Развијена духовност северног умереног појаса
Реч је о ономе што сам предложио на скупштини удружења које се бави обновом наше старе духовности, и чији сам члан. Није прихваћено, можда због тога како је предложено. А предлог је био да се овакве ствари посматрају обједињено. Тада сам рекао "они који нису хришћани, а нису ни атеисти, наша су циљна група". Касније ми пријатељ (који није у том удружењу, нити истих погледа на духовност) рече да је то негативна одредница, што не би ваљало. Па ајмо да видимо ову позитивну.
Духовност северног умереног појаса. Али, зашто не општа? Ту опет морам бити мало негативан. Ја могу да на неки начин готивим афричке култове, вуду или бразилске варијанте. Могу ми бити занимљиви, споља гледано, но не налазим се у томе. Овим облицима духовности доминира ритам, како је то Дугин лепо закључио у својим разматрањима (Основи Геополитике). Ритам је добар за ноћни провод, упражњавам то понекад, но ја ипак нисам ноћна птица, а и да јесам, вреди ценити оно што се види на светлу дана. А то је наша Природа, она на коју смо навикли када, рецимо, путујемо Србијом (и морамо се потрудити да пронађемо шта није човек засрао). Не она тропска, подложна брзом распадању, труљењу. Стога Гондвана, нека хвала (мада не мрзим исту, може ми бити занимљива, посебно португалско говорно подручје, рецимо Ангола као неки њен архетип).
Духовност пустињског појаса, она монотеистичка? Опет условљено суровом климом, где је напуштање заједнице сигурна смрт. Покорност заједници, правилима, најзад Светој Књизи. Идолопоклонство према Књизи, што видимо када муслимани молећи се држе руке као отворену књигу, или Јевреји не смеју прстом да је дотакну. Мржња према било којој другој књизи, име Боко Харам потиче од пиџин израза боко који означава прво једну књигу - Библију - па онда све остале које долазе са хришћанског запада. Непотребне поделе... Па ипак, кад таква духовности дође у наше крајеве (мислим на хришћанство) опет имамо обожавање икона (дакле визуелно, а не ритмично) и све наше лепе обичаје које дадоше живот православљу у нас, као некој народној религији. Па ипак сам пречесто гледао људе како слепо се држећи Библије или неких накнадних тумачења испадају праве будале!
Ова духовност се простире даље на Југ, стигла је тамо људским миграцијама. Знате ли да бајке Маја и Срба имају један заједнички слој који се може реконструисати, тако сам бар чуо. Након 20.000 година раздвојености (или можда не, ако узмемо озбиљно могућу везу преко Атлантиде)... Духовност прожима и монотеистичке деноминације, посебно православље и шиа ислам, али зашто је не гледати у свом изворном облику!? Са друге стране, порекло јој је можда на даљем Северу, узмимо Тилакову Арктичку хипотезу. Хипербореја. Но, о њој мало тога знамо...
А шта значи оно развијена? Ајмо полако... Оно што ми знамо о некој изворној словенској вери није тако много (мада је то ствар процене). Такође, доста тога долази из по правилу ненаклоњених извора, пре свега хришћанских мисионара, грчких царева или чак арапских путописаца (који ми делују чак најреалније). Ако нечега не налазимо у тим списима, а постоји код других народа сличне климе, посебно код других Аријеваца, зашто сматрати да није било код наших предака?!?
Са друге стране, наши преци нису имали ту прилику да дуго развијају државе, градове, цивилизацију... Или можда јесу?! Шта би с Арконом, Ретром, Јумном... старим Кијевом, или оним што је било у Србији! Ако нечег нема у аналима ББ школе, значи ли да није постојало?!? Са друге стране, то не значи да треба бити сасвим отворен према било којој измишљотини, која нам тобоже представља шта је некада било. То што не повезујемо словенску духовност са градским облицима живота, има и своју добру страну. Лично сам барем амбивалентан према Римском Царству, које је некако и даље синоним цивилизације. Што ће рећи, нешто ценим, нешто ми се уопште не свиђа...
Међутим! Где ми живимо данас? Свака част ко се вратио на село, или од почетка живи од земље, но значи ли то да родновер не може бити онај коме земља не даје род (чуо сам таква мишљења)?! Ко живи у граду и ради у фирми лишен је вечности, а? Па постојала су код наших старих веровања које вечни живот нису везивала за обраду земље (нешто тада уобичајено), него за нешто што ипак није свако постизао. О томе ћу можда другом приликом...
Ми данас имамо живи пример изворне могобожачке вере, северне умерене климе, која се развила (истина у другачијој клими) у окриљу своје цивилизацје. Развила је своју филозофију, науку и о томе свему се доста зна, и лако је доступно. Рекох да је пример жив, дакле та вера живи и даље. Мислим на хиндуизам. То не значи да треба копирати обреде, који су настали под великим утицајем друге климе и људи те друге климе (Дравида, Гондване). Не значи ни да се треба ложити на неке "словенске веде". То значи да кад неки индијски филозоф или научник разматра садашњост и данашња научна достигнућа (рецимо квантну механику) из угла свог погледа на живот, треба пажљиво слушати, јер можда би неки Србин причао данас тако или слично, да је историја била другачија. А чак и у овом свету знамо да јесте - верски и филозофски погледи Николе Тесле, његово пријатељство са Свами Вивеканандом...
Најзад, мало тактике... стратегије. Први хришћани, и онда мисионари, знали су се шлихтати тадашњим људима, говорити им да су били хришћани а да то нису ни знали. Тешко да су били у праву, али постигли су циљ. Данас не би била никаква лаж рећи да су многи људи и овде у Србији родноверни (или пагани у добром смислу те речи), а да то сами и не знају. Или ако почињу о томе да мисле да не треба да се стиде и трче назад код Иринеја где ће опет наћи оно што његови лицемерно нападају - онај негативни "паганизам" оличен кроз разне врсте савремене златне телади.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар