Царство моје није од овога света

Иако нисам хришћанин, налазим се у овим речима које је, према предању, Исус упутио Понтију Пилату. Цео тај разговор Освалд Шпенглер тумачи као спој два непомирљива света - чињеница и истина (идеја). И у тој подели се налазим, јер мада волим када чињенице подржавају теорију (односно систем) који имам, ако то не раде могу мирне душе рећи исто што и Хегел: ко шљиви чињенице!

Но, ова насловна реченица, као и многе друге у Библији, може постати плод бројних (само)манипулација. А како рекох да се у њој налазим, а волим и да је цитирам кренућу од себе - шта заправо мислим када кажем да царство моје није од овога света. Није ли то само изговор пред неуспесима на овом свету? Синдром киселог грожђа можда? Да сам био спремнији да (по)слушам или да сам вештије своје циљеве представљао као туђе (циљеве саговорника) не бих ли у овом свету, какав је да је, боље пролазио? Но кренимо од самих речи наслова...

Постоји подела религија, а о томе ће бити посебан блог, на оне којима је циљ превазилажење и на оне којима је циљ овладавање овим светом. Рецимо да је на једном крају поделе будизам, а на другом крају јудаизам. Хришћанство (барем "изворно") би ту било много ближе будизму, него јудаизму из којег је потекло. Па није ли за архинепријатеља Сатана (не мислим на Панонског) речено да је Кнез овога света... Но, уместо да повезујемо Христове речи са Будом (а то би савршено лако могли) повежимо их са једном античким мудрацем.

Диоген из Синопе био је грчки филозоф школе киника и контроверзна личност. На слици га видимо како свећом (односно фењером) по дану тражи човека. Пас поред њега симбол је његове школе, од κυνικός што је значило псолики, док је kyôn на старогрчком значило пас. И Диоген је заиста ценио "пасји живот", неоптерећен конвенцијама којима људи спутавају себе, незаинтересованошћу за планирање иначе пролазних ствари, и одсуством стида према својој природи (јер пас заиста ради оно што воли у тренутку - лаје, сексуално општи, онанише, једе или врши нужду без обзира у чијем је присуству). Са друге стране као и сви киници и Диоген је ценио псеће врлине, као што су оданост и спремност да се непријатељ нападне. О вредности псећих врлина, на крају овог блога. 

Морам признати да сам знао завидети псима, посебно оним на улици слободним, који се сигурно не брину око отварања корисничких налога или неслагања података у фирми. Наравно, једно је бити улични пас лети (још ако није претерана врућина), а друго по цичи зими. Кућни љубимци немају тих проблема, но они су изгубили добар део своје псеће природе. Са друге стране, пас ми ипак није узор, јер моја родна вера много више цени вука као стварно слободног пса. А о вуцима сам писао још одавно, када сам писао критички наставак Господара Прстенова...

Диоген је био познат и по томе што је живео у бурету. Кажу да се Александар Велики сажалио на мудраца који се тако патио, па је дошао да га лично пита треба ли му што. Филозоф је краљу одговорио: "Ваше величанство ми заклања поглед на Сунце, молим вас померите се!" Кажу да је после највећи освајач рекао: "Да нисам Александар био бих Диоген". Из ове анегдоте можемо видети две стране врлине скромности. Са једне стране, јасно је да је Диоген материјално скроман. Са друге, он није баш скроман у процени самог себе... По хришћанском моралу би требало да тражи нешто за друге (ближње, а по хришћанској дефиницији то није само нечији род), али Диоген то ипак није урадио. Радије је одговорио краљу на начин којим би после могао бити проклето задовољан самим собом (модерно се то каже: јесс!!!), а видесмо да је и самог краља задивио. И тако стварно царство његово није било од овога света (али Александрово јесте и можда тако можемо тумачити његове касније речи).

Било је теорија о томе да је сам Христос могао бити киник, наводно су постојале њихове школе у Палестини. Ово са пасјим врлинама ми личи на гностике, што је доста занимљиво... Али нећемо сад о томе. Вратимо се на буре. Рекох једном да бих могао живети у бурету, али ако би била испуњена три услова: пријатна клима; звучна и друга изолација, јер не волим да чујем и видим инсекте како ми гамижу (за то бих се и сам могао побринути); и наравно женска особа спремна самном да подели буре. Интернет ми не би био потребан, ценим да би људи сами долазили до мене, па не бих морао да их тражим (осим понекад свећом по дану...)

Тако, надам се да сам се већ и сам оправдао. Ако не возим бесна кола и не станујем у вишесобном стану у центру града, то је зато што се нисам око таквих ствари исувише отимао. Са друге стране, не бих имао ништа против, да ми саме дођу... То је већ филозофија стоика - дај ми да крешем Шарлиз Терон и нећу се због тога бунити, али нећу ни очајавати што је немам (осим у својим мислима).

Ето вам мој аутодафе (исповест, такође чин вере). Ако је све ово рационализација поменутог синдрома киселог грожђа (јербо немам тих пролазних ствари, нити формалног ауторитета на овом свету као неки), и нека је! Барем није лицимурје црквене институције која себи тепа да је "Тело Христово" а итекако је од овога света (као отприлике онај њихов Кнез...) Мољци ипак не нагризају тозла, а веле да је оно у непромењеном облику можда већ 10 милијарди година (ако верујете чика Мирољубу, онда 6.000). Жуто к'о жуто, али шта ће оно Господу (да се скупља и даје Му се), кад он већ има цео свет?! Нису ли Викинзи били у праву кад су тако објашњавали (не правдали, јер они нису имали шта коме да се правдају) своје пљачке црквених поседа. Од онда смо имали темпларе и језуите са заветом сиромаштва, а све богатије; а сада имамо Ватиканску банку и возни парк владика СПЦ. Што ако царство њихово није од овога света?!