Мотиви словенске митологије у савременом свету I

Велики рат

Доста тога је речено о Првом светском рату, односно Великом рату, како су га у она времена звали. Но, изгледа да овај феномен није довољно размотрен као само сучељавање новог и старог света, што ћемо сада урадити. За "стари свет", онај пре Великог рата можемо рећи:

• Народи нису у потпуности христијанизовани
• Тек Великим ратом долази до кључне промене у свести народних маса
• Исто у принципу важи за Србију као и за остатак Европе.

Сада ћемо наведене тачке објаснити. Хришћанство је било револуционаран духовни (па чак и друштвени) покрет, али релативно брзо, практично након његовог прихватања као државне религије Римског царства, оно прихвата практично све институције ранијег света. Процес укључивања, те "асимилације" раније духовности догодио се ширењем и наметањем хришћанства различитим народима. Тако имамо систем који је једно време чак званично био двоверје (тзв. богумилски епископи), да би касније барем црквена хијерархија уподобљена хришћанској догми, док су веровања народа (народна вера) у великој мери до данас остала практично двоверје (хришћанство са елементима раније родне вере).

Политички гледано систем је феудализам, а негде у почетку чак племенски савези, односно протодржаве. Овакво уређење није сада тема, али ћемо се кратко осврнути на његов пад. Почело је развојем капитализма у градовима Италије и Фландрије. Разлагање старог света наставља се кроз хришћансту реформацију, па и кроз ренесансу и хуманизам (традиционалистички мислиоци немају високо мишљење о ренесанси, иако је она требало да буде оживљавање света антике). За неке традиционалисте (Рене Генон) кључни догађај је прогон темплара 1307. Но, свакако процес је имао врхунац у Француској, настанком рационализма и просветитељства, те најзад Француском револуцијом. После те буржоаске револуције, те Наполеонових ратова, иако је стари систем формално поновно установљен, он је политички мртав. Свестан сам да се самном не би сложили многи конзервативци... Формални крај тог система, и целог света на њему заснованом је баш Први светски рат.

Но, стари свет је можда политички мртав, али у свести широких народних маса (и даље претежно сељачких, осим у Британији) живи се на стари начин. Дубоко у свести сељака и даље постоји само локална заједница и неки удаљени цар - то је тако чак и тамо где младе националне државе имају своје краљеве, па уз нешто другачију симболику чак и у Француској, која је једина већа република у Европи. Све се то мења Великим ратом који је:

• тријумф капитализма, који комотно шаље народе на кланицу
• настанак социјализма, у једној али највећој земљи на свету
• врхунац национализма, који мобилише народе и руши вишенационалне империје.

Што се тиче Србије, све ово у принципу важи, уз нешто другачије околности. Наравно да је турском окупацијом српски народ (осим дела у тадашњој Аустрији) искључен из европских токова, као што је рецимо барок. Стога је у младој држави Србији јака жеља да се све пропуштено надомести, читаве епохе развоја прескоче... Но, скренимо пажњу на једну ствар.

Без обзира да ли имате романтично виђење прошлости, или просто прихватате тезу о опстанку "старог света" до Великог рата, треба бити опрезан јер у данашњој Србији постоји јака струја људи, тзв. интелектуалаца, која нас убеђује у неку сталну заосталост Срба који су увек били затуцанци, а посебно у она времена. Па, треба имати у виду да је српски сељак по политичким правима предњачио у Европи, што се може видети у ефективном праву гласа. Такође неке ствари с којима се претерује, као што је зазирање од железнице, ваде се из контекста. Међутим, читајући Српску трилогију од Јаковљевића, видех да су француски војници били одушевљени техничким знањем српског сељака артиљерца, те којом је брзином он овладао њиховим топовима, пре упућивања на Солунски фронт.

Па ипак, треба имати у виду да огромна већина народа пре Великог рата није видела море, многи нису видели странца, мада са појмом иностранства треба бити обазрив (мој прадеда је живео у Београду и знао је рећи жени када га изнервира да иде у иностранство - Земун). Уосталом, тако није било само у Србији. И онда тај свет бива упрегнут у напоре једног државног колоса, који га мобилише и ставља пред ватрено крштење топовима и митраљезима, у блато ровова и међу бодљикаву жицу, бојне отрове, па чак и прве аероплане и тенкове. 

Из свега тога настаје једна нова митологија, чији је најбољи представник Ернст Јингер, назван "принц ровова", или са друге више антиратне стране немачки сликар Ото Дикс. У Италији још пре Великог рата имамо футуризам Маринетија, а касније имамо Д' Анунција који је написао Оду народу српском. Међутим, овде се бавимо самим сучељавањем старог и новог света, дакле овог света тада најсавременије технологије и ровова са светом планинских вила, омаја, караконџула, полузмајева, здухача, амајлија и слично... Наш часопис Омаја, назван дакле по једном од митолошких бића, објавио је збирку Велики рат где је приказан овај сукоб традиционалног и модерног. 

Увод у трибину Мотиви словенске митологије у савременом свету, која ће бити одржана у Студентском граду (Мала сала) у понедељак, 2. новембра у 19ч. Учесници Младен Милосављевић (Омаја), Тајана Потерјахин (писац и антрополог), Реља Антонић (писац), Тихана Лалић (Евенстар фестивал фантастике) и модератор Иван Вукадиновић (писац и члан савета Старославаца). Други део, о мотивима словенске митологије у актуелним догађањима, на блогу после одржавања трибине...