О нападу на (тзв.) елиту

Већ неко време нисам писао о политици, али ме ова фртутма око "елите", била она лажна или не инспирисала. Утисак ми је да се маши поента, при чему једна страна (зна се која) то ради циљано, а друга (по обичају) наседа. Грешка је уопште бранити "позицију елите", па још сводити све на личне фрустрације и фрку онога ко напада. Чега свакако има, о фрустрацијама не треба трошити речи, а видећемо на крају шта је фрка. Али никако није једина ствар, уосталом да је тако, овај напад не би успео. А да, ја мислим да је Вучић поново успео и да се ова и оваква опозиција, посебно тај интелектуални део, неће скоро приближити власти.

Пре свега, "елита" по себи је веома недефинисан појам. О чему је ту реч? Да ли је то елита по квалитету, статусу или моћи (или можда сво троје)? Ако то не знамо, причамо напамет илити лупетамо... Већ је тиме Месија добио поЈен, јер се у пољу конфузије боље сналази. Нападнути би могли да се бране - ћутањем. Или мало праве блесави. Ми нисмо елита, а на кога је мислио... Али то је мало теже ако се појединци прозивају (а видећемо зашто), а мало више теже ако се зна да се та група људи (тзв. другосрбијанци) сама жалила како је нежељена елита, има ваљда неки урадак, књига са тим насловом...

Други поен је игра на фрустрације, не наравно своје, него својих гласача. Има још увек оних из првобитног "језгра", бивших радикала који су стварно годинама прозивани, вређани и омаловажавани као безуби, неписмени, вашљива племена. Један "лумен" се тако из Беча оглашавао како је "цео Балкан генетска депонија". Занимљиво да је исти сад у Црној Гори (колико знам) и ниједном се није огласио против Месије.

Има ту људи који су са најнижим пензијама, вероватно се и не сећају нечега од пре десет година (вакат "жутих"), али не морају да се сећају кад свакодневно виде оне који су имали више среће у животу. Ту је и нова омладина са чланском картом и мањком школе. Стицајем околности чуо сам да је некима ово друго проблем. Фрустрације су чудо, и игра на њих увек пали.

Али ко је ту мета? Појам "елита" ништа не значи, али неко јесте на тапету. Грешка је нападнутих што то нису провалили. На удару су остаци "независних" институција и средња класа. И једно и друго (у предимензионираном облику) постаје сувишно доласком новог феудализма. И то је глобални тренд. Који има наравно локалне карактеристике. Како све постаје однос моћи, институције (чак и саме власти) полако губе на значењу. Средња класа је у оном функционалном делу (за власти) у великој мери већ асимилована, дакле безопасна. Остали су отишли из земље. А преостали су неки већ у пензијама (солидним, што није битно осим из угла фрустрације, о којима смо причали). А битан је демографски елемент. Не могу они бог-зна-шта урадити. И ускоро их ионако неће бити...

Прозивани, осим фрустрација, виде и неку панику власти. И ту су делимично у праву. Ако се нешто до сада није радило (а оваквих напада није било), а сад се ради мора да има неког разлога. Оно што су погодили, могли су да даље елаборирају, уместо што понављају како су понижени & увређени. А ствар је проста. Ако жена у бусу из неког личног разлога (због силних радова мораће мало да пешачи) каже "Борча, Овча у говнима, а он прави пут..." то њено мишљење (нисам је видео, само чуо, ал' не бих реко да је интелектуалка) кореспондира са архитектом који је рекао да ово са канализацијом ништа не ваља. И онда се мора нешто урадити. Или архитекти јавно дати за право, или га напасти. Или ће народ да слуша тзв. елиту (средњу класу, стручњаке за конкретне области који се противе), а не Њега.

И шта онда "елити" ваља чинити? Зависи од ситуације. Ако глави фискалног савета кажу да ради за Скупштину, он може лаконски да одговори - тачно, и ја вас извештавам, а ви видите шта ћете с тим. Ако се наставе напади, може да пита институцију Председника да ли је његова институција уопште потребна. Па да да оставку ако овај мисли да није, или му не одговори.

Мало је компликованија ситуација са "инетелктуалцима". Занимљиво да глумци више нису на тапету, делимично јер су исти и формално постали политичари, делимично јер се дошло до конкретних ствари (рецимо поменута поплава). Прозвани у том случају може да пита "јавност" (шта год то значило), да ли је он/а потребан или не. Институционално и лично. Али онда улази у ризик да одговор буде негативан, и то не само за плебс него и за логику. Ту рецимо мислим на Дубравку Стојановић, не само њу лично, него историчаре као што је она. Али рецимо онај архитекта је итекако потребан, и простији народ би то могао схватити. Но то су све питања која "елита" мора да прво постави сама себи.

Иван Вукадиновић