Владушић, Црњански и Мегалополис

Књига Црњански, Мегалополис настала је на основу проширене и измењене верзије докторске дисертације, под називом Слике европских метропола у прози Милоша Црњанског, у којој се налазе слике Беча, Париза, Будимпеште, Берлина, Мадрида, Стокхолма, Рима и Лондона, онако како их  је Црњански видео у својој прози. Њима је додата, разуме се, и анализа слике Београда из пишчеве последње песме.

Међутим, у овој књизи те анализе су контекстуализоване на другачији начин него у дисертацији: оне се читају као антиципација и полемика са тзв. урбаним дискурсом, који настаје након смрти Црњанског. Основни задатак урбаног дискурса јесте да обезбеди идеолошке претпоставке за несметани доток популације из светске провинције у Мегалополис, тачније речено у мрежу великих градова цивилизација Запада.

Тај задатак урбани дискурс изводи путем директне или индиректне афирмације Мегалополиса у односу на националну државу. Сусрет Црњанског с европским метрополама лагано се претвара у суочавање с Мегалополисом, што иницира значајне промене у опусу писца: између осталих чилење суматраистичке енергије. Резултат тих промена је и ова књига која се из докторске дисертације преобразила у шифровано упутство за преживљавање у добу Мегалополиса.

Овај блог је заправо нешто из треће руке, пошто овде имамо моје виђење виђења књижевности Црњанског које има професор књижевности Владушић. Читаоцу би било најбоље да одвоји време за читање дела писца, што и сам намеравам једном да урадим. Занимљива је конвенција именовања коју уочава професор Владушић, по којој иде жанровска па онда географска одредница у делима Црњанског која је он посматрао. Писма из Париза (1921), Књига о Немачкој (1931) и Роман о Лондону (1972). Конвенцију напола поштује у Другој књизи Сеоба (1962), док у јединој описаној књизи коју сам ја читао, Код Хиперборејаца конвенција није поштована - нема жанровске одреднице, док Хиперборејци као "измишљен" односно митски појам и нису место овога света.

Наравно, овај блог ће у понечему бити критичан, иначе га не бих ни писао, па да кренемо... У уводу од педесет страна Владушић се помало мучи јер још нема оно на шта би се референцирао (дела Црњанског). Његов стил јесте компликован, али се поента разазнаје - урбани дискурс Мегалополиса као модерног, против заостале националистичке провинције. Овај Мегалополис јесте изгледом космополитски, као циљем да сви градови личе један на другог, да постану мрежа светског града и калуп. Ипак, иза њега се крије победничка западна (или фаустовска) цивилизација, па би се могло рећи да је овај "космополитизам" заправо култур-фашизам, израз који чини ми се Владушић није употребио. Зато употребљава неке слабије разумљиве изразе, што ради и у наставку свог дела - рецимо синегдоха, можда згодно за докторску дисертацију, али не баш за ширу публику. Већ у уводу видимо ванлитерарне утицаје (нећу тврдити узоре) на Владушића - пре свега Освалда Шпенглера и Карла Шмита.

Владушић приказује развој виђења града код Црњанског, које се креће од престонице као националне до Мегалополиса као глобалног. Први је ту Беч као мртва метропола. Мртва јер је мртва К унд К монархија, чији је Беч био метропола. Мртав је и сукоб који Црњански има с тим градом. Уместо тога виђа се нека суматраистичка меланхолија. 

Са друге стране је Будимпешта, као жива, политичка престоница. Престоница је жива јер је политички активна. Мађари су крајем Великог рата горе прошли него Аустријанци (Тријанонски споразум) ако гледамо колико је Мађара остало ван граница своје земље, па и нејасан државни статус - док је Аустрија постала република, Мађарска је монархија без краља. Црњански ову престоницу види као политичког супарника, његов извештај је јасно национално обојен. Тако смо вероватно лишени доброг дела динамике тог периода који би нам иначе могао бити занимљив - рецимо сукоб фудбалских клубова Ујпешт Дожа и Ференварош имао је и политичку позадину. Ако је тога код Црњанског и било, Владушић не преноси јер није у домену поенте његових разматрања. Међутим, има нешто што се већ ту наслућује - убрзани индустријски развој Будимпеште доводи нас до закључка да она није исто што и остатак Мађарске.

Између ова два приказа је Париз као медијска престоница. Непосредно после рата Црњански је зачуђен како париска штампа заборавља српске савезнике (повод: покушај обнове Хабсбурга у Мађарској и реаговање Југославије и Чехословачке). Уопште видимо како штампа диктира политички живот монденске престонице. Ту већ имамо осећај метрополе (између престонице и Мегалополиса) пред којом је Црњански отуђен. Владушић повлачи паралелу са виђењем Париза код Дучића који је са једне стране непромењив (традиција коју оличава Богородичина црква и Сена), а са друге стране иницијатор реформи широм света, као "највеће седиште уљудности и мудрости". Иначе романтичар (по Владушићу) Црњански овде није тако романтичан. Његов париз је расплинут и у сталном покрету, "урбану свест у његовом Паризу не одређују култура и цивилизација, већ велеградски медији". Оно што 2011. Владушићу промиче, а данас је још више актуелно, је релативизација некадашње моћи медија. Јер интернет је данас највећи медиј. Занимљиво, јер Владушић се бавио "друштвеним мрежама".

Код Берлина већ имамо Мегалополис у најави. Црњански је тамо боравио први пут 1928/29, и тај боравак му је послужио да напише Књигу о Немачкој, а нама је овде битан део Ирис Берлина. Овде имамо динамичну престоницу и метрополу, у доброј мери американизовану, која ипак представља Немачку, иако није више Немачка (а ни Пруска). Развијено индустријско друштво клизи у постиндустријско, потрошачко, што се одражава на приказане мушко-женске односе.

Занимљиво је да Црњански, како нас Владушић обавештава није предвидео долазак нациста на власт. То се може разумети јер он посматра из перспективе "немачког привредног чуда", насталог после вештачки изазване инфлације, које је претходило суноврату током Велике Кризе (Депресије), која је антагонизовала немачко друштво, после чега су на власт могли доћи само комунисти или националсоцијалисти. Берлин је био црвени град, тамо десница није имала велику прођу, но то се код Црњанског такође не види, или се мало види (говорим овде о ономе што је Владушић пренео). Но то није тема књиге, нити овог поглавља које нам јасно даје динамику између националног и глобалног. Тако нам изгледа да је Црњански нешто друго предвидео - послератни Западни Берлин, или можда још више уједињени Берлин данашњице. 

Као међуигру овде имамо две престонице (у којима се наслућује Мегалополис) које је Црњански посетио - Мадрид и Стокхолм. Тешко да их било шта повезује, осим ове динамике модерно-традиционално, која је у једном случају приказана позитивно, у другом негативно. Нека читалац погоди код које престонице је шта. Док на једном месту имамо трагове старе колонијалне славе (бивша метропола) помешане са тривијализованом модерношћу, на другом месту имамо здрав конзервативизам који опстаје поред веома технолошки унапређеног окружења не само у престоници, него и у селима. Овде је место да истакнемо још једну дихотомију коју Владушић препознаје код Црњанског - ону између класично схваћеног грађанства и његових вредности и нестанка тих вредности код ови модерних односно урбаних. То се види као антипросветитељски дискурс Мегалополиса. Он је антипросветитељски јер се заснива на признавању односа моћи, односно "зацртаног" односа центар-периферија (код нас рецимо "Круг Двојке").

Онда се враћамо у Беч, како га Црњански види у Другој књизи Сеоба. Назив одељка је Беч (2): просвећеност и урбана свест, што нам доста тога говори. Овде је Беч колонијална метропола (Босна је била уз Ирску почетком прошлог века последња колонија Европе) која диктира Србима шта да раде. И ово је једино описано дело где се Србин види као директно супротстављен модернизацији. У том смислу треба знати, иако Владушић то није рекао (било би донекле контрадикторно његовим идејама) да је "урбана свест" само последњи ступањ онога што већ добрано имамо у тзв. европској (романо-германској) култури.

