О вуку и човеку

Свет је апсурдно место ако покушаш да га разумеш збуњеним, малим, вечито уморним људским мозгом. Не пише ти се добро, уплешћеш се у врзино коло из кога се тешко излази. Зато је боље покушати свет осетити само срцем а не тумачити све око себе нашим поприлично несавршеним органом за размишљање.

Никола Радин, О вуку и човеку

Никола Радин написао је роман О вуку и човеку који би се могао описати као аутобиографски (у првом лицу, провео време у истим градовима као и јунак, осим зен-манастира); on-the-road и роман атмосфере.

Роман почиње од краја, од слике јунака буквално сломљеног, да би се вратио на позив у којем сазнаје да су му родитељи умрли, што га води прво у Нови Сад, а онда и Беч.

У Новом Саду среће ујака, не много старијег од њега, који одаје неку слику пауерславца - (апликације које висе на ретровизору кола, прекрсти се "кад затреба") али га не осуђује због тога што је био у јапанском, будистичком манастиру. Јер ујак је слика и прилика оне феле која је израсла фамозних деведесетих и питаће га само - Јеси јебо Јапанку? Слагао га је да јесте...

Однос јунака према женама је ипак далеко од монашког (у Јапану тога није имао, па му се чула већ током пута буде), али нема ничег обавезујућег у себи, негде ће написати да су жене као непотребни намештај о који се саплићеш, али неку ће и креснути у тренутку кад је мислио да је вероватније да га погоди метеор, него да има секс. Има ту сличности са оним "аскетама" код наших старих, које сам поменуо - ако су они уопште постојали, ти старословенски "монаси", живели су у шуми и жене нису јурили... али ако већ дођу... поента је невезивање, као код џедаја. Касније упознајемо и његову пријатељицу Сибел, Туркињу из Беча с којом је имао односе, али су схватили да је "боље да буду добри пријатељи него лоши љубавници".

Кад је већ у Новом Саду, и кад је обишао пола света, решио је да обиђе и Фрушку и свих шеснаест манастира тамо. Е, ту сам се сетио оних речи "то није наше". Оне имају два краја. Наравно да ће неки пауерславац (а већи верник него јунаков ујак) причати о томе како будизам нема везе с нама, са "овим поднебљем", што би био неки крунски аргумент... Са друге стране замислимо будистичку заједницу овде (ма колико она мала била) која одбија сам помен ортодоксног хришћанства, јер то са "нама" нема везе... А у суштини разлике постоје, али не морају бити пресудне. Манастири тамо и овамо, људи се издвајају од површности света, сердари и самураји исти курац... Духовност северног умереног појаса.

Јунак среће човечуљка чудних зуба, који ће га повремено пратити као нека врста демона, који му каже да он у ствари тражи седамнаести манастир. Али како, кад их на Фрушкој има само шеснаест?

И наћи ће га, пошто је једва остао жив, и после једне епизоде са слепом децом. Онда имамо мало манастирског живота, али убијен је игуман, који се јунаку од почетка није свиђао. Пошто је протагониста осумњичен за убиство, и провео ноћ у полицији, пуштен је и наставља даље у Беч. 

Његове пријатеље тамо већ смо почели да упознајемо. То је пре свега писац Џими, заправо рокер коме се посрећило с писањем, који живи са псом и две мачке и личи на глумца Била Мареја. Онда, Ханес који узгаја марихуану, али германски дисциплиновано у стану не користи апарате за струју - ганџа тражи много енергије, а дистрибуција доставља полицији податке о прекомерној потрошњи, што изазива сумњу... Онда је ту Туркиња Сибел (туранско-иранског порекла) коју сам поменуо. 

Ова екипа, двојица старијих чланова, би се могли назвати хипицима, али више волим израз фрикови. Разлоге сам објаснио овде, а укратко их је описао Бора Чорба речима хипици и хипичкиње сви до једног постали су свиње (немам намеру да га ни на тренутак хвалим, исти је себе унапред описао речима - човек је врећа гована). Ово су пре фрикови налик онима који су "високе госте" (стране искусне хипике) приликом београдске премијере државног спектакла Коса одвели на "шит какав у животу нису пробали". Уосталом, цитат из романа доста говори: Узгред речено – Зелена странка је једна потпуно идиотска организација, као и све остале политичке партије, свуда на свету. Џими и ја мрзимо демократију зато што је обмана и лаж.

Живот у Виени тече својим током, јунак се запошљава као ђубретар. Прва сећања из детињства су ђубретари његовог родног града на мору, који су деловали тако безбрижно, за разлику од људи у краватама. Изгледа да је убиство у манастиру заборављено, али се појављује његов пријатељ, тад већ бивши монах Теофан, коме је јунак по имену Вук (ајде да објасним наслов романа) дао своју адресу у Бечу.

Са њим ће бити и пар теолошких расправа, у сасвим пријатељском тону, где Теофан узима најскромније држање - он и даље верује, али о тим мудрим стварима мало тога зна... (али жели да научи). Уз оно речено на почетку, ово је наравно и филозофски роман. 

Вукова два бечка пријатеља су између агностика и атеиста, како то већ бива. Сибел се не изјашњава по тим питањима, жене иначе не воле много да филозофирају - колико год се идеолошки тврдило да смо исти, разлике постоје. Она ће се наћи у загрљају Теофана. И све лепо пролази, до преломног догађаја који води расплету (па нешто, у принципу лоше, мора да се догоди, то је "месо" романа, зар не...). Нећу о том догађају, доста сам спојловао. 

Вратио бих се мало агностицизму-атеизму наших јунака. Џими је имао бенд имена Epicurean Paradox (добро, не звуче сигурно овако), што је јасна симболика. Иначе, о томе сам већ филозофирао. Приметно је и да се сам Вук не изјашњава у овим верским расправама, иако се добрим делом романа бавио духовним трагањем. Иначе Џимијев бенд је некада давно имао песму Седамнаести манастир...

Што се самог краја тиче, и даље не желим да откривам, али рећи ћу да је наш јунак Вук овде поступио као анти-Раскољников. Неко би могао из тога да провали о чему је реч и ако није читао, а занимало би ме мишљење оних који су читали. Мени је занимљиво да се овде признање тешког кривичног дела даје без икаквог моралисања (осуђивања или правдања), али ипак уз присутну етичку компоненту. Стварно занимљиво и занимало би ме шта је Николу Радина водило ка таквом решењу, и какви су иначе његови ставови на ту тему...

Иван Вукадиновић

Рекох на почетку да је ово и роман атмосфере. Навођење музичких пасажа, мени познатих или до читања непознатих, доприноси атмосфери. Најзад, можемо се опустити уз овакав блуз...