Освета хтонских култова?

Наш најпознатији традиционалиста Драгош Калајић је у својим делима Мапа (анти)утопија и Смак света означио већ тада јасно уочљиву плиму феминизације и хомосексуализма (сада бисмо могли употребити неологизам елџибитизација) као освету хтонских култова. То је написано крајем седамдесетих прошлог века. Ове године се навршава тачно пола века од фамозне (и сексуалне) револуције '68. Наведене појаве су дошле дотле да се намеће као срамота, а постепено се уводе и законске забране, да се буде "нормалан". Стога вреди размислити има ли стварно ова пошаст своје сакрално и окултно порекло (окултно значи скривено).

Ја нисам класични традиционалиста, док немам ништа против хтонских култова по себи. Стога ово излагање неће бити понављање фраза о уништењу традиције као последице некакве стране, ахриманске силе... Но погледајмо прво шта уопште значе урански и хтонски култови.

Најкраће изречена паралела била би да су уранска божанства Олимпљани, док су хтонска везана за езотеријске култове, као што су рецимо Елеузинске мистерије. Уранска божанства (уопште тај принцип) везана су за Небо, оно што је вечно, непромењиво (истина етимолошки долази од речи иста). Хтонска су божанства везана за земно. То су божанства метаморфоза, промена. Божанства смрти, но исто тако и живота, његовог обнављања, симболичког васкрсења; култови онога што даје земља како у смислу земљорадње, сточарства, тако и рудног богатства (још је Њутн разматрао како минерали расту). У неком персонификованом смислу, урански принцип би представљао Аполон, а хтонски Дионис.

Шта је онда проблем у данашњем свету? То што ови култови губе значај у градском окружењу. Тај проблем није нешто што се први пут јавља, заправо имамо историјске паралеле, рецимо са Римским царством. Ипак, значајна је чињеница да први пут у познатој историји градско становништво планете надмашује по броју сеоско. Мада није проблем сам град, као нешто урасло у своје окружење, него мегалополис (препоручујем књигу Црњански, Мегалополис). 

Проблем са уранским култовима (њиховим савременим настављачима, оним што можемо означити као патријархат) је лицемерје. Овај принцип даје лепу етичку слику које је тешко стварно бити достојан. То се премошћава (само)заваравањем. Тако имамо "Кухињског Карађорђа", на чијем се сајту може видети "Устанак" и "за председника". Надам се да не морам објашњавати зашто је то бесмислено и контрадикторно. Кад нека жена каже да је "патријархално васпитана" за потписника ових редова је исто као и да је рекла да је "феминисткиња" - просеравање фолирање. Знате оно кад певаљка са оволиким деколтеом и ОВОЛИКОМ крстачом прича о моралу. Тешко да је то нешто што се икако може повезати са животом наших старих, осим ако то повезивање не би укључивало реч срамота. 

За ову причу нама су занимљивији хтонски култови у свом савременом испољавању. Из реченог је јасно да су то култови плодности. Али о каквој плодности ми можемо причати у (пост)модерном окружењу?! Јасно је да у граду немамо много везе са плодношћу поља, макар знали да се помфрит не бере на дрвећу. А шта је са сексуалном плодношћу - обнављањем живота зна-се-како?!? Живимо у временима секуларизације, што ће рећи раздвајања. Иако се то ретко експлицитно наводи (можда зато што се сматра да се то више "цивилизованом" не мора ни рећи) секс је раздвојен од размножавања. Секс је из задовољства (ни љубав се не помиње претерано често), а породица (потомство) нешто што се планира евентаулно кад се све остале обавезе позавршавају - оно има се каријера, створе се услови... О каквој онда плодности уопште причамо!?

Погледајмо онда "материнске атрибуте" у изгледу данашњих бичарки, "ВИП - персона". Јасно је да овде имамо заваравање оног "анималног", које заправо није анимално (животиња се понаша