Алтернативна историја: царска и демократорска Русија

Видесмо разне алтернативне историје у којима је Троцки уместо Стаљина, неке имају смисла, неке баш и не. Но, пре тога је питање шта би било да бољшевици у Русији уопште нису дошли на власт!? Како сам се већ бавио питањем алтернативних историја (Србије), ред је да се позабавим и Русијом. Видећемо прво три алтернативне историје у којима Русија није ни постала комунистичка, односно нема Совјетског Савеза. А у неком од следећих блогова можда још три историје где је Троцки дошао на место Стаљина.

Успех Брусиловљеве офанзиве, крај Великог рата 1916.

Једна од највећих грешака у посматрању Великог Рата је сматрање руске војске за инфериорну. Русија је била војно супериорна у односу на Аустрију и Турску; Немачкој није могла да парира, али ни Немцима није било да иду на Русе као да иду на маневре. Ако је нешто било инфериорно, то је руска држава, политички систем. Можда је ово груб израз, но чињеница је да је Русија једина имала успелу револуцију (преврат) у току рата, заправо имала је чак две револуције.
Вратимо се војсци, ту је проблем био недостатак координације. Руси су били војно надмоћни код Танеберга, али су Хинденбург и Лудендорф успели да поразе једну по једну руску армију (ни они се нису међусобно подносили, али су радили професионалније). У паници пред руским напредовањем, немачка команда је повукла корпус са Марне, који није ни стигао на источно ратиште. Тако није допринео немачкој победи на Истоку, док је на Западу усфалио кад је био најпотребнији.
Русија је 1914. заузела већи део аустроугарске Галиције, али је следеће године потиснута вишемесечном Горнице-Тарнов офанзивом. Тако су Централне силе (осим Турске), биле почетком 1916. у позицији да потцењују руски фронт, те да "слободно" планирају офанзиве на талијанском, или француском. Но, један од најспособнијих команданата не само руске војске, него целог рата, Алексеј Брусилов, постарао се да се ствари промене.
У овој историји Брусиловљева офазива имала је потпуни, а не само делимични успех. Аустрија је избачена из рата. Шта то у пракси значи? Без обзира на будућу судбину К унд К монархије, те њених пространих земаља, капитулација учеснице у рату значи да је њена територија отворена за напредовање оних који су је победили. Додуше, отворена је и за дојучерашње савезнике, али шта би Немачка могла да уради? На западном фронту Немци су већ притиснути и делимично потиснути (Верден, Сома). Сама Брусиловљева офанзива прети фронту у Пољској, а услов успеха био је и координирани напад Руса на целом фронту. Немачка нема природних баријера у оквиру бивше Аустроугарске монархије где би зауставила руско напредовање (како је то Трећи Рајх урадио у Италији). Руси могу упасти чак у Баварску, ако их Немци не спрече, али како да их спрече?!
У тим условима, и Немачко царство мора да моли за мир, и јасно је да је Русија главни победник рата. У овој историји, Царска Русија је мудра, и не понаша се реваншистички. Кајзер мора да абдицира, као један од главних криваца за рат, али на престо долази његов рођак (и рођак руског цара, такође и рођак енглеског краља). Немачка мора да врати француској Алзас и Лорен, но према Русији нема већих губитака, осим можда неке корекције граница. Данцинг је и даље у Немачкој. Можда је задржала и неке колоније...
Зашто би се Русија тако поставила? Рецимо да цар није поверљив према парламентарним демократијама - Енглеској и Француској. Останак цара у Немачкој брана је револуцијама. Што се тиче територија, кључни добитак је Галиција око које се крварило (мада, с обзиром на унијатско становништво питање колико је то добро). Русија има неспоран утицај у државама проширеним или насталим распадом Аустроугарске, укључујући ту и Србију - мада ће Французи, а посебно Енглези, учинити све што могу да тај утицај смање. Дакле, Русија нема преку потребу да се шири територијама које насељене нелојалним пољским, немачким и јеврејским становништвом. 
У некој будућности, Немачки Рајх ће себи прикључити Аустрију. Аншлусом су постигли скоро оне границе које је Хитлер имао крајем 1938. Но, вероватно без Судета који остају у словенској Чехословачкој (Русија ће бити довољно моћна да је заштити). Да ли ће се одржати савез са Немачком, можда и она осовина Берлин - Москва - Токио, или ће око веома дугачких граница самих држава и њихови зона утицаја избити ново ривалство, а можда и нови светски рат, друго је питање. 
Шта би било код нас? Србија би остала без оног престижа који је стекла муњевитим пробојем Солунског фронта. Могуће да би ту било великих успеха, али против усамљене Бугарске и већ матиране Аустрије. Са друге стране, постоји школа мишљења (наши алтернативни историчари Чеда Антић и Предраг Ј. Марковић) која сматра да је један од разлога инсистирања на Југославији био останак без Русије као савезника и страх да би Србија била окружена ако би се борила само за своје интересе. Дакле, изгледа да би имали мању територију, али на њој бисмо били стабилни, у Краљевини Србији.
У овој стварности, остатак руског фронта се није придружио Брусилову, када је овај пробио аустријски фронт у Галицији. Недостатак координације опет се показао као фаталан. Аустроугарска ће до краја рата играти само секундарну улогу, али није избачена из рата. Русија ће имати следећи проблем уласком Румуније у рат, јер мора ће да је подржи, што је логистички било тешко. У самој Русији се народи све више буне, што је злослутно...

Цар остаје до краја рата


Оно што неки знају да забораве, руски цар није смакнут у октобарској, него у фебруарској револуцији. Разлоге за револуцију можемо тражити у начину управљања (Вики): Цар Николај II је од лета 1915. преузео врховну команду над руским снагама у рату, а државне послове препустио је својој супрузи, царици Александри и Распућину, дворском свештенику који је уживао њихово велико поверење.
Са друге стране, Солжењицин је критиковао цара због недостатка куражи. У критикама не треба бити преоштар, јер Николај је платио - својим и животима целе своје породице. Цар је могао да ангажује себи одане пукове и да се крвопролићем задржи на власти. У овом сценарију то се и догодило.
Останак цара не значи међутим нови елан у Русији. Брусиловљева офанзива је имала само делимичан успех. Русија не може да спречи колапс Румуније, крајем 1916. Велике области у Пољској и Прибалтику остају под немачком контролом до краја рата. Русија ће можда кренути у офанзиву на крају, и имати неког успеха, али то неће кључно променити ствари. У овом сценарију рат се завршава почетком а не крајем 1918.  
Русија је једна од сила победница, и вероватно територијално проширена. Међутим, Централне силе су наоружале Пољаке, а можда и Украјинце. Ови одреди, предвођени Пилсудским, на крају рата мењају лојалност, али не желе бити део Русије. Дакле, Русија би морала да се хитно позабави пољским питањем. Цар би можда деловао једнако одлучно, као у сузбијању револуције "у кући", али ни крвопролиће не би донело трајно решење. Енглези би, нема сумње роварили, и цар би био присиљен на "широку аутономију" (статус државе у држави) за Пољску. Границе такве државе биле би велики проблем. Можда би други народи тражили исто што и Пољаци...
Ако један од савезника нема кључне успехе у рату, то се покаже проблематичним касније, када дојучерашњи пријатељи могу постати непријатељи. Политички Запад је имао великих проблема у Италији и Грчкој, нешто мањих у Француској, зато што западни савезници нису били успешни у рату као Совјети. Комунисти су тамо били доста јаки. Огромна пространства Индокине и Индонезије (Малаја) остали су до краја рата под јапанском окупацијом. Колонијализам Француске, Холандије и Британије тамо није могао бити обновљен. 
Код нас би било слично претходном разматрању. Ако Срби не би пожурили са пробојем Солунског фронта, не би имали тај аргумент у каснијим договорима. Србија би и даље имала моћног савезника (нешто слабијег него да је Брусилов успео), па се можда не би инсистирало на Југославији. Са друге стране, питање колико је Краљевина уопште била русофилна. То не знамо у овој историји за Србију Пашића и Карађорђевића. Утицај масона био је велик, и вероватно би био усмерен против претераног ослањања на тог "злог аутократу", руског цара...

Опстанак Фебруарске револуције. Демократура. Јелцин

Фебруарска револуција је оставила конгломерат партија који се показао неспособним да великом земљом влада. Најзначајнији су били есери, аграрни социјалисти. Чак и после бољшевичког преврата, у новембру 1917. имали су 410 места у Думи, док су бољшевици имали само 175. Међутим, као што су били неспособни да спрече Октобарску револуцији, нису ни ову победу на изборима могли да капитализују. Распали су се, део је бољшевицима омогућио да влада, док је касније прешао на страну белих, али било је већ касно...
У овом сценарију јуриш на Зимски дворац, бољшевички преврат, једноставно није успео, или су есери успели некако да поврате власт, после првих избора. Дакле, они обликују будућност Русије. Али какви су ти есери уошште били?
Потписник ових редова о њима не зна много. Аграрни социјализам делује као примамљивија идеја од оног "научног", и у почетку антинационалног (антируског). Друга ствар, на неком етичком нивоу, је одбијање на капитулацију пред Немцима (што је урадио Лењин). Али како се могло остати у рату?! Уметничка дела су занимљивија, па ако нећемо у високопарне расправе, погледајмо шта можемо тако "сазнати", рецимо из одличног филма Батаљон. Сам Керенски, лидер есера и вођа револуције, такође је проблематичан. Није се баш показао способним, а питање колико је био аутократа. У сваком случају је самим рушењем цара дух пуштен из боце. Керенски је узјахао тигра, а није знао да јаше...
"У стварности" је Керенски пре имао улогу Горбачова (привремено су га спасли бољшевици од пуча, баш као и Јелцин Горбачова, да би му политички забили нож), но у овом сценарију ће имати улогу Јелцина. Начин на који се Русијом влада скривајући се иза парола о слободи и демократији може бити само демократура. Полуауторитарна карикатура парламентарне демократије. Признаје се потреба за појединцем (али одговорним коме!?) који ће "регулисати ствари", кад то не могу институције. Но, овај појединац "влада декретима" који немају реалну снегу, јер он сам нема (довољни) ауторитет. Такав је био Јелцин, чини ми се да би такав био и Кренски да је владао годинама.
Једна од тих револуцинарних влада распала се на питању "аутономије" Украјине. Да ли би Русија уопште успела да се одржи? Неки кажу да је Лењин спасао Русију од распада (лично мислим да је заслужнији Стаљин). Русија би спадала међу победнике Великог рата (чак и да је Керенски потписао примирје са Немцима), но питање шта би капитализовала. Ако би уопште опстала, Русија би имала велики углед међу Словенима и православним становништвом Балкана, дакле и међу Србима. Тај углед би био растерећен терета царског самодржавља и руског империјализма с краја 19-ог века. Но, шта би Русија могла са тим угледом?! Вероватно исто што и са "Горбиманијом", која је владала док на Западу нису заборавили ко је дозволио крај Хладног рата и рушење Берлинског зида. На Западу брзо заборављају, посебно кад им добро иде, и учинили би све да нема утицаја Русије на овим просторима... Русија би могла нешто добити на антагонизму Пољака и Украинаца, али питање шта, кад би и сама била етнички растрзана (ако би уопште и опстала). 
Још једна ствар била би занимљива у оваквом сценарију. Пошто нема бољшевика, нема ни комунистичке опасности, или се она другачије схвата. Французи и остали победници тада нису заинтересовани за Вајмарску републику, и Немачка је подељена. Француска је на обали Рајне, Виртембарг и Баварска су независна краљевства (или републике). Мада је питање колико би Енглези дозволили тако јаку Француску... Хитлер би (рецимо да је постојао са истим мотивацијама) имао велики проблем да уједини Немачку из Баварске. Можда би се окренуо католичкој Аустрији. Неки други покушај, из Пруске, такође би тешко ишао. Са друге стране, могуће да би Пољска доминирала словенским светом, те да би остварила своје Интермаријум снове. Ко зна какав би исход имала будућа историја...
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део