Прећутана Историја

„Потапање и начин пресељења локалитета Лепенски Вир је највећи археолошки геноцид 20. века.“

Александар Дероко

Храбра и бескомпромисна књига Весне Пешић инсистира на знању и истини као предусловима будућности и трајања. Она укључује сведоке догађаја, непоткупљиве професоре и научне раднике који пред нама одмотавају невероватно клупко чињеница о минулим временима од праисторије на нашем тлу до данашњег дана са очигледним доказима који су нам ускраћени. Јер, наша драма и трагедија пролазе кроз предугу ноћ заточеништва, кроз владавину туђинских и издајничких псеудо елита чији су данашњи потомци моралне ништарије и изроди у служби тоталитарног поретка, продате, глупе и ништавне "интелигенције", у служби туђих интереса а на штету сопственог народа. Увек гушећи и маргинализујући сваку вредност у корист медиокритета, фалсификујући прошлост и одричући се сопствене историје, предајући је у наруче другима.

Прећутана историја тема је гозбе инфоратника - блиставих умова на окупу. Они својом изговореном речју обасјавају наше оскудно знање и чине да се подручја помућена лажним информацијама подвргну преиспитивању чисте свести.

Гозба инфоратника

У пролеће 2017. де Весни Пешић (не оној, Весни Пешић која води издавачку кућу Пешић и синови, свако има Весну Пешић какву заслужује) јавио Г.Ј. са предлогом да се уради телевизијска серија. До састанка није одмах дошло јер је Весна била заузета путовањима (што не чуди било кога ко је зна, она је обишла света колико и Гандалф Сиви Средњу Земљу), али је почело да се ради на томе. У писаном облику резултат је био књига интервјуа, боље рећи разговора, која по свом облику, па и значају изреченог може подсетити на Платонову Гозбу. Тако сам барем ја схватио поднаслов - Гозба инфоратника. Навешћу на крају инфоратнике, па ћемо видети да међу њима нема Деретића, нити неког њему сличног, таквим дилетантима и саморекламерима ту није место.

Прича креће од Лепенског Вира. Почиње се са разговорм да архитектом Пеђом Ристићем (познатим и као Пеђа Исус, мој отац је имао част да се дружи с њим у младости, нажалост напустио нас је пре неколико месеци). 

Обрад Кујовић, који је у рату био на четничкој страни, па није могао напредовати у служби, добио је августа 1960. од Археолошког институа САНУ задатак да рекогнисцира терен од Доњег Милановца до Добре, на десној обали Дунава. Он и архитектонски цртач Ивица Костић, пријатељ Пеђе Ристића са студија, подухватили су се посла. Радило се на терену за који се очекивало да ће бити потопљен изградњом хидроцентрале. Појавило се једно од најзначајнијих археолошких налазишта на свету. Археолог Драгослав Срејовић отпочео је откопавање и истраживање локалитета...

И тако је почела дуга историја уништавања и ућуткивања. Археолошки налази су ношени у цегерима, да би се пребацили на место на којом је данас визиторски центар. Многи су тако разбијени и уништени. Имајући у виду своју теорију о трапезној основи кућа у Лепенском Виру, за разлику од логичнијег схватања Пеђе Ристића по којој су куће шестарене и имају за основ кружни исечак, Срејовић је ископавањем уништавао тачке из којих су куће шестарене. Налазиште је, наравно, потопљено. Није ни покушано да се заштити код Унеска. Срећом, изгледа да су две куће преостале in sito, дубоко под водама Ђердапског језера. С обзиром на значај подводне археологије у данашњем свету, постоји нада да се могу истражити и заштитити.

Магистар Милан Ђорђевић је у својој књизи Логосни (инте)грал језика развио концепцију "језика пре језика" и даље развио изучавања проф. др Радивоја Пешића по којима се из три основна слова, различитим сунчевим осветљавањем, добија 48 слова протописма Лепенског Вира! Ова слова су практично Руне. Ми не можемо знати њихова првобитна значења, али се могу изградити нова. Потписник ових редова ће видети да осмисли и удахне живот Рунама Лепенског Вира (мора се признати да макар не звучи лоше). 

Весна Пешић инсистира на континуитету између Лепенског Вира и Винче. То се може видети на основу Богиње Мајке, док нам генетика даје податке о непрекинутом континуитету од Лепенског Вира до наших дана (што укључује и Винчу). Међутим, морам признати да сам чуо и другу причу, позивање на истраживања по којима ми генетски немамо ништа заједничко са Винчанцима, док су они повезани са "неким десетим". Нисам стручњак за генетику, па не могу пресудити, само ми прича изнета у овој књизи делује уверљиво. Оно што знам је да су неки одбијали везу са културом Винче као "хтонском", културом која није ратничка, а ми смо (си кларо) ратници. Рекао сам шта мислим о томе. 

И тако долазимо до Винче. Културе која две хиљаде година није ратовала, и имала је прва урбана насеља и металургију, што више није спорно, док се Винчанско писмо и даље оспорава. Писао сам о систему вредности Винчанске културе. 

Данас је тамо једна од највећих и најопаснијих депонија у Европи. Шта нам то говори о односу према своме!? Sapienti sat! 

У књизи Прећутана Историја - Гозба инфоратника имамо наизменично сагледавање две велике теме самој историји (истини) која је прећутана и начину на који је то урађено. Комунисти су имали идеолошке разлоге да прећуткују и ућуткују нашу древну прошлост, али прави проблеми настали су после 2000. године када је Сорош купио академске институције, како објашњава Мила Алечковић. У књизи су дати одговори студената археологије на Платоу пред улазом у факултет, које смо видели у филму Тамаре фон Штајнер (приказан поводом 19 година издавачке куће Пешић и синови). Имамо папагајске одговоре како то није писмо, како је контроверзно, нема ниједан академски рад, има неки знакови, али нису слогови, то не постоји, етц. А Валтер Вајс Тито је знао рећи земља која има овакву омладину...

Завршићу цитатом с почетка седмог поглавља: Колико год покушавали да га мењамо, колико год бежали од свог идентитета, ми ипак остајемо у њему, јер смо део наших предака. Захваљујући праисторијским писарима најбоље смо идентитет доживљавали кроз слово, кроз писмо дубоке историје.

Иван Вукадиновић

Инфоратници су: проф. др Предраг Пеђа Ристић, проф. др Србољуб Живановић, др Биљана Ђоровић, проф. др Милан Брдар, др Миљана Совиљ, др Александра Бајић, Христивоје Павловић, проф. др Мила Алечковић, Љубомир Кљаковић, мр Милан Ђорђевић, Горан Шарић и Весна Пешић