Не знам колико је Слободан Владушић близак евроазијским идејама. Пронашао сам слике где је са актуелним председником ДСС-а, што би могло да значи да од тога није много далеко. Овакве циклусе "модернизације" (с обзиром где је данас центар развоја, а то и Владушић уочава, заслужује наводнике) имамо одлично описане у делу Николаја Трубецкоја Европа и човечанство. Код нас је занимљиво да оно што Црњански види као комично код Павла Исаковича (а било је таквих момената када су Срби дошли у додир са Аустријом у 18. веку), догађа нам се као трагедија нашег великог реформатора баш на данашњи дан пре 15 година. Тиме би онај чувени Марксов афоризам видели у супротном значењу. Међутим, последњих неколико година је "европејство" у Србији (које за разлику од европејства Црњанског заслужује наводнике) итекако фарсично.

Но Црњански баш није добар за ширење евроазијских идеја просто зато што је он Европљанин у пуном смислу те речи, на шта сам већ указао.

Следећи град је Рим из периода Мусолинија, где је Црњански био у дипломатској служби непосредно пред рат. Он је то приказао у некако чудном делу Код Хиперборејаца, о којем сам писао. Владушић и ја (што није чудно) имамо различите погледе на то дело. Ја уочавам јаловост дипломатског посла Црњанског и његов ескапизам (бекство од бесмисла) које га води дијалошким разматрањима како историје самог Рима, и високе културе, тако и митских предела Севера, Хиперборејаца, те Скита као супстрата Европе. Владушић се више бави самим дипломатским кором, "белим паразитима" Црњанског те одређеним односима моћи представљања своје земље, односно издвојене заједнице у оквиру неког града (престонице). Оно што је баш за Рим тог времена занимљиво је виртуалност моћи Мусолинија, чија је онда последица и чудна атмосфера овог дела...

Најзад имамо Роман о Лондону, који је најдуже описан (око сто страница), представља "лабудову песму" Црњанског (како он сам рече) и најзад крајњу тачку развоја града у Мегалополис. Ово би требало да буде и круна Владушићевог разматрања. Он заиста добро почиње, дајући праву слику глобализације, али онда почиње да се саплиће. Макар то потписнику ових редова тако изгледа...

Одељак Лице и име је баш преопширан. Рекло би се да Владушић у кратком опису лика Рјепнина (дат више пута!) покушава да учита неко своје значење. Такође, цитати који би требало да нам покажу како Лондон није Енглеска, мени делују баш онако - енглески. (Владушић ту улази у полемику са неким другим виђењима овог романа). Најзад, где је разлика?! Британија (Енглеска) је прва до краја развијена меркатилна (таласократска) сила. Она је прва спровела индустријску револуцију, и цела је била метропола половине света што се већ крајем 19. века видело кроз принчевске приходе и енглеског пролетера у односу на остале Европљане тада, а о ван-европском свету да и не говоримо. Лондон је први, заједно са Њујорком, ушао у постиндустријско друштво, што се видело кроз извесну динамику између Лондона и посебно севера Енглеске (у Америци је то било нешто другачије). У том смислу можда бисмо могли рећи да Лондон (више) није Енглеска, о чему би нам нешто рекао и референдум о Брегзиту, али да ли је то довољно...

Оно што је овде битније заправо не знам колико могу да припишем Црњанском, а колико Владушићу, пошто Роман о Лондону још нисам читао. Дакле, рекли смо да Лондон више није Енглеска, па би тако Роман о Лондону могао бити "Роман о Мегалополису" као и "Роман о Рјепнину". Дакле, приказ (митске?) борбе човека против Мегалополиса који оличава (пост)модерну. При томе је небитно што је то престоница Енглеске (?) али је битно што је човек који јој се супротставља Словен, односно Рус.

Ако дакле не важи једнакост Лондон = Енглеска, важи једнакост Лондон = Мегалополис, па онда Мегалополис = ђаво (Црњански се ту наслања на Ломпара, односно његово тумачење Романа о Лондону). То би нам транзитивном релацијом дало Лондон = ђаво. Овде већ имам неколико замерки...

Пре свега ђаво не постоји! Прецизније - биће потпуне негације не постоји. Непостојање не постоји. Стога је велика грешка приписивати небиће било чему непријатељском - човеку, народу, идеји или концепту. Из такве грешке људи срљају у нелогичности (рецимо неки данашњи десничари мрзе Јевреје, али имају Израел као узор, или поменути народ сматрају за гамад па негирају холокауст - шта је проблем ако је Хитлер истребио гамад?!). Да се вратимо теми, Лондон итекако постоји. Као што Мегалополис(и) иначе постоје. Дакле није све у том "светском велеграду" лоше, није за свакога лоше, иначе га не би било. А видимо да га има и изгледа да ће надживети хегемонију Запада.

Оно што је требало да повуче једнакост између Лондона и Мегалополиса, и неједнакост између Лонодона и Енглеске је споменик Наполеону у центру града. Као супротстављен њему истиче се онај који га је победио код Ватерлоа - аристократа и војник Велингтон. Рјепнин не види Наполеона као војника, тако види његовог маршала Неја, којег поштује за разлику од Бонапарте. Разлике у тактикама, укопавање Велингтона насупрот мобилности Наполеона требало би да појачају есенцијалну различитост. То ми делује поприлично дугиновски. 

Мишљења сам да је погрешна страна победила код Ватерлоа, односно да до истог није ни требало да дође - требало је да Наполеон са руским царем Павелом избаци Енглезе из Индије, што ми је била једна од основа паралелне историје. Није то мој став из неког простог готивљења, него из геополитичких преференцијала. Јер Наполеон је представљао континенталну (европску) силу насупрот британске таласократије. Но није ми то довољно да се супротставим, свестан сам...

Рећи ћемо зато да Уједињено Краљевство гуши Француску револуцију од оне тачке кад је постало јасно да је она раскид са монархијом. То је доста лицемерно од стране Енглеза, првог народа који је свог монарха судски ставио под мач, како би то рекао један наш весељак. Са друге стране, шта је заправо Наполеон?! Ја нећу ићи у другу крајност тврдећи као Хегел да сам (у њему) видео светског духа. Ограничићу се на однос Наполеона према племству.

Чињеница је да су сви ти европски плавокрвци у доба Наполеонових ратова углавном декадентни. Они нису у стању да убију или буду убијени као што су то знали они чија су имена наследили (вође варварских народа - племство мача). Изузетак јесу они који су у војничкој служби, као поменути Велингтон, или много касније такође аристократа Монтгомери. Међутим, Велинготн (као и Монти) имају изнад себе цивилну власт која је само избледела аристократија. Са друге стране, Наполеон је сам јединство војне и цивилне власти, као што је то било у доба Рима. 

Додајмо томе да је Наполеон оснивач нове династије, као што су код нас били Карађорђе и Милош Обреновић. Мени самим тим представља више племство (кшатрије) него они који су само наследили своје привилегије. Наполеон се сам прогласио за цара (практично присиливши папу), као што је то код нас (на другачији начин) учинио Душан Силни. И овај наш је зато сматран за узурпатора, па је једини Немањић који није светац СПЦ, а ни у народном предању га нешто нема, што ће бити тема посебног блога. Међутим, у свету дегенерисане аристократије више ћу ценити узурпатора. Он је бар био спреман да ризикује своју крв.

Ту би негде могли наћи баш актуелан однос према Мегалополису, у времену у којем "урбани дискурс" постаје старомодан. Јер он се ипак заснива на "европским вредностима" (које заправо нису европске, али самом негацијом класичних европских вредности не иду довољно у корак с временом). Другим речима, Владушић је ово дело писао још 2011. Оно је у много чему и даље актуелно, међутим и тада је нападало оно што заправо није било најмодерније. То је и сам Владушић наслутио цитирајући Хантгингтона који цитира азијског политичара који каже како су азијске вредности универзалне - док су европске вредности (само) европске вредности. 

Рецимо за крај да ја не делим романтичарско-просветитељски став Канта о којем Владушић пише (заснива се на слободној вољи). Такође сам ближи ономе што Владушић наводи као став Андрића, насупрот ставу Црњанског. Сматрам да је човек пре објекат него субјекат моћи, чак и када се степеницама исте уздиже. Тако некако гледам и Мегалополис, мада је Владушићева критика у много чему конкретном веома корисна.

Иван Вукадиновић

А можда би на Мегалополис могло да се гледа и овако