Џокер ревизитид (уврнутије него што сам мислио)

Одгледао сам други пут Џокера и, што би реко Луди Стева - ово је уврнутије него што сам мислио.

Послушао сам савет да гледам добро огледала и телевизоре... Занимљиво је да Флек види "краља комедије" само кад је сам са мајком. То нам већ нешто може рећи.

Прича његове комшинице је доста климава - ради у банци, живи сама са ћерком у таквој згради и не закључава врата. И пре ће бити да је убио "комшиницу" (чују се сирене, види ротација) него "своју мајку". Наравно, и оно са усвајањем је доста чудно. Зашто би ментално болесној жени дозволили да задржи усвојено дете?! Но ако би прихватили тако нешто као могуће (а свега има) онда Томас Вејн испада жестоко ђубре јер знао је, а није жртвовао ни мало свог богаташког комотитета да детету помогне (зато сам у прошлом блогу и рекао да је он ђубре).

Тешко је разликовати кловновске маске, али изгледа ми да је иста маска (исти човек) први "демонстрант" којег види (лик који се идентификује са кловном - убицом јапија, маше му из таксија), онај што га спасава (удара болничким колима у полицијски ауто) и онај што убија Томаса Вејна. 

На болничким колима као да сам видео руну Дагаз која значи дан (као 24 часа) или други краћи временски циклус. Када сам отворио приложени линк видех значење за које раније нисам знао - постати невидљив, ово постаје заиста чудно... 

Време је веома важно (не само због сата у лудници и оног у канцеларији психића који исто показује). Флеку заказују гостовање у емисији "следећег четвртка", а све изгледа као да се догађа у два-три дана. 

Последња сцена - у лудници каже да је смислио виц и видимо будућег Бетмена (Брус Вејн) како стоји поред убијених родитеља. То Артур Флек није могао да види! Он у том тренутку лежи контузован на хауби. Испада да је све он у лудници замислио...

Али имам још луђу теорију. Џокер није Артур Флек. Можда је његов алтер-его, али Флек није. Погледајмо како код "краља комедије" каже да је убио три јапија јер су лоше певали (један јесте стварно певао, и можда та изјава значи непризнавање слабости јер је Артур добијао батине, а можда је цела ситуација била другачија). Томаса Вејна не оптужује уопште за проблеме Флека, него за ситуацију у граду. Сцена убиства "краља комедије" је таква да је могао ладно да побегне (Артур се предао).

Сада прелазимо на терен чистих спекулација (под претпоставком теорије). Ако је Џокер тај други кловн онда је он припадник средње класе (вози се у таксију). То би значило да ратује (мада без видљиве идеологије, само изазивајући хаос) против припадника своје класе и још виших слојева. Чест је случај да су револуционари долазили из редова средње класе коју су презирали. Познат је Лењинов одговор Бакуњину (радничко порекло) да су они обојица издали своју класу. Стаљин је био припадник средње класе, као и Мао и Пол Пот. Слично важи и за неке националне револуционаре, као што су били Хитлер и Мусолини. Ако је ова теорија тачна то би учинило да се још више проналазим у Џокеру. Црњански није имао неко мишљење о "својој" средњој класи. 

Рецимо да је Џокер "средњак" са досадним послом, али не жели такав да буде. Хоће да остави трага. У томе нема успеха, можда хоће да буде стенд-ап комичар, али од треме има тај непријатни смех на сцени и онда га "краљ комедије" (Де Ниро) стварно исмева. Реши да се освети њему и целом систему... Али психопате (а то Џокер јесте) обично не признају да су то (осим у сјајном Трировом филму), њима је потребна рационализација, оправдање. Ту би идеално дошла тужна судбина Артура Флека, који можда није сасвим измишљен. Ако се "прави" Џокер нашао раније на лечењу у психијатрији (и тамо "смислио виц"!) и тамо упознао правог Артура Флека, такође пронашао разлог да убије Томаса Вејна...

Таквом Џокеру можда она згодна црнкиња није комшиница, него колегиница. Можда је он стварно пратио, а можда имао нешто с њом. Можда је њена "издаја Артура" (претвара се да га једва зна у сцени коју је измислио) била изговор да је убије, и лагано се удаљи, остављајући "Флека" да се лудачки смеје у "свом" стану. Ако ради у банци, можда је већ знао и она три пајаца (јапија), али то уопште није важно.

Ни сам не знам да ли сам у праву. Ако буде наставак филма и видимо Хоакина како иначе изгледа, а не анорексичног, биће да јесам. Онај кловн делује доста способније и јаче, и то је онда стварно он, а ми га стално видимо као Артура јер "улази у лик". Са друге стране, није лако за глумца да два пута драконски мршави...

Без обзира на теорију, моје прве импресије и друштвено-политички контекст остају. Иако је визија хладнокрвног психопате, то је и даље нихилистички стејтмент. Психопате рационално сагледавају ситуацију, њима фали емпатија која је увек субјективна. Узгред, "краљ комедије" је у праву - нису сви исти, али он лично није ништа мање "исти". Вратимо се емпатији. Скоро да је она нужна за опстанак појединца (психопате ипак и без ње могу да опстану, можда је глумећи), али је сигурно нужна за опстанак заједнице. Распада се заједница, или "друштво" како би рекли левичари, и емпатије више нема. Добијамо Готам Сити. 

С тим у вези још неки моји дојмови. Када путује кроз сиротињски део града (занимљиво је да иде и у богаташкси, сасвим другачијим возом и тада другачије изгледа), Флек иде потпуно правом широком железницом. Јасна сцена из ваздушне перспективе. Као да се жели рећи - our way or highway. Но то није толико битно. 

Каже се за Готам да је то у ствари Њујорк осамдесетих, пре него што је нови градоначелник (Ђулијани?) почео да решава ствари. Неком уврнутом логиком испада да би се и Готам побољшао да Томаса нису убили... Међутим мени Београд све више изгледа као јебени Готам Сити. О уништавању нашег града можете видети овде. После оволике урбане деструкције, ни све веће насиље не треба да чуди.

Вратимо се на кратко руни Дагаз. Визуелно она изгледа као ћошкасти знак бесконачности. Али кад се заротира 90 степени добија се "знак изумирања", који је ознака једног новог миленаристичког култа. Такав знак треба да асоцира на пешчаник, јер време нам (планети) истиче. Тај знак носе на својим митинзима неки нови, по систем сасвим безопасни кловнови. Ово је, наравно, моја асоцијација и биће поменута у тексту о Рунама који ми ускоро излази. Не мислим да је редитељ Тод Филипс размишљао о томе, мада ми изгледа да онај Дагаз уопште није случајан.

Знам да цела ова "теорија" може да делује лудачки, али сам сам делимично такав, после два гледања филма. То је последица перспективе непоузданог приповедача. Кад гледаш Господар Прстенова, знаш да је то бајка, али бар знаш шта си гледао. Овде није такав случај.

Иван Вукадиновић