Немаш душу, продај кожу

Ове недеље читам Малапартеов роман Кожа, који с романом Kaputt чини идеалну целину. Радња се одиграва у Напуљу '43. Дакле, у првом граду у Европи ослобођеном од нацизма. Одмах по таквом ослобођењу имамо експлозију материјалне и моралне беде, коју Малапарте назива "куга". Врхунац романа, у неколико страница, је кад мајке продају своју децу мароканским војницима. 

Малапарте улази у расправу са француским пуковником, надређеним тих војника. Он му каже да никаквом претњом или казном није могао да одврати Мароканце да купују оно што је на продају, те да је од италијанских власти тражио да похапсе мајке. Ту почиње расправа у којој Малапарте каже да треба похапсити децу.

Најзад, Француз њега разуме, јер и он је Европљанин. Каже, све је то последица рата, концлогора, бомби... Малапарте каже да је све то шала, Европа је већ навикла на такве ствари. Проблем је кожа!

Невероватно луцидно Малапарте закључује да кад је човек престао веровати у Бога или богове, или натприродна бића (вишу реалност); кад је престао веровати да сам има дух или душу (оно изнутра) - спреман је на све да би спасио кожу. То је оно опипљиво. Човек је спреман да прода и препрода своју кожу, само да би је спасио. Спреман је да прода кожу другога, чак и свог детета. Спреман је на сваку врсту проституције или травестије, телесне и моралне. Спреман је, најзад, да прода и душу иако не верује да је има. Баш због тога је спреман!