Глумци одлазе

Недавно сам поделио текст Марка Танасковића и већ на основу насловне слике почео да размишљам о одласку Николе Ђуричка и Николе Која, што је иначе тема која се провлачи већ неко време "свуда", па и у мојим мислима. Како то бива, мој ток мисли је ишао на другачију страну од Танасковићевог, посебно што је он поставио ствари доста шире, што се из његовог наслова може видети. О малограђанштини сам рекао шта сам имао, а недавно пренео и шта је неко други рекао. 

Ја ћу се бавити баш овом двојицом као примером, и то не њима посебно (зашто би то заслужили?) него њиховим професијама и менталитетом из којег они долазе, дакле покушаћу да извучем опште закључке. Ја не пишем само зато што имам одређени став (мада се утицај личног става не може избећи), а посебно не зато што неки став очекујем од циљане публике. Ја пишем за свакога и ни за кога, како би то Ниче рекао у Заратустри. И покушаћу да овај текст делимично напишем из угла "њихове политичке опције", како би рекао Танасковић.

Прво, занимљива ми је уопште та фама око мишљења (лепо је Хари Калахан ту ствар поредио са извесним делом тела) које глумци имају у вези политике у нашој земљи. (У Америци је на неки начин слично, мада је смер обрнут, па је политизација филмске индустрије толика да искакање као што је Џокер ће већину људи да пријатно изненади, а неке натера да лупетају и више него што иначе знају). Већ сам писао статус "на друштвеној мрежи" о томе што уопште питају за мишљење Ђуричка, Карановићку или Трифуновића (или што око њиховог тхе мишљења неки други дижу фрку). Статус сам копирао у своје дело Смрт Свима, које се управо штампа, уз битну фусноту - како је Сергеј у међувремену постао председник извесног покрета, то је позитиван корак, ма шта о том покрету иначе мислио. Сада ће моћи да се "измери" као политичар на изборима или у бојкоту, или где већ... А не да се изјашњава као "интелектуалац"... Иначе не знам по чему су то глумци интелектуалци, или нека критичка интелигенција. Разумем да га интервјуишу па питају о улози коју игра, а та улога може бити у друштвеном и политичком контексту, и то је то! Пре треба питати инжењере о томе како да се води земља. Ми бар знамо шта је улаз, шта излаз, а шта стање.

Друго, Николе Којо и Ђуричко овде нису живели лоше. Они су нека средња класа, а као успешни глумци који су закорачили у продуцентске воде рекао бих виша средња класа. Знам шта се догодило Манди, али он је пример који је за глумце специфичан, а за већину Срба карактеристичан. Зато не бих о њему. Друга је ствар кад се учествује у обртању пара од филмова, који добијају донације. Истина, државне дотације (Републике Србије) су у последње време за глумце, режисере, сценаристе и ине одређене идеолошке групације пресушиле, док за неке друге нису. На Лазара Ристовског не бих трошио речи... Да се вратим овој двојици - њихов одлазак чак није представљен као одлазак трбухом за крухом, него разумом за смислом, или тако нешто. Мада се Ђуричку омакло да има неке професионалне амбиције, што има везе са следећим пасусом.

Треће, тешко је наћи професију која од глумачке има више веза с иностранством. Мислим ако би се правио неки коефицијент колико се времена проводи у другој земљи, а да то није "дефинитивни одлазак"... Успешни глумци су ту барем у рангу успешних инжењера у гранама које су повезане са страним фирмама и пословима. Имати у виду да је иностранство и суседна Рвацка, и то чак иностранство у Европској унији! Многи су тамо ангажовани, па ако је у Србији толико лоше, већ преко Дунава је (много) боље, зар не. И може се тамо не само лепо зарадити, него и одморити (што се може гледати и аполитички - Ида Престер која се делимично преселила у Србију каже да се некад врати у Загреб како би се одморила у мањем граду од Београда). Но да не трошимо време на блиско нам иностранство на којем они иначе радо летују. Једноставно - успешан глумац може да је мало овде, мало тамо, па да се скоро и не примети кад је већ практично тамо, а не овде.

Рекох да ћу сагледати ствари и из перспективе оних којима би поруке Ђуричка и Која и текстови који их прате били биг дил. Велики број оних који уопште не миришу Месију замера му што је (про)пустио "избеглице", односно мигранте. За разлику од његовог (а и нашег) пријатеља Орбана. То чујем од људи различитих схватања, јер не мора свако ко је против ове власти бити плаћеник неке стране НВО (си кларо, Сороша). Тако је жена чији је син био једино бело дете у црначком одељењу по званичном укидању апартхједа, а у бурском Блумфонтејну где се исти де факто одржао још деценију, приметила како је реч о војно способним мушкарцима који долазе и пролазе овде. Наравно да тај став није ништа посебно, само истичем да је сасвим нормалан.

Е сад, погледајмо ствари не из угла нас Европљана, него Сиријаца који нису побегли, већ ако су војно способни (чак без обзира на спол) су остали да се боре против Изиса и Ал Каиде у јединицама Сиријске арапске армије или курдских снага Рожаве. Моје једноставно и реторичко питање је: зар нису за њих они који су отишли једноставно дезертери!?

Е сад, може ли се то уопште поредити?! Они су из Сирије отишли (без обзира на планове које имају) из много горе ситуације, са друге стране имају и много већу одговорност према комшијама или рођацима које су оставили да гину. Да ли би се могло рећи да је овде принцип исти, а са овим глумцима ово иста та ситуација "у малом"?! Мада, колико дижу фрку испада да је Сирија само мало гора Србије... Да одговорим - понекад стварно квантитет прелази у квалитет. Ситуације су битно и суштински другачије и неко ко остаје не би могао замерити Коју и Ђуричку што су отишли. Једноставно, они нека траже своју срећу тамо, неки ће и даље овде, при томе се организујући са блиским људима. Све би то имало смисла под једним условом - када би ови мало заћутали.

Дакле, нека су отишли, па све и да су се представили као чланови неке Самоодбране. Можда ће та мала али пробрана екипа преживети без једног члана, ко га зна... Можда ће он бити неки спољни сарадник, официр за везу са нашима. Као некада емиграција - "... из Чикага моји, зна се добро који". Но то је све њихова ствар.

Но вратимо се ми мало ћутању. Неки обичан човек би практично углавном и ћутао о свом одласку. Објаснићу. Причао би он о томе, само не би то "чуо" много ко, колико се може рећи фамилији и пријатељима... Наравно, сад може и на фејзбуку, "друштвене мреже" мало бришу разлике између оних који су као јавност и оних који то као нису. (Твитер је посебан феномен о којем ћу у следећем пасусу). Можда би наишао на емпатију, а ако би превише кривио Србију, ерго и оне којима се обраћа а који су остали, па и оно што је сам био "до јуче", те симпатије и емпатије би напрасно избледеле. А овако се од свега прави национална тема, покушавају извући општи закључци, што није тачно - већина Срба одлазе заиста трбухом за крухом, што се осталог тиче тамо ће им се нешто свидети, а нешто и не, најзад ако се и баве разумом, биће да га траже у свом ближем окружењу, а не у целој једној држави илити "друштву". Узгред, нисам пасионирано а ни професионално пратио тему па и не знам колико је до Ђуричка и Која, а колико до "креатора јавног мњења" који су са њима солидарни. Ко је ту више дизао фрку...

Твитеру се иначе канда даје превелики значај, и од стране критичара твитераша "с десна". Ако бих нешто замерио Танасковићу у овом тексту, то је онда то. Мада он даје, такође превелику, пажњу и неким недељницима... Уопште, било би лепо да испред таквих текстова као што је Танасковићев стоји дисклејмер.

Ово је текст о убедљивој мањини xyz коју из разлога abc аутор сматра посебно утицајном и/или опасном.

Тако брате да знамо на чему смо, да се и не очекује да ће бити и поменути они који контролишу већину и имају "мало" већу власт. 

Наравно, и мањином се може бавити ако нам је занимљива, или феноменолошки. То донекле и ја сад радим, донекле...

Па да се вратимо овом феномену одласка. Из написаног до сада стоји да иако није реч о класичном дезертерству или издаји (и то пазите, из угла непријатеља режима!) све ово делује поприлично љигаво, па и неозбиљно. Као ево, видећете ми леђа, а ја остављам око на потиљку да видим како ћете реаговати. Нити је тај одлазак дефинитиван, нити је у неизвесност. Ни приближно Теслином или Пупиновом одласку у Сједињене Државе. А неће они оданде учинити нешто за Србију као ова два научника, све и да се власт промени. Пре ће бити да ће се експресно вратити по првоборачки стаж.

Стога је за неки мајндсет оних који ће остати (рецимо њихове колеге браћа Трифуновић, ако иоле озбиљно схватимо ангажман у који су ушли) добро да на ове гледају пре као на слабиће него као на хероје. Бити поносан на своју борбу део је победничког менталитета. Са тим поносом једноставно не иде претерана емпатија са онима који су напустили позорницу. Виктимизација је добра само као увод у мобилизацију. Другим речима, не ваља претерано веровати у своју пропаганду. Добро, режим је овакав и онакав и неће бити лако скинути га. Али ако је зато херој ко побегне, тамо где иначе има одступницу, онда ајде да истакнемо белу заставу или макар предамо своју онима који одступницу немају.

У опозицији режиму има неке енергије, чак и ако то гледам сматрајући да је моја страна Србија и неко дубље геополитичко и светоназорно опредељење, могу закључити да ствари са бојкотом иду у макар дијалектички добром смеру. А ако гледамо дијалектички, то што нема ове двојице није никакав проблем. Било би добро када бисмо их могли гледати само у светлу улога које су одиграли. Наравно, биће они присутни и даље, поглавито на твитеру. Али ко јебе твитер...

Иван Вукадиновић

Занимљиво је направити паралелу са првом песмом др Нелета Карајлића - Чејени одлазе. Тад сам био тинејџер и није ми ни пало напамет да је то песма о одласку Срба са Косова и Метохије. И ту је било свачега, и продавала су се имања, и градила Калуђерица, мада ја из моје перспективе немам право да судим о моралности оних који су (први или други) отишли. И онда и сада паралела се може повући са хришћанима у Сирији. 

Но једно је занимљиво. Ова песма је добрано "шифрована", као и још неке песме Пушења. Или Чорбе онда. Док данас критику режима, па и земље и народа можемо видети на интернету и још пар медија сасвим отворено, барем док се извесна персона не помене. Или ако та критика није против конкретних радњи (Крушик и остали другари рецимо). Још ако је критика из Београда, из тзв. Круга двојке, онда је ризик минималан. Мислите о том...