Индискретни класизам средње класе
Не стишава се узбуђење изазвано, сада већ чувеним, текстом "Елита и плебс". Осврти, било да су афирмативни или критички - што без изузетка зависи од страначког опредељења аутора (?! - оп.А.) - имају једну заједничку нит са основним текстом. Сви указују на напетост и латентни сукоб што тиња у српском друштву.
Људи се одувек деле и сукобљавају по различитим основама. Некада су поделе засноване на природним карактеристикама (старост, пол, боја коже), а некада на социјално конструисаним одликама (иметак, статус, конфесионална или национална припадност). Разлике, њихово истицање, па и дискриминација других и другачијих, дуго нису перципирани као проблем. Напротив, у традиционалним друштвима проблем су представљали захтеви за укидањем тих разлика.
Ствар се драматично, мада не преко ноћи, променила у модерно доба. Разлике и њима изазване тензије нису укинуте, али су - процесима цивилизовања на културном и демократском плану - у знатној мери пацификоване. Зато устави модерних демократских држава забрањују "подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости". Ниво дискриминације сматра се обрнуто пропорционалном мером цивилизацијског и демократског напретка неког друштва. (Израел?!? - оп.А.)
Класизам као израз самосвести одређене класе увек је, макар и дискретно, присутан. У временима када нема већих класних померања и напетости, он се изражава кроз култивисану афирмацију животног стила и вредности појединих класа. Могуће га је препознати у музици, позоришту, поезији, па чак и у урбанизму и архитектури. Због своје популарности, посебно важну улогу у томе игра филм. Избором тема и мизансцена филмови фаворизују и универзализују одређени животни стил, а у онима који се баве савременом тематиком то је најчешће животни стил средње класе. У том смислу, током последњих пола века, потрошачка друштва одликује дискретни класизам средње класе.
Класизам, међутим, под одређеним околностима може постати милитантан и бити основ за дискриминацију и вербално насиље над припадницима других класа. То се дешава у време наглог побољшања или погоршања класне позиције, када се нека класа или слој по свом објективном положају приближава или изједначава са другим класама и слојевима, без обзира колико су се услови живота њених припадника стварно променили. Класизам тада добија важну улогу истицања разлике у односу на суседне класе ради очувања старих или стицања нових привилегија. Што та разлика више бледи, класизам класно свеснијих припадника класе постаје израженији, а код оних ментално лабавијих милитантнији.
Изгледа да је овакав класизам у Србији поново актуелан. Али кренимо редом.
Мада је почео израженим класизмом радничке класе и прогоном класног непријатеља, социјализам у Југославији већ од краја шездесетих одликује борба против класизма. Тежња ка укидању класних разлика добила је свој идеолошки израз у "теорији" радног народа. У пракси, ми деца смо, на пример, још у основној школи носили радне униформе (блузе) и безуспешно учили да уместо сељаци користимо термин сељани. Тек касније из једне реченице Радета Шербеџије у филму "Вариола вера" схватио сам поенту. Разлика је квалитативна - сељаци су класа, а сељани радни народ који живи на селу.
Крајем социјалистичког периода дошло је до покушаја обнове капиталистичког класизма. Он је, међутим, нагло прекинут подстицањем и јачањем шовинизма у свим југословенским републикама.
У Србији је шовинистички талас успорен и знатно умањен деловањем Друге Србије. Парадоксално, у том покрету, који је настао у борби против националне дискриминације и рата, заметнула се клица ништа мање охолог класизма средње класе. Борба за другачију Србију временом се претворила у борбу за искључење "крезубе" Србије из јавног живота, што се пренело у јавну културу (Шојића и крезуба Србија).
Суштински проблем Друге Србије што је до исправних закључака дошла на основу погрешних премиса. Тако је никла клица презира према већини становништва која се до данас развила у милитантни класизам делова средње класе који прети да увуче друштво у опасан грађански сукоб. Ако је то промакло најумнијима, шта очекивати од епигона који свој политички програм и каријеру граде истичући наводну разлику у вредностима? Иако никада није речено о којим је тачно вредностима реч, кључна политичка импликација тог претпостављеног вредносног јаза је да они други, мада чине већину друштва, заправо немају вредности. Они ставове не граде из вредности и интереса, већ из стереотипа који им намећу ријалити програми и таблоиди. С обзиром на то да немају вредности, они нису друштвена и политичка бића, те отуда немају ни право на учешће у друштвеном и политичком животу.
Ипак, кружоци који се представљају као Кју клукс клан средње класе у нечему имају право. Пред наши очима, не од јуче, урушавају се институције на којима је средња класа темељила своје привилегије. Универзитети, медији, индустрија забаве, та некадашња упоришта интелектуалаца, постали су део велике машинерије на коју они више немају утицај. Кључно је питање зашто?
Одговор не лежи у сфери дневне политике, како се наивно верује, па се ту не може ни очекивати решење. Ствар је озбиљнија и безличнија. Глобалном капитализму, на (полу)периферији светског система, није више потребна средња класа, посебно не интелектуалци. Тај слој је изгубио своју улогу и постао сувишан попут писаће машине онога тренутка када је оправдао рушење социјализма и успостављање новог капиталистичког поретка.
Владимир Вулетић, професор на Филозофском факултету у Београду
Политика, 3. август
п.с. Текст преносим у целини и поред идеолошких па и светоназорних разлика са аутором, па и различитог радног места (можда је то пресудно). Занимљиво је да сам и ја уочио класну компоненту у овој фртутми. Оно са чиме се не слажем је прецртано; курзиви и подебљања су такође моји. Мало појашњење би било да је средња класа све мање потребна капитализму (или ономе што настаје) иначе, мада не сасвим непотребна. Наравно улога у рушењу социјализма (и национализма) добро је описана. А шта ја мислим о томе?
Сматрам да средња класа има улогу, и имаће је, у другачијем квантитативном и квалитативном значењу. Она би требало да обухвата 20 до 30 одсто становништва. Квалитативно она има своју улогу. То је динамичан слој у вођењу послова и операционализацији већих система. Осим тога може да обезбеди попуњавање више класе, или виших класа, како оне буду дефинисане. И то је све! Нити треба сви да буду "средња класа", нити ова класа треба да влада.
Коментари
Постави коментар