Долазак - Прича твог живота

Пре пар месеци сам проучавао феномен времена и тада сам наишао на податак да је написана СФ новела Прича твог живота у којој је заплет долазак ванземаљаца који имају нелинеаран концепт времена и покушај научнице лингвисте да с њима ступи у контакт. Најављен је и филм по тој новели, већ за крај ове године. Како "царство моје није од овога света", могло је да се догоди да ми тај филм чак и промакне. Можда и не би, но срећом има ко прати шта је у филмском свету актуелно. 

А сада оно што на чистом српском зовемо СПОЈЛЕР АЛЕРТ! Трудићу се да ипак не одам превише од заплета, но онај ко није гледао филм Долазак (Arrival), а не жели баш ништа о истоме да зна, најбоље да га погледа што пре (што иначе препоручујем), па онда можда прочита овај блог. 

Како рече Сташа Копривица, мада биће да она није то измислила, добар филм има хиљаду мана, лош само једну - не ваља. Стога пар конкретних замерки фиму (да одрадимо то одмах). Лингвисткиња и њен колега физичар имају прописна одела (горе на слици) када улазе у ванземаљски "брод" и пролазе кроз све оне процедуре деконтаминације пре него их скину. Лингвисткиња (Amy Adams) одбацује ту љуштуру која иначе омета смислену комуникацију. То је логично, па ипак ефектно приказано. Међутим, није баш логично да је после нису ставили у карантин (иако јој наравно није ништа било). Но, ако то већ нису урадили, зашто онда њихова војна пратња, која и нема праву улогу, и даље остаје у тим смешним скафандерима?! Добро, војска јесте глупа, али толико... Иначе, доводе при првим сусретима канаринца, што је већ искоришћено у радиодрамском спектактлу Орсона Велса, односно у некој стварности су становници Њујорка стварно проверавала да ли су наводни ванземаљци бацили отрове. Нисмо видели да ли се канаринац деконтаминира...

Заплет, који изгледа није такав у причи (нисам је прочитао), одаје помало холивудских стереотипа, и можда је чак згодан за проучавање шта нам то филмска индустрија "учитава". Тај заплет показује кинеског војног лидера као главног "негативца", мада ће се касније показати да ни он није баш такав, да може да промени мишљење. Истина, америчка војска такође није блиставо приказана, с обзиром на једну крајње аматерску сцену са експлозивом, која и није баш неуверљива (и веће глупости су се у реалности догађале). Мада, ми не видимо ништа од америчке власти осим војске, и ту сам ауторима филма захвалан - што нема, рецимо, америчког председника, јер то је постао такав клише! И ту се стварности показала много занимљивијом од маште филмаџија... 

Овакав заплет се ипак може оправдати као релативно логичан и филмски исплатив. И добро је одрађен. Мада филм делује помало развучено, то је више до атмосфере, него до недостатка догађаја. Досада се не осећа ниједног тренутка. У причи је заплет без тог геополитичког елемента, па кад је прочитам моћи ћу да претпоставим какав би се филм тако могао направити. Можда би за то био потребан неки нови Тарковски.

Добра страна филма, оно најбоље, то је гомила филозофских питања која се отвара. Од њих већина остаје имплицитна, неизговорена, некако у "ваздуху", у атмосфери филма. Оно које је ипак експлицитно, јер је пресудно по нашу цивилизацију, то је питање комуникације са потпуно другачијом врстом. Мени је некако остало да кад год видим сасвим неантропоморфно биће, да то називам лавкрафтовским. Можда Х.Ф. Мајстор (Лавкрафт) и није први смишљао ванземаљска бића која немају ама баш ничег људског, као што по њему ни у космичким безданима ничег људског нема, али је ту био међу убедљивијима. И тако у овом филму имамо бенигну ванземаљску врсту, код Лавкрафта јој је можда најсличнија она описана у роману У планинама лудила која је створила живот на Земљи пуке забаве ради. Ови седмоноги ванземаљци (користи се грчка реч ептаподи) су такође далеко од било какве уобичајене представе ванземаљских хуманоида. Они нису створили живот на Земљи, бар то није речено, али имају мотив који нам може деловати чудно, али је ипак логички разумљив. Да ли немају баш ничег људског? Сцена у којој један од њих куца на стакло које га раздваја од људи с којима комуницира ипак делује некако људски.

Проблем комуникације није само зато што су они сасвим другачији, него зато што дргачије виде само време, како рекох на почетку. Оно што називају нелинеарно време, то се може много једноставније описати речима - њима је будућност сасвим позната. Ово отвара неизговорена питања детерминизма и слободне воље. Лично сам детерминиста, чак мислим да питање слободне воље и нема много смисла изван правног схватања одговорности. Чини ми се да у филму овај концепт није ни поменут, што је добро.

Но, ако нам је будућност позната да ли је непромењива? У филму се помиње избор за који један од актера каже да је погрешан, док нам делује да лингвисткиња ипак не мисли да је тако. Овај избор се тиче једног личног и високоемотивног питања, а не судбине човечанства. Из тога бисмо могли закључити да је и другачији избор могућ (или можда и није, то није нигде речено...), а да је акценат на прихватању судбине. 

У личном животу и у решавању глобалног питања контакта са страном цивилизацијом, па чак и разумевања њиховог језика, протагонисткиња има доста сећања на будућност. Петљање са путовањем кроз време (које у овом случају није "физичко") је само по себи парадоксално, и зна да у филмовима буде на граници уверљивости. Решење је или кроз хумор (Повратак у будућност), или кроз некакву магловиту визију. Како у овом филму скоро уопште нема хумора, уверљиво се прибегло другом решењу. И то има неке везе са реалношћу, јер ниједан од иначе контраверзних случајева феномена као што је deja vu, или можда сећања на "прошле животе", нема комплетан увид у целу реалност (у прошлости или будућности) која је "обичним људима" иначе потпуно невидљива. Нико баш јасно не види будућност (а ни прошле животе), па тако протагонисткиња види само флешеве, па чак ни након "просветљења", када је најзад у нелинеарном времену, она не може да се сети сваког свог сећања на будућност. Биће да је то зато што је човек, барем временски, ипак по природи сасвим линеарно биће.

Назив филма Долазак, наравно комерцијалан и звучан, може да нас наведе на погрешан траг. Очекивали бисмо сурове нападаче који одмах крећу да пуцају како би нас покорили и истребили. А ови седмоноги не знају чак ни енглески... Прича са глобалног прелази на лични ниво, због чега остаје меланхолична и тмурна чак и кад смо добили глобално решење. Филм који ће вас навести да мислите, а подстаћи и бројне расправе (у једној сам учествовао јутрос), што је непогрешиви показатељ квалитета. Ипак, филм није надобудно дидактичан (што се замерало филму Интерстелар). Питања која нису оперативна (сама комуникација са странцима) углавном нису чак отворено ни постављена. Рецимо, ако знаш будућност и не кажеш је у потпуности људима са којима делиш живот, да ли на неки начин манипулишеш, али ако кажеш ризикујеш такође много, и да ли на тако нешто имаш права... 

Једно питање ипак јесте директно постављено - ако знаш шта ће се догодити, да ли би нешто изменио? У свом роману Свет Агарте, у једном другачијем контексту (паралени свет, алтернативна историја), одговорио сам цитирајући хит из седамдесетих - If I had to do the same again, I would my friend, Fernando!

Иван Вукадиновић