О значају пријатеља и још више непријатеља

Спуштавах се ја на ваше уже
Умало се уже не претрже
Од тада смо виши пријатељи
У главу ми памет ућерасте
П. П. Његош
Некада је наша земља била у оквиру евро-азијско-афричких интеграција, које ни један Милош Обилић није успео да заустави. Царство на три континента, није то мала ствар! И онда, када су те интеграције почеле да посустају, а башибозлук да преузима власт, написао је мој омиљени владика ове стихове. Било је то време националног романтизма, који је створен зато да буде злоупотребљен. И данас би Хашки суд имао шта рећи због убистава лица несрпске националности, којима су биле склоне наше ондашње патриоте. Шта су та лица тражила овде, часни суд не би превише занимало…
Онда велики хуманиста Франц Фердинанд. О томе колико је био добар човек посведочила би трупла хиљада дивокоза, кошута, срндаћа, зецова и осталих јаребица. Њему се није догађало да му мртви фазани лете. Додавали су му напуњене пушке, да се не мучио са репетирањем. У хуманитарној делатности не ваља губити време. Постигао би још боље спортске резултате да је лепо носио митраљез, али мора бити да му је овај био тежак.
Франц је имао на уму велико дело – поновно интегрисање Србије. Како је двојна монархија по себи била нестабилна, а и за троножац су потребне ипак три ноге, имао је у виду признавање словенске компоненте и тројност бечке царевине. Само једна ситница – Србија је морала бити освој… пардон, интегрисана. Serbien muss Sterbien damit wir leben! Да би нам указао посебну част, и указао на сву предност тадашњих европских интеграција, решио је да се мало прошета Сарајевом баш на Видовдан. Момак са именом арханђела, и презименом сатканим од принципа, није био импресиониран. Некад падне надвојвода, некад стари сват…
А знате ли шта је Europäische Wirtschaftsgemeinschaft? Ако не знате, немојте се мучити разбијањем главе. А приори судови нису одавно у моди, данас си рационалан само ако си емпириста. Или српски речено – Гугл је мајка знања. Само, немојте куцати само тако, добићете линкове о Европској економској заједници (јер то јесте кад се преведе са оног модерног језика), дакле претечи Европске уније. Но, ако додате Berlin 1942 – добићете податке о једној другој претечи ЕУ.
Адолф Хитлер је рекао како му је уједињена Европа испред било које нације. Гебелс је говорио како брзе железнице и телеграфске линије уједињују континенте, и Европа се мора ујединити да не би била на периферији. Звучи познато, зар не?! Још је познатије читати говоре са те берлинске конференције, одржане 1942, када је Трећи Рајх био на врхунцу. Белгијски текстилни радници, или пивари у Протекторату (тако су тад Немци звали Чешку) нема шта да брину, заједничко тржиште ће решити све. Била је планирана заједничка валута, систем слободног кретања радне снаге и стандарди трговинске размене. 
Понудили су нам те интеграције, наравно уз скромно учешће војнополитичке компоненте (Тројни пакт). Е да нам је тад била данашња памет, па да смо им приступили... Данас смо спремни да нам страни војници пролазе уз дипломатски имунитет, што онда од нас (барем у почетку, барем званично) није ни тражено. Народ је показао 27. марта 1941. да није превише импресиониран, а неки злобници кажу да је ипак британска обавештајна служба помогла народу да се определи. Да, стварно је тужна ствар немати таквог пријатеља… У сваком случају, уследило је хуманитарно бомбардовање. Биће да су се неки фолксдојчери осетили угроженим, па да не пате…
А онда слобода, мир, братство-јединство. Како је то певао један наш уметник у раним радовима. Три пута је видео Тита маршала, а видео је и фабрике, дим, широке њиве, градове што слободно живе (и јато птица!)… Ваљда је сва та слобода морала завршити тако да попуцају прозори на балканској крчми. Али док је трајало… Па добро, није друг стари био тако добар ловац као рахметли Франц, али су му интеграције биле оригиналне мора се признати. Штета што су завршиле у крвавој бајци.
Има оних који кажу да си са Хитлером и Стаљином бар знао на чему си, док се ови данас много, брате, фолирају. Ипак, морамо признат и нашим новијим непријатељима да знају бити брутално искрени, истина пост-фестум. Тако смо прво гледали животно угрожене цивиле на Косову, који беже у сред јуна по снегу високом два метра. Онда су рекли како је све било ради демократије, и бомбардовали су нас за наше добро, јер Милошевић је био „балкански касапин“, нешто као Садам, а Садам је, знамо (објаснили су нам), био гори од Хитлера. Онда су помогли народу да смакне тог диктатора, уз пут су ослободили и Народну банку, упавши у исту са дугим цевима. Да бисмо на крају сазнали како је све то било због архаичног привредног система, којег тај партијски апаратчик није хтео да се реши. Искрено, макар са десет година кашњења. 
А они су нам то филантропски решили, при том ослободивши раднике од радних места која су ови одавно изгубили, а да то нису знали… Док нису дошли реформатори да им то објасне. У пракси наравно, нема селамета од теорије, једино се признају операције без анестезије. Наравно, стране банке, ММФ, Светска банка и остале филантропске организације нису од тога ништа узеле за себе. Они то нас да усреће. Узгред, јесте ли чули да Деда Мраз ипак постоји, доказано је!
Тужна је ствар немати пријатеља, и ова земља не би била оно што јесте да нису звона на Нотрдаму 1389. звонила у част победе хришћана, да Гете није преводио српске јуначке песме, да руски цар није запретио сепаратним миром ако други наши пријатељи не укрцају српску војску на њихове бродове, да није споменика захвалности Француској, да Черчил није рекао како је Југославија изгубила тело, али добила назад своју душу (лепо речено, није џаба добио Нобела за књижевност)…
Али непријатељи наши створили су нас овакве какви смо данас. Захвалимо им се на свим третманима, од којих су неки прво овде примењени. Истина, има ту један мали проблем – сви су то радили за наше добро и искрених намера, па је тешко разликовати пријатеље од непријатеља. Кроз историју и данас.
Иван Вукадиновић


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део