Истина је да те лажем

Шта ако неко само каже "Ја лажем"?! Да ли је рекао истину? Ово је најчувенији софизам, познат као лажљивац. Постојали су разни софизми и Гајо Петровић (средњошколски уџбеник Логика) каже да је већина "раскринкрана", али неки као овај откривају дубље логичке проблеме.
Урсула Легвин је једном рекла (или написала, ако је то био есеј) да јој не верују. Она лаже. И то, наравно, није рекла за себе као персону, него за себе као приповедача. То раде они који причају приче. Да је ово нека интернет расправа можда би ми неко тражио извор (линк). Не, немам га. Тако сам давно чуо, односно прочитао. Можда сам погрешно чуо, или погрешно запамтио. Можда и ја свасно лажем. Остаје ти да ми верујеш или не, или можда сам провераваш...
У овом тексту бавићемо се различитим нивоима истинитости у књижевним делима. Професор књижевности Владушић роман (претпостављам аргументовано струком) сврстава у жанр. С тиме се не бих сложио, из своје "свакодневне" перспективе. Ако је роман жанр, шта је онда мејнстрим?!? Роман је данас нека претпостављана форма књижевности. Оно што је некад било приповедање уз ватру, прешло је на писање и читање романа. Да би се то догодило требало је измислити штампу, а онда крајем 18. века масовну штампу учинити исплативом. Али неки романи су постојали и у тзв. Средњем веку.
Одлика романа је фикција. Измишљени догађаји, али иначе сасвим реални, догодљиви. То је први ниво лажи / измишљања о којем говоримо. Пре тога су прокламовано стварни догађаји описани у (ауто)биографијама, аналима, житијама, хагиографијама... То не значи да није и у њима било измишљања. Румунски историчар Њагу Ђувара вели да је Матија Корвин, члан Реда Змаја и последњи значајни угарски краљ, добијао паре од европских краљева за рат против Турака, али их је трошио по својој вољи. Да би се оправдао оптуживао је Влада Тепеша (Дракулу) да ради разна срања, те компромитује планирани поход на Турке. Те оптужбе ширио је штампаним лецима, први пут у Европи. Јасно је да је ово (као и свака права) била двострука лаж - осим што је свесно речена неистина, претварало се да је то истина. (Наравно да и сада имамо разна документарна дела, вести, анализе, све до феномена пост-истине и отпора њој који такође може бити фејк (њуз) - последњи пут сам се тиме бавио после претходног Сајма књига).
И пре штампе било је измишљања тамо где је наводно преношена фактографија. Историчари се данас двоуме око различитих хагиографија, које могу бити једини извори за давна времена. Представљани као истина, а писало се са различитим аспирацијама. Неко рече да би узимати озбиљно неке римске историчаре (хроничаре) било као када би неко за хиљаду година закључивао о Србији данас по писању Qrira... и других тоалетоида.
Наравно ту је и прво штампано и најпродаваније (још увек?!?) дело - сама Библија. Дело описано као сушта истина, у суштини фикција, а они који тако тврде одмах ће рећи лоша фикција. Са чиме се не бих сложио. Ако разматрамо историјске догађаје тамо описане, прво питање је јесу ли се они стварно догодили? Њихова логичност и изводљивост на основу онога што знамо. Да ли је Библија (што се тога тиче) "историјски уџбеник" или "роман"?!
Из саме изводљивости фикције (која се тако представља) следи питање колико је заиста реална. Не треба нам додатна претпоставка за дијалоге које рецимо имамо код Достојевског, али да ли је неко заиста тако разговарао? А то је дело реализма. Мени реалније делује романтизам једног Сенкјевича у смислу поступања његових јунака. Или радикалнији натурализам, где као да се жели фотографски ствар представити, а у ствари имамо редукцију на пар људских особина. Ако је дело добро писано, такви јунаци су (вероватно својом једноставношћу) уверљивији. Рецимо рудари као колектив или анархиста предрадник својом сам-против-свих акцијом у Золином Жерминалу.
Други ниво измишљања је научна фантастика. Овде имамо нешто чега (сада) нема, али екстраполацијом (трендови развоја, шта наука дозвољава или неком претпоставком може дозволити) може бити. Следећи ниво је оно што обично зову епска фантастика (користећи највише писана дела из те области), а за теоретски поткованије натприродна фантастика. Овог пута не улазимо у (иначе оправдане) приче постоји ли уопште натприродно или је све Природа коју ми разумемо или не... Кажу да хорор није жанр него тон, овде ћу рећи само да је тај тон још најистинитији. Такав мора бити да би деловало. Уочимо да и у делима натприродне фантастике има неких унутрашњих законитости, нешто једноставно може да "чучи" делу или не, о чему сам (између осталог) писао овде.

Сва ова дела у принципу нам делују реално. Односно, таква могу бити, ако је писац (аутор) тако намерио. Мађија можда не постоји, али осећај реалности света не мора бити помућен тамо где се она користи. Ако имамо перспективу свезнајућег приповедача (писано у трећем лицу) или чак нешто писано у првом лицу што омогућава читаоцу да се више укључи, иако не мора све знати. Занимљив случај је трилогија Господар прстенова, где из те перспективе свезнајућег приповедача (треће лице) сазнајемо само оно што зна Дружина прстена. Ми не знамо шта рецимо Саруман говори својим поручницима, али свеједно оно што знамо поуздано знамо. И у то не сумњамо.
Сасвим другачији ниво (не)истине је оно што ја зовем фантазмагорија, а стручно се каже непоуздани приповедач. Овде не можемо знати тачно какав је заплет, па је доста тога на нашем осећају, и можемо имати конкурентне теорије о томе какав је заправо заплет. Дела фантастике сличног (под)жанра и чак тематике могу бити реална или фантазмагорична, што зависи од става аутора. Дело Роберта Хериса Отаџбина полази од победе нациста у WW2, и ми имамо реални осећај како такав свет изгледа (са свим претпоставкама). Међутим, чувени Човек у високом дворцу Филипа К. Дика даје нам слику света под сличном претпоставком - али она нам делује некако магловито. И то не само због детаља као што је исушивање Средозменог мора. Али сва дела Дика имају ту фантазмагоријску црту и баве се проблемима која таква размишљања подстичу (прекогниција, убачена сећања, верски култови, теорије завере). Његов живот је водио томе, рецимо осећао је присутност сестре близнакиње која је умрла са неколико недеља. Слично су писали и Роџер Зелазни и Џин Вулф (свако са својим стилом). 
Али дело не мора уопште бити фантастика да би деловало фантазмагоријски. Да би у "реалном свету" добили такав ефекат не треба нам неки компликовани артистички покушај (мада је и то могуће), доста је да имамо психички поремећену особу као актера. Такав је случај са филмом Џокер који је не-фантастични увод у фантастичну (суперхеројску) сагу. Непоузданошћу приповедача добијамо дело у којем је могуће све - да је имао везу са комшиницом или је измислио, да је убио или не. Најзад, дилеме могу ићи дотле да је све измислио у свом болесном уму (у том случају заборавити на цео серијал Бетмен) или да је он (рецимо као усвојено дете) идентитетом везан за неког актера тог дугачког серијала и да се пажљивим посматрањем детаља филма то може утврдити. Аутор филма је вероватно играо на обе опције, односно кокетирао са њима. 
Иван Вукадиновић

п.с. Прва слика није случајна и не треба много праћења популарне музике да се зна како је наслов блога из песме Аце Лукаса. Сам Аца је добар пример истинитих лажи (опет из једног народњака). Само "презиме" преузето је од сплава Лукас, мада су неки можда стварно мислили да је сплав добио име по њему. У једном од својих првих корака ка народњаштву је beeeeee92 направио документарац о њему, гарниран сценама из Star Wars, наравно због презимена чувеног режисера. Сам Аца је лично ђубре, а умјетнички фејк. Као у души рокер, али нема ту лове... И рок стварно некако провејава из његових песама, творећи чудан хибрид. Није ни чудо да је постао "идол" млађе генерације "репера" (који су ближи народњацима), који су рођени деведесетих, одрасли на тој музици и тога се не стиде. Они су иронични, али не иду ђоном као у чувеном Џет Сету. Укуцати у претраживач нешто као аца лукас реп, или гледати ово. Пажљиви читалац је већ закључио да и овде говорим о различитим нивоима истине

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности