Да ли је себичност врлина?

По алтруистичкој етици добро је све што чинимо у туђу корист, док је зло све што чинимо у сопствену корист. Стога ће се морална вредност поступака одређивати према томе ко од њих има користи, а човек ће моћи да чини шта год хоће док од својих поступака не убира корист он сам, већ неко други.
Ејн Ранд, Врлина себичности

Чињеница је да жена има мање у филозофији, што се може тумачити на различите начине, односно проналазити различити узроци. Међутим, чињеница је и да је најутицајнији мислилац (под тиме сматрам оне који су до краја развили своје идеје, а да при томе нису имали конкретну власт) Сједињених Држава у прошлом веку управо жена! Исто тако је чињеница да би Ејн Ранд или Ајн Ренд била последња особа на коју би се позвале данашње феминисткиње. (Не знам тачно како се изговара, у књизи којом се овде бавим је ово друго, али ја ћу у тексту како сам навикао). Уопште је изгледа тренд да феминисткиње не помињу жене које су успеле у "мушком свету" и областима које се везују за мушкарце - код нас би то биле Милунка Савић или Аница Савић-Ребац, а о Биљани Плавшић да и не говоримо... 
Наравно да "феминисткиње трећег таласа", као и сва та SJW групација имају разлога да је здраво мрзе, погледајмо рецимо шта о њој веле они "рационални". Њене идеје су просто супротне егалитаризму, за који се они залажу. 
Можда је превише смела тврдња да је она најзначајнији амерички мислилац, па ћу укратко објаснити. Мало тога је она започела, заправо је она најбоље описала и довела до крајности (и логичног апсурда) идеје индивидуализма присутне у Америци ("граду на брду") од самог почетка. Оно што је можда започела је критика социјализације, односно људскоправашких тенденција. Сетимо се да је то доба сегрегације, борбе за циљеве које је она као заговорник чистог капитализма подржавала, али је уочила и где то води. Зато је и данас често помињана од стране "алт-лајта" (са алт-рајтом је ситуација компликованија, због њеног става о расизму, који би можда тражио нови блог, и наравно њеног јеврејског порекла).
Ејн је самоуки филозоф, као и њен следбеник Стив Молно, уосталом као и потписник ових редова. Није то ништа спорно. Од својих узора наводи једино Аристотела, а и са њим се не слаже у свему. Од њега је преузела поједностављену логику која почива на правилу идентитета А је А. Због тога је свој правац назвала објективизам, јер би једино он требало да представља "објективну реалност". За инсистирање на том појму наш филозоф Иван Миленковић рече да је једнако вери у Деда Мраза. Једна од ретких ствари у којима се с њим слажем...
Из таквог објективног посматрања Ејн изводи закључак да је за свакога човека његов живот највећа вредност, јер је боље бити жив него не бити. Ајде!? Такође је боље живјети сто година као милијунаш него један тједан у биједи...
Као и многи други, Ејн Ранд је заправо најбоља у критици другачијих погледа на свет. Кад дође до свог, ту већ имамо проблеме. Она уочава моралну кризу свог времена (која је до данас ескалирала). Можда је сасвим тачно њено виђење да је та криза настала због алтруистичког морала, који је постао неодржив, па се скренуло аморалност, релативизам и остале постмодерне глупости. Насупрот томе за њу је етика објективно, метафизички нужна за човеков опстанак
Погрешна етичка учења за њу су мистични морал ранијих времена, заснован на религији и "праву краљева"; алтруистични друштвени морали (где укључује бољшевички, и занимљиво нацистички); и "морал" (или његов недостатак) заснован на тренутним хировима, субјективан уз причу како објективни морал заправо не постоји. 
Сада ћу рећи нешто само о првом. Морал и етика од почетка имају неко мистично утемељење (табу и тотем). Тешко је то избацити... Ипак, не постоји неко опште и смислено вредновање ефеката таквог морала. Бога нико није видео, па нема смисла имати за једини аргумент да ли му се нешто свиђа или не. Зато подржавам покушај утемељења морала без богова и влада, иако се не слажем са појединим "изведбама", као што су оне коју дају Ранд, или њен следбеник Молно. Заправо, чини ми се да постоји само један начин да се на универзални начин процене ефекти једног морала, и о томе ћу на крају...

Ко је читао више мојих блогова вероватно већ наслућује да су ми инспиративнији они са којима се у понечему слажем, који би били на истој срани као и муа, као они који су "десно од Маркса", односно његових данашњих извиканих следбеника. У том смислу се може видети моја критика погледа на свет савремене деснице са енглеског говорног подручја. Даља критика је базирана на књизи Ајн Ренд, Врлина себичности (Albion Books). Кренућу од онога што би читаоца вероватно најмање изненадило (иако су неке тврдње екстремне), а то је други део књиге.
То како она види друштвено уређење сама Ејн је најбоље описала реченицом: Они који бране laissez-faire капитализам једини су борци за права човека. Из тога је лако извести остале ставове изнете у књизи, рецимо да је Кастро исти силеџија као и Хитлер или Џингис Кан; да "неслободну" државу "слободна" може да нападне ако хоће, али не мора (објективни или субјективни критеријуми?) - где би неслободне државе биле онда Совјетска Русија и Куба, а данас Венецуела, Иран или Северна Кореја... 
Неке идеје ту јесу занимљиве. Рандова рецимо критикује тзв. анархо-капитализам, код ње држава треба да сачува монопол силе (и то уз судове односно подржавање уговора јој је једина функција), али порези не би били обавезни, јер немају ни сви људи једнаке потребе. Рецимо, сиромашнима је потребна само физичка заштита, не и заштита финансијских трансакција (онда се више тога плаћало кешом, очигледно). Уочимо да она сама ово види као нешто што долази на крају, када буде "прави капитализам" који по њој у том тренутку (1960-64.) нигде не постоји.
С тим у вези имам рећи следеће. Може и то негде функционисати. Могућа је чак приватна својина без икакве државе, кажу да је то било на Исланду чак два века. Али имајмо у виду да различитим људима (и местима) одговарају различити системи - управо како рече "неореакционарни мачак" горе. Негде је то laissez-faire капитализам, негде теократска република, негде државни капитализам, негде ђуче, негде "трећи пут" земаља у развоју... Могу се позвати на америчке историчаре или геополитичаре који су класични либерали (Коткин, рецимо) и веома јасно истичу окружење Сједињених Држава којим су оне "благословене" - пловне реке драстично смањују цену транспорта, излаз на два мора даје фантастичне предности у погледу трговине и безбедности, на свом континенту имају само два суседа, Мексико и Канаду, који их не могу угрозити (заправо Мексико би кроз пар деценија могао, али то је друга прича)... Било би сулудо копирати њихов модел (или рецимо северноевропски, или било који трећи) у неким десетим околностима. То треба да знају и људи код нас.
Како је оно било време успеха совјетске науке, посебно у космичкој трци, занимљив је став Ејн Ранд, мада нимало неочекиван. "Сваки од "пожељних" циљева намеће питање на које није одговорено и на које се не може одговорити: за кога су ти циљеви пожељни? Жеље и циљеви претпостављају кориснике. Да ли је наука пожељна? За кога? Она сигурно није пожељна за совјетске кметове који умиру од епидемија, прљавштине, глади, терора и стрељачких водова, док им неки ведри млади људи машу из свемирске капсуле која кружи изнад свињца у којем живе."
Подаци би могли да одговоре - рецимо они од поменутих либералних америчких мислилаца који наводе да је совјетска економија била трећина америчке тада, док је сада, после либералних експеримената и поправљања стања у државном капитализму негде око петнаестине. (А ако неко пита што је онда била само трећина - не кажем да је онај систем био савршен, али рећи ћу само три речи: Други светски рат). Но горња слика је вероватно најбољи коментар на Ејнине речи.
Мудрује она даље и о "предностима науке" за америчког човека, али то нећу преносити. Мени је занимљива ова реченица - "Напредак може проистећи само из онога што људима претекне". После таквих речи долазим на позицију да браним науку, иако је мој став о сцијентизму јасан. Према речима Винстона Черчила Стаљин је своју земљу затекао са плуговима, а оставио са атомском бомбом. Да је чекао да "претекне" вероватно би остао на ономе што је на почетку имао.

Да одговоримо, најзад, на почетно питање - је ли себичност врлина? Пре свега, Ејнино инсистирање на животу као врености ме подсети на верске фанатике који ће цитирати Библију па питати хоћете ли изабрати живот или смрт?! При чему је смрт ваљда све што није њихова догма. Наравно, не мисле они на физички лични живот, нити пропагирају себичност, али сличност је евидентна. Амери не могу побећи о претестантизма (Ејн је иначе атеиста).
Иако инсистира на личном животу, занимљиво да Ејн нигде не помиње Дарвина, (социјал-)дарвинизам па ни борбу за опстанак. Веома мало вероватан разлог је да је она била свесна како се ова врхунска теорија не може свести на борбу око танких ресурса и међусобно изгладњивање - види шта је Кропоткин рекао: Узајамна помоћ. Постоји много вероватнији разлог зашто зе дарвинизам не помиње, и везан је за нешто што не видех само код Ејн Ранд...
По њој је капитализам практично бесконфликтно друштво. Наравно, онај "прави". Не желе сви људи исто, а ако изгубе у фер конкуренцији требало би то да приме, да сами доносе рационалне одлуке у рационалном друштву. Ако се занемаре (а зашто би!) неједнаки почетни услови, јер неко си може приуштити школовање на Харварду, а неко не... остаје зајеб који је поменуо Адам Кертис у серијалу The Trap - на тржишти само две групе људи доносе рационалне одлуке - економисти и психопате. Нисам сигуран за економисте...
Према Ејн Ранд човек треба да помогне у кризним ситуацијама другом угроженом човеку само ако тиме не ризикује свој живот. Рецимо да шездесетогодишњак ризикује живот да би спасио тинејџера. Он је још увек "у снази", али највише за десетак година почеће да побољева. Пред тинејџером је живот, рецимо (па употребим најогавнији од модерних израза) да се "оствари као родитељ". Овај се можда већ остварио, или му је сад касно за то. Тачно је да шездесетогодишњак мање цени своје будуће преживљавање од оног незнанчевог. Па шта онда!? Он може да мисли да се наживео, и на тај начин цени свој дотадашњи живот. Са друге стране, Ејн је у праву да се овакво процењивање морала односи само на кризне ситуације, и да је неоправдано уопштавање кад се постављају питања само о ономе што није "нормалан живот" (мада кризне ситуације некада и негде могу бити пре правило него изузетак).
Паде ми напамет питање да ли би овај "објективизам" могао да се подведе под "женски морал", о којем је писао рецимо наш филозоф Маслаћ. Да читатељко, постоје "мушки" и "женски" морали, о чему сам писао. Из угла "мушког" морала прихватљиво је жртвовање за колектив, јер неки ће наставити преношење сличних гена и културних образаца. 
Јасно да ово не може бити "мушки" морал. Али стил свакако није женски. Стил Рандове није ни стил аналитичке англосаксонске филозофије, како рече Иван Вуковић у поговору - то је стил њој "веома драгих" совјетских пропагандиста (видесмо горе пример). 
Но да одговоримо на питање - "женски" морал се заснива на добробити властитог потомства, које је изнад свега. У овој књизи Рандова нигде не помиње нешто тако. Они који су читали њене преобимне (и скупе) романе рекоше да се тамо деца уопште не помињу. Дакле, ово није ни "женски" морал.
Уопште може ли њено виђење "објективног" морала пити воду? Како рече Хемингвеј, ниједан човек није острво. Поклопило се да сам њену књигу читао док сам на рунском курсу радио Маназ (Руну Човека, трећа фамилија о којој ћу тек писати). Маназ је човек који шаље и прима. Али пре свега Маназ је човек који је део мреже. Без те мреже, која се погрешно назива "друштво", а исправно заједница, не можемо причати ни stricto sensu о приватној својини, ни о човеку, а посебно не о моралу.
У том смислу ћу на крају поновити оно што би могло бити једино објективно (општеважеће, универзално) виђење ефеката морала, ако не и самих одредби. Морал је инструмент опстанка заједнице. Људи живе у већим групама од биолошких, и од њих зависе. Практично нема заједнице с којом се људи данас идентификују, а да се у њој сви добро знају (и тако је одавно). Зато постоје верска правдања морала (која Ранд одбацује). Али једино опстанак заједнице је мерило вредности - да је она опстала. Јесте таутолошки, али ако нам је до опстанка (и у будућности) стало то је сасвим валидан циљ, а и мерило. Ако нам није стало, историју ће писати неки други људи. То има смисла, а не Ејнино манихејско позивање на добро и зло, црно и бело (црно иначе не мора бити обавезно зло), о којем нисам имао времена да пишем... 
У том смислу погледајмо горњу схему. Егоизам и колективизам дају национализам (у најширем смислу идентификацију са заједницом, то не мора бити нација у модерном значењу те речи). И то је једина здрава себичност, макар што се тиче потписника овог текста.
Иван Вукадиновић






Коментари

Популарни постови са овог блога

Okultura Marine Abramović

Чему филозофија у образовном систему?

Како је плитак Дејан Стојиљковић