Постнихилизам

А он је кликтао, свестан своје моћи. И водио циљу своју браћу црну. Ћутећи су вране летеле у ноћи.
Милутин Бојић

Куд год да се окренемо, прети нам једно велико Ништа. До тог одредишта можемо доћи метафизички или дијалектички као Хегел, схватајући да је чисто и неограничено Биће једно ништа, без одређених квалитета, јер све одређено би га ограничавало. Код Х.П. Блавацке и уопште у индијској мисли то би било стање првобитне савршене равнотеже, у које се свемир циклично враћа, названо лаја или пралаја. Много изнад кабалистичког дрвета живота је Ајин, што је такође Ништа. Ако кренемо супротним смером, емпријијским и индуктивним, од појединости ка општем, што је пут природних наука, видећемо да се неки материјализам, који би био скривени подтекст тих наука, распада те да је неко ко жели да одржи такав поглед на свет (не мора то бити сваки научник, тај неко би био сцијентиста и неоатеиста) дужан да заузме "веома неозбиљан став" о свим питањима суштине. И све ово до сада речено само је једна страна, један пут према ничему, који ћу назвати метафизичким или онтолошким.
Други пут је етички или друштвени. За ову или ону колективну навику (што бисмо назвали морал) можемо установити да је настала у неком периоду, те самим тим није Богом-дана него је оно што би они из "друштвних наука" (си кларо, левичари) назвали "конструкт". Томе се онда супротставља конзервативно контрирање, које ја сматрам јаловим конзервативизмом, које нам неће рећи (или бар нам неће доказати или показати) која је права основа нечега, него ће рећи да је се морамо држати као крхотина ранијег света, јер је алтернатива ужасна. Овај поглед на свет почео је генијално - дубоким увидом Достојевског датим у виду афоризма - "Ако нема Бога све је дозвољено". Проблем је у томе што нико од његових следбеника није успео да добаци даље, па ни приближно њему. А оне крхотине све мање вреде...
Тако ће Марко Танасковић завапити како се брише граница између добра и зла, а поводом филма Џокер, као да је та граница икада била јасна. Показивање своје ерудиције, па онда помињање викенд левичара, Сороша (или је њега само поменуо пролупали Дугин) се подразумева. А све само да случајно жртва не би постала џелат, као да се то никада није догодило (Гаврило Принцип, баба Стојанка?!)...
Но Танасковић је за ову причу небитан, а Артур Флек је битан као неко ко нам је указао пут, неко чији нихилизам мора бити превазиђен иако је нужна фаза у превладавању исцрпљених начина мишљења који су најзад произвели овакав свет. Ако вам је добро онда ништа, а ако вам (ово!) није добро, онда сте несавремени, како је то рекао Ниче, што не значи да треба да се држите за ствари које још он видео као мртве (што такође не значи да је он ту смрт славио саму по себи, како би то видео неки неоатеистички либерални скот који га није добро разумео). Нихилизам је нужан, али само као фаза која води постнихилизму.

Решење

Ка решењу, ономе што би била основа постнихилизма, запловићемо такође из оба правца - метафизичког и етичког. Ми можемо рећи да је неко ништа у основи света. Али ми ипак уочавамо нешто. Макар то нешто било илузија, то јесте нека илузија и макар постојимо у симулацији, не можемо рећи да ни она не постоји. Са друге стране, ако све етичке идеје сматрамо конструктом, то још не значи да оне (тј. понашање према њима) дају једнаке резултате, јер нешто води постојању људи који би нешто могли рећи, о нечему судити, а нешто не води (мртва уста не говоре), такође постоје различити нивои тог постојања (не-зависност, идентитет, криминал или не, материјално стање...) коме води одређени начин понашања (морал) који онда пропагирамо као (једини?) исправан.
Или можемо искористити речи Хауардовог Конана које ћу сада парафразирати: Можда су учени људи у праву и све је само илузија. Онда ни ја не постојим. Али ја живим, волим, убијам...
Метафизички гледано на почетку (или у основи, не мора се чак узимати временски редослед мада је тако лакше) било је Ништа. Онда се то Ништа мешкољи у шкољки своје празнине, по неким виђењима повлачи се како би оставило простора нечему. Али без обзира на све могуће спекулације (а има их доста) - Нешто је морало да натера Ништа да се покрене, у том смислу је то Нешто "изнад" или "јаче" од Ничега

Кад смо то разјаснили, остаје нам још "само" да именујемо то Нешто, и тај задатак има много већи значај од тривијалног јер, како знамо, nomen est omen.
Могли бисмо рећи Бог, како се то традиционално чини, али ова реч има већ толико многобројна значења да је мало вероватно да бисмо се уопште разумели, а камо ли сложили. Осим тога, однос различитих "божанских суштина", а то је управо то првобитно ништа и како се оно "повлачи" да би настало нешто, давао је компликоване приче (нпр. Кабала) које би могле бити занимљиве, али не овог пута.
Други начин је да кажемо Једно. Али такав пут је на неки начин таутолошки, јер је и оно првобитно ништа било то Једно, па је опет настало нешто. А бива и контрадикторним, јер испада је нешто у оквиру Једног натерало нешто да се покрене, а онда већ нису једно него два. Управо је то начин на који Кинези објашњавају настанак света, и он није лишен својих квалитета, али нам ипак не говори шта је то, дођавола!
Могли бисмо то што је натерало Ништа да се покрене назвати Љубав, што барем лепо звучи. И није сасвим неосновано, јер је Ништа морало волети своју креацију (идеју о њој?) да би она уопште настала. Међутим и ово има својих проблема. Да ли је онај ко прича о Љубави, па још метафизичкој, спреман да јој призна и њену мрачну страну, она факат постоји, видимо је... Да и не говоримо како је много шта заправо неутрално, што није ни она мрачна страна Љубави (посесивност, љубомора), него једноставно тако постоји, библијским речником речено "ни студен ни врућ". Такви нам се не морају свидети, и добро је ако их не волимо, али они факат постоје у оваквом свету.
Жудња или жеља би могле бити лепе речи да објасне зашто постоји нешто а не ништа. Тако је, уосталом, у ведској Химни Стварања (коју препоручујем за дубоко проучавање), барем ако је Desire добар превод са санскрита на енглески... Међутим, овај термин ми не делује баш сасвим јасно, а посебно не довољно свеобухватно.
И тако долазимо до Воље. Појам довољно широк и такав да би уз епитете који га додатно објашњавају могао да има јасна значења. То може бити слободна воља, ма како је објашњавали (ја наравно мислим да је моје објашњење једино логично, ако иста уопште постоји). Може бити и истинска воља, како је види Кроули ("Љубав је закон, љубав под вољом"). Може бити слепа воља, како је то код Шопенхауера (нпр. воља умируће звезде), о чему ће још бити доста речи... У сваком случају Воља је била нужна да се Ништа уопште покрене, тиме је Воља вечни принцип, док је Ништа само "тренутно" стање (макар тај "тренутак" трајао и еонима, или за њега појам времена био непримењив јер ни времена није било). 

О етичким стварима је већ доста тога речено, када сам дефинисао (и доказао!) Морал као инструмент опстанка заједнице.  Да би заједница уопште постојала она мора имати макар вољу за живот, која ће нас водити до закључака шта нам ваља чинити да би се преживело (опстало), а шта не. Признајем да ово делује поприлично таутолошки. Да бисмо из тога изашли треба имати на уму две ствари. Прво да услови у којима се опстаје нису исти, па тако ни морали нису исти - они се у крајњем изводе из различитих околности ("Како се зове кад је зајебано? Околности" филм Ране). Друго да је опстанак људских, органских заједница, какве год оне биле (хорда, род, племе, нација, култура...) заправо произашао из биолошког организовања у којем је сав фазон пренети своје гене. Још у Библији, која почиње као поприлично "дарвинистичко" дело, видимо колико је битно "да се семе не затре".
А да би оно што се проповеда било то названо обичаји, морал, религија, идеологија или политика имало уопште неку специфичну тежину прво за припаднике исте заједнице, па онда и других (који би били принуђени да озбиљно схвате речено) неопходна је воља за моћ. Ова воља је у практичном или етичком смислу израз постнихилизма. То не значи да је то нешто (пост)модерно или нешто што тек треба (по први пут) да настане. То значи да је то нешто што је одувек постојало, само је цивилизацијским наносима сакривено. А како се форме цивилизације распадају, ово примордијално долази до свог пуног изражаја.
Воља за моћ појединца покреће, али она није ништа ако нема свог одраза у колективитету. Индивидуално и колективно тако су међусобни корелати, као уосталом и нужност и слобода. Само тако се могу схватити речи следеће песме коју дајем у свом преводу:
Јелени пасу слободни
али се окупљају да поздраве олују
Будућност припада мени!

Или како је то рекао Милутин Бојић 1910:
Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи. 
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
И водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
Да сам био сличан каквој чедној жени,
Што, пошавши стазом на којој се пада,
Трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.

Потписник ових редова није претерани љубитељ поезије, па је на ове феноменалне стихове практично налетео. Нећу рећи где, само ћу показати, рецимо да има везе са оном преведеном песмом изнад...
Иван Вукадиновић

Погледати: Одговор на Тајну Челика - месо је јаче од челика, али је воља јача од меса...


Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Винчанска култура и систем вредности