Кембелов пут Хероја

У свом већ класичном делу Херој са хиљаду лица Џозеф Кембел је изложио пут хероја, у складу са схемом која се појављује у многим митовима, и он је назива мономит. Поновићемо другим речима тај пут хероја.

Митолошки херој, кренувши из свог скромног дома или замка, намамљен је, заведен или добровољно корача ка прагу пустоловине. Тамо среће сеновито биће које чува пролаз. Херој мора да порази или придобије ту силу и жив прође ка краљевству таме (битка са братом, битка са змајем, жртва, талисман) или га противник убије и он потоне у смрт (черечење, распеће). После прага херој путује кроз свет непознатих, али необично блиских сила, од којих га неке стављају под озбиљну претњу (искушења), а неке му дају магичну помоћ (помагачи). Када стигне до надира митолошког круга, пролази кроз најтеже искушење и задобија награду. Овај тријумф може бити представљен као херојево сексуално спајање са богињом-мајком света (свето венчање), његово признање задобијено од оца-створитеља (измирење са оцем), његовом дивинизацијом (апотеоза) или пак - уколико су силе непријатељски настројене према њему - његовом крађом благодети по коју је дошао (крађа невесте, крађа ватре); заправо, реч је ширењу свести, а тиме и бића (просветљење, трансфигурација, ослобађање). Последњи чин је повратак. Уколико су силе благословиле хероја, он сада креће под њиховом заштитом (емисар); ако нису бежи и бива гоњен (бег са променом облика, бег са разним препрекама). На прагу повратка трансценденталне силе морају остати иза њега; херој се појављује из краљевства мртвих (повратак, ускрснуће). Благодет коју са собом доноси обнавља свет (еликсир).

Овакав пут хероја срећемо у многим митовима, али не у идентичном облику. Негде се одабира једна од две могућности (спајање са мајком или измирење с оцем), негде су неке фазе више, а неке мање наглашене. Има дела, савремених митова, који су чак свесно рађени према Кембеловој схеми - најпознатија је епопеја Star Wars (где наравно мислимо првенствено на оно што је прво рађено, у некој мери и приквеле, док откако је Дизни преузео ствари о овоме нема ни говора...). Било је случајева да величина било какво тумачење фантастичног дела сачекује са оним "не могу да верујем да ниси читао Кембела". Па ево, читао сам...

Занимљиво је да се Џозеф Кембел сам осврнуо на ову трилогију, насталу под великим утицајем његовог дела. Колико сам видео коментарисао је разне ствари, које јесу занимљивије, али никако оно по мени најупечатљивије - улазак Лука Скајвокера у пећину. Па било је и тумачења тога...
Овај пут хероја итекако има сличности са рунским системом. Позив у авантуру, натприродна помоћ и чувар прага (непознатог) тема су прве фамилије Руна. Изазови и искушења, смрт и поновно рађање и трансформација предмет су друге фамилије. Ово су најтежи и најопаснији радови. Најзад, повратак хероја у заједницу (који није лишен мистике) је домен треће фамилије. То је можда и највећи изазов пред херојем... (Да се вратимо Star Wars серијалу - у првој трилогији немамо ово, имамо само прославу, могуће да је Лук омануо у том последњем задатку, али то је јако лоше обрађено у последњој, осмој епизоди. Са друге стране у LOTR имамо повратак хероја, и чак одлазак неких јер они нису више за овај свет. У филму се то види као досадњикави низ прослава и опраштања, слично Марвелу End Game, али у књизи итекако има смисла).

Сад нећемо пролазити кроз критичку анализу сваке фазе, то би тражило доста времена & простора, већ ћемо се позабавити неким темама. Колико је све то "стварно"? Натприродно се, факат, помиње, па који је Кембелов однос према томе? Вратићемо се томе на крају. За сад рецимо да Кембел осцилује између праве вере (у тренуцима надахућа) и свођења на неопходне психолошке кораке одрастања и развоја бића, при чему се јасно истиче да је савремена психологија јадна замена за оно што је било раније.
Кембелов стил је доста занимљив. На почетку пише да је одбио да као Фрејзер у Златној грани објашњава у детаље изворе из различитих митова, при чему би се основна нит (поента) дела често изгубила... Али митолошких детаља, делова митова итекако има, и више него довољно. Херој са хиљаду лица се може читати и као митолошка збирка, упућивање на даље читање. Објашњења датих митова су штура, али се зато следи основна нит, дата на почетку блога.

Осетљиво питање, што се тиче потписника ових редова, јесте универзалност хероја. Кембел на почетку разликује националне и универзалне хероје. У прве би спадао Мојсије, у друге Исус и Буда. Без обзира на сву примамљивост ових других, мени лично су много јаснији они први - национални. Такав би код нас био Милош Обилић (омиљенији јунак мог омиљеног владике: Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред славне српске витезове који живе докле Сунце грије). Можда митски Нино Белов. Како за мене морал није ништа више (ни мање) него инструмент опстанка заједнице, непроцењив је значај коју за исту има херој. Херој чак може створити заједницу, извести рађање нације
Универзализацијом херој може бити изгубљен за "ужу" заједницу (свака је ужа од човечанства, или неке чак општије заједнице која би укључила сав живот на Земљи). Но некад је то неопходност, чије избегавање би имало негативне последице (херој као тиранин). Кембел итекако уочава грешке универзализма, пре свега хришћанства, где је оно што би требало бити опште претворено у догму која је извор нових подела. Да и не говоримо што је он жестоко против сваког окоштавања, стагнације, која може доћи у спокоју уживања у резултатима херојског дела. Проблеми су уочени, али остаје отворено питање (имајући их у виду) да ли уопште треба улазити у ту авантуру универзализма?! Са друге стране, можда је стварно дошло време да се размишља о човечанству као целини...

Вратимо се метафизици, која ће једном у будућности бити тема посебног блога. Кембелова космогонијска разматрања захтевају поновно читање и дубље изучавање. У сваком случају, он није остао дужан одговор на питање шта (по њему) "стварно" постоји. Узмимо на пример следећи цитат о идеалном случају иницијације хероја. У идеалном случају, иницирани је лишен своје пуке људскости и представља једну имперсоналну космичку силу. Он је двапут рођени: он је сам постао отац. И отуда је компетентан да преузме улогу онога који иницира, водича сунчевих врата, кроз која можемо проћи од инфантилних илузија о „добру“ и „злу“ до искуства величанствености космичког закона, прочишћени од наде и страха, упокојени разумевањем бића.
На почетку својих метафизичких разматрања Кембел разматра сличности митова и снова (на почетку књиге доста цитира снове из психијатријске праксе, као и снове "нормалних"). Примамљиво је, каже, за савременог човека да митове изједначи са сновима. Али има ту једна битна разлика - проучавање митова и пролазак кроз прописане ритуале никако није било нешто случајно или произвољно (какви су снови). Била је реч о преношењу традиционалних (примордијалних) знања. Кембел не наводи извор ових знања, мада алудира на циклусе и могућност да су цивилизације постојале много раније од онога што данашња историографија допушта...
Па о чему је, заправо, реч!? Шта је то што стоји иза онога што видимо, у светлу мита или свакодневном животу?
Речју, универзално учење света подучава нас да све видљиве структуре овога света – све ствари и бића – јесу последице једне свеприсутне силе, из које оне настају, а она их подржава и испуњава током периода манифестације, да би на крају морали у њој да се растворе. Та сила је у науци позната као енергија, Меланежанима као мана, Сијукси Индијанцима као ваконда, Индусима као шакти, а хришћанима као моћ Божија. Њену манифестацију унутар психе психоаналитичари називају либидо. А њена манифестација у космосу јесте структура и флукс самог тог космоса.
Нисам нешто расположен да ову силу изједначим са Богом, али о томе ће тек бити речи, пошавши од горњег цитата. Читаоцу се оставља да размисли о тој сили, и о херојима у данашњем свету - што је последње потпоглавље Кембелове књиге, које још нисам прочитао.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности