Душа код старих Срба

У схватању душе и наш народ, и сви примитивни народи уопште, нису доследни. Душа може бити 1) вегетативна душа, која је везана за крв (упор. нпр. класично место у 3. књизи Мојсијевој, 17, 14: "Јер је душа свакога тијела крв његова, то му је душа"), срце, мишиће, и др.; 2) дах, тачније последњи дах који из уста изађе (душа - етимолошки сродно са дувати); 3) душа је човеков (духовни) дупликат (код Германаца fylgja). Она оставља човека у сну, кад умре. Снови су стварност: кад спавамо, наша душа, "наш дупликат", изађе из наших уста (нпр. у облику муве или птице), и после се врати у тело; што она том приликом види или доживи, то смо ми сањали. Отуда не ваља никога нагло тргнути из сна, јер душа неће, можда, имати времена да се поново врати у тело. За овакву душу упор. Вук, Рјечник, вјештица: "Вјештица се зове жена која (...) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изађе и створи се у лепира, кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе... Жена које је вјештица, кад из ње изађе онај дух, лежи као мртва, и да јој човјек окрене главу гдје су јој ноге биле, не би се више ни пробудила". За вампира наш народ час мисли да има вегетативну душу (отуда он може досађивати све док му се тело не распадне), час опет да је у њему fylgja, дупликат: упор. нпр. вампирову душу која му на уста изађе као лептир, у Глишићевој приповетки "После деведесет година"; и Вук, Рјечник, вукодлак: "Вукодлак се зове човјек у кога... после смрти... уђе некакав ђаволски дух (као и код вештица), и оживи га", итд. Прво схватање старије је.

Веселин Чајкановић

Из српске религије, митологије и фолклора

О трипартитној структури душе код наших старих види: Реинкарнација у индоевропској традицији