Џокер

Радикални нихилизам доведен до својих крајњих граница.
Филм Џокер није фантастика, иако се бави почетком каријере једног од главних антагониста (негативаца) у серијалу Бетмен, који спада у фантастични поджанр супехероја. Дакле ово је филм о томе како је супернегативац постао то што јесте, што му је гарантовало пажњу публике, а на срећу и филмских стваралаца. Филм се тако може поредити са оним "како је настао Дарт Вејдер" - Revenge of the Sith. Али рекосмо ово није фантастика, него драма, чак већи дао филма делује као да није ни фикција, иако се догађа у фиктивном граду Готаму. Све делује некако јебено реално, мада на моменте фантазмагоријски, пошто имамо посла са делузијама главног јунака. 
Наравно да ће овакав филм, посебно тиме што иде на то да стекне гледаоце и изван иначе широке базе фанова, привући пажњу критике и пре него се појави. А ако се посумња да ће искакати из уобичајеног наратива та пажња биће негативна. Како и сама добра фантастика итекако има везе с реалношћу, она је одавно на мети "левичарског" друштвеног инжењеринга. Ако се маси фанова и појединцима који само размишљају логично не свиђа шта им сервира Холивуд, они ће бити отписани као "регресивни". Са друге стране, ако се политички коректним нешто не свиди, рецимо крај серијала Игра престола, удариће у кукњаву.
Моја прича са овим филмом (тако) је почела бар месец дана пре него што се појавио. Колико се сећам сама америчка војска је објавила да постоји ризик од насиља у биоскопима (сетило се неког случаја пуцњаве од пре више година), а мејнстрим медији су томе додали "бели тероризам" и инцеле. Шта су ови други објаснићемо, али да прво видимо како је код нас. 
Наши "лево-либерални", а и код њих мушкарци предњаче у интернет расправама, нема ту разлике, "антифашисти" тамо где правог фашизма нема, воле да гурају две приче о својим неистомишљеницима. 1) По њима су десничари (или "десничари") често латентни хомосексуалци, одатле "хомофобија". То иначе није тачно, видех на једној брошури коју су урадиле НВО (дакле њихови) да анти-геј став не значи прикривену хомосексуалност. А и да је тако, зар не би то значило да хомосексуализам има своју мрачну страну, ерго геј није сасвим океј. 2) Ставови деснице долазе од недостатка секса. Што и да је неки грех (или болест) не би значило да се треба ругати или мрзети оне који су носиоци греха или болести, зар их не треба разумети и помоћи им. Управо тако су "лево-либеални" знали да замерају десници у оним расправама око геј парада... Зашто ове "мушкарчине" тако наступају мислим да знам, али то сад није тема.
ЛМ, само сам чекао да ми неко присере, па да кажем иронично - јесте ја сам инцел и једва чекам Џокера па да побијем пола биоскопа. Можда би ме неко питао - а што само пола?! Истина, није ми се пружила прилика. Једино је била неке расправа око Грете Турнберг где се нашао неки (Гвидион) да се просипа како десничари воле нешто у гузицу, па сам га само питао да ли то зна из личног искуства и одмах је заћутао.
А да, инцели... Involuntary celibacy, по некој дефиницији то је свако ко није барем шест месеци имао сексуалне или романтичне односе, не својом вољом. Дакле, то би могли бити многи. Они "рационални" веле како је сам термин дошао од неке "квир" (чудне, шта год то значило) девојке, која је после "спознала себе" и решила проблеме. Међутим, данас се појам више односи на (беле стрејт) мушкарце који, како се папагајски понавља, "криве друштво за своје проблеме". Као да за то немају баш никаквог разлога, и као да ти мејнстрим медији не оправдавају кад исту заједницу криве припадници вазда угрожених мањина...
Дигла се фрка о активности ових и других незадовољних (белих стрејт) мушкараца, они се сматрају потенцијално опаснима, и не само на интернету... Што доводи у питање оно што рекох на једној трибини, да увек можеш онанисати "у четири зида", док је "стартовање" без формалног пристанка друге стране потенцијално (и законски) опасно. 
Ипак, треба имати ту у виду једну разлику. Човек размишља тако што уочава обрасце, а полицајац посебно. Црнац, посебно ако има капуљачу, биће сумњив већ ако је сам на улици, што ипак статистика злочина оправдава (да ли ћемо то тумачити "друштвеним неправдама" или преко IQ друга је ствар). Али белац није сумњив, осим ако није ћелав, са фајерком и чизмама, такви су увек сумњиви, и код нас сам имао прилике да видим. Не пише некоме на челу да ли иначе има девојку, или је можда геј, или је усамљен; да ли је либерал или конзервативац... Но друга је ствар ако се нешто догодило, или треба да се догоди, па крене профилисање. Чини ми се да се ту гледа ниво нечијих друштвених и "романтичних" контаката, шта пише по нету, а биће да је било и неправедних хапшења...
Џокер јесте инцел, с обзиром да једину везу са женом (а да није његова мајка) коју видимо има у својим мислима, мада филм (и то је још једна од његових генијалности) уопште не инсистира на сексуалности. И та "веза" је поприлично невина. 
Па да почнемо најзад о самом филму, што ће значити спојловање. Али овакав филм је "немогуће спојловати", односно одавање детаља заплета не би требало некога да љути. Није ово Avengers End Game, па да је битно како су тачно уништили Таноса и поништили оно што је урадио (победа добрих се подразумева), или још много битније ко је водио коначни напад. Не спојлујући могао сам само рећи - онај ко је то највише заслужио. Не, овде знамо шта ће се на крају догодити, у принципу и шта може томе да води, а код детаља је најбитнија атмосфера. А то се мора видети.
Па да кренемо од рецепције филма у деснијим круговима. Док је Стив Молно, иначе одушевљен психолошким аспектима и приказом несреће која по мушкарца може доћи од болесне и посесивне мајке (каже да је и сам био жртва таквог породичног насиља), види проблем у "политички коректним" аспектима филма; Џонатан Пежо баш у таквим моментима види највећу снагу филма, оно што меље политичке наративе. Како се више слажем са овим другим, кренућу одатле.
Рецимо, стереотип за белог усамљеног мушкарца у Америци је да је он расиста (ксенофоб, итт.). Међутим, Артур Флек (тако се зове Џокер) нема ни р од расизма. Она девојка с којом једино има везе (како рекосмо, у мислима) је црнкиња. Он убија три насилна белца. Истина, прва сцена насиља је када га премлате клинци који изгледају као хиспаноси, али у тој сцени нема ничега етничког или расног. Просто обест немилосрдне омладине.
Она сцена убиства тројице јапија који у метроу малтретирају усамљену девојку (силовања није било, она се лако склонила чим је пажња скренула на Флека) је статистички мало вероватна (што нису у својим колима или таксију?) али је урађена уверљиво. (Не мора да буде истинито, мора да буде уверљиво - Аристотел, Естетика). Она би одговарала неком левом наративу, где би Флек испао херој. Али он ову тројицу убија не да би спасао девојку, него себе, јер су већ почели да га бију. И то двојицу убија одмах, а за трећим рањеним јури и "хладнокрвно" га оверава. Не баш нешто што би SJW волео.
Најзад сцене масовног револта подсећају на буне "антиглобалиста" (левице), а то што носе кловнонске маске на филм V for Vendetta и ону маску која је толико пута виђена где год су протестовали они који иначе одговарају глобалистичкој "левици". (Писао сам о роману по којем је рађен филм). Али ту побуну је иницирао онај од којег то не бисмо смели (по владајућем наративу) очекивати - незадовољни бели мушкарац, губитник, деплорабл, чему сам већ посветио добар део текста. Да и не говоримо о томе да кловновска маска (уопште кловн) има нешто веома мрачно у себи, што је добро искористио Стивен Кинг, а и сада је актуелна по неким десничарским мимовима на нету (што признајем нисам истраживао).
И да кажемо још нешто о самом лику. Реч је о појединцу који већ има ментални поремећај ("сви очекују да се понашаш као да га немаш") који постепено, гоњен следом догађаја, губи и оно мало разума што има. Једна од његових мана која изазива неверицу и додатни подсмех (а никада емпатију!) је опсесивно и неконтролисано смејање. Смех који није уопште смешан. Треба рећи да је све то епохално одиграо Хоакин Феникс, глумац који ми је од раније познат највише као негативац (римски цар) у филму Гладијатор. И ту је био феноменалан. Улога је захтевала не малу физичку трансформацију да би се добио двадесет-кила-с-креветом изглед. 
Једна од степеница на путу ка лудилу је кад му укидају психолошку помоћ и терапију јер град "штеди на свему" (осим на животном стилу градоначелника и "елите"). Он живи сам с мајком што је значајан део разматрања Стива Молноа. Пежо ту уочава још једно поигравање с наративима (и живцима публике). Било би сасвим "у наративу" (стереотипу) да је његову мајку шутнуо градоначелник, његов биолошки отац (иначе отац Бруса Вејна, Бетмена). Тако Флек сам закључује из писама које његова мајка стално шаље, тражећи материјалну помоћ. Међутим, испада да је он усвојено дете луде (по)мајке, која га је малтретирала (везивање за радијатор) и касније везала за себе. Стив Молно каже да га је усвојила због социјалне помоћи, што нигде у филму није речено, али није немогуће с обзиром на такве догађаје иначе. При свему томе овај градоначелник (иако му није отац) не пропушта прилику да испадне право ђубре!
Значајну улогу у паду у лудило игра његова комедијашка заједница (он је по занимању кловн који покушава да буде стенд-ап комичар). Занимљива је сцена пред крај у којој у студију убија "краља комедије", припадника естаблишмента пар екселанс. При томе он упућује прекор "елити" у публици која оће да одређује не само шта је добро а шта не, него и шта је смешно а шта не. Какав грандиозан шут у јаја систему!
Тиме уједно остварује оно што је замишљени крај сваког ријалитија - убиство на сцени. Нешто што мислим да се до сада ипак није догодило, мада је у више филмова већ рабљено.
На крају Томаса Вејна (градоначелник, Бетменов отац) убија не сам Флек (Џокер) него неко од побуњених грађана са кловновском маском. И он је добио оно што је заслужио! (Даљу линију мисли остављам читаоцу, и будућим расправама...)

Најзад, шта можемо закључити о филму, који не би био такво ремек дело ако би се посматрао изван америчког (а и (бело)светског, па и нашег) друштвено-политичког контекста... Крукд Хилари се прославила својом изјавом, која ју је коштала избора, када је за Трампове присталице рекла да су банч оф деплораблс. Њих има две групе. Једно су породични људи, који једва састављају крај с крајем и незадовољни су после свих "либералних реформи" и громогласне борбе за фамозну средњу класу. Други су они као Џокер, сами и много већи губитници. Ови други су (на нивоу појединца) и много опаснији. Треба имати у виду да, с обзиром на број развода, линија између две групе није стриктна. Но то је посебна тема.
Но филм не подржава ни наративе америчке деснице. Људи као што је Стив Молно ће рећи да они који су за социјализам заправо мрзе оне који су успешни у животу.  Па управо је дело Артура Флека освета појединца тим успешнијима, тројици припадника толико вољене (више) средње класе или "краљу комедије", најзад од руке његовог следбеника страда сам арогантни градоначелник који шири такве (пропагандне) приче. Или како ће заговорник "минималне државе" (либерални капитализам, оно за шта се залаже чувена Ајн Ренд) моћи да објасни страдање човека за чије лечење град нема пара. Шта, није имао среће?! Па добро, нису имали среће ни они које је побио!!!
Да, Артур Флек а.к.а. Џокер је против капитализма. Као што је против било ког система. Уопште нешто што није активизам, него освета усамљеног појединца не може бити примамљиво пропаганди ниједне политичке стране. Сетимо се само каква је фрка настала када је код нас извесна баба Стојанка преузела правду у своје руке.
Стога је филм Џокер радикални нихилизам доведен до својих крајњих граница... и последица.
Иван Вукадиновић



Добар део радње филма је везан за штрајк ђубретара (приликом сличног штрајка у Лондону је настао панк рок) и вицеве о "суперпацовима". Помиње се и фрулаш, лик из легенде, који би пацовчине извео из града. Што ме подсети на ствар Мегадета која полази од другачије приче, али су атмосфера и резултат исти као на филму.










Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности