мене тиче, за шоње.

Иван Вукадиновић