Sympathy for the Devil

Sa Merien Fejtful je bio zajedno od 1966. do 1970:

"Jebem ti, kako smo bili mladi", mislio je kad god bi se setio.

Dok gleda slike čini mu se kao da samo one postoje. Da je sve ostalo od njihove ljubavi nestalo, potopljeno u alkoholu, drogi i ludim noćima koje su probdeli zajedno. Njegova mala Sister Morphine i on, tako su bili zeleni, dlakavi i puni teško definisane nade sputane slavom. 

Mnogih pesama koje je napisao ne bi bilo da nije bilo Merien u njegovom životu. Mnoge knjige ne bi mu preprečile put da nije bilo nje. Sad kad mu je sedamdeset i koja i kada i dalje pokušava da izgleda kao mladić, čita ponovo Majstora i Margaritu. Ona mu je tu knjigu poklonila nakon što ju je pročitala za samo dva dana, onomad kad su se sakrili u maloj kući pored mora u Santa Moniki. I Kit ju je pročitao... do pola, na pola je odustao, često je to radio.

I danas bi Mik ponovo napistao istu pesmu nakon čitanja. I danas bi postao đavo i ne bi je ni sada nazvao The devil si my name. Još uvek voli Wolanda i njegovu svitu, još uvek tuguje za Majstorom, a sa Margaritom leti po Moskvi. I sada se divi tom delu gde se u Jerusalimu sretoše Pontije Pilat i Yeshua Ha-Nostri. On, Isus, pun svetla. I Pontije u transu, u muci, u nedoumici o svemu u šta je verovao do tada.

Merien je rekla da je to ta pesma, ta koja je nedostajala. I ležala je gola i znojava, a bili su već u Memfisu i koncert samo što nije završio a noć je prolazila zastrašujućom brzinom. Bila je njegova Lady Jane i Lady Anne i njegova sweet Marie. A on traži Wolanda i traži. A Kit ga pronalazi kao i uvek sa samo tri akorda A, D i E... ili sa B-durom kada, krene - Pleased to meet you. 

Pesnik je, kao Bezdomni. Samo se raduje. Samo voli. I Lucifera samog voli. I peva mu. Peva njegovoj nepokorivosti. Non serviam.

Hope you guess my name.

Merien je rekla kako je to neverovatno kad se jedna priča pretoči u drugu. Kako je to iznad svega, kako to vodi u beskraj. 

Kit i Roni su bili ponovo u bolnici. Treći put te 1967. godine, ležali su u istoj sobi prikopčani na flaše sa infuzijom i treznili se. Ostali su zbog toga u Memfisu nekoliko dana duže. Milovao je Mik njenu plavu kosu i govorio joj da je voli i više od muzike, da samo nju voli više od rokenrola. 

Rekla je: "šššššššššš", i verovala mu je, a lagao je jer je osetio kako mu se sve pretače jedno u durgo i kako sve postaje jedno. Kako tamo neki Rus vodi njegov mozak da prespe ideju u reči i da ih raznosi po svetu. Po stadionima, po dvoranama, po halama i livadama celog sveta gde ga je put vodio.

Nikola Radin, O vuku i čoveku

p.s. Dobro, nije baš kao Bjelica koja je u jednu rečenicu uspela da stavi Hitlera, Kroulija i Džegera... ovaj tekst ipak ima sasvim druge kvalitete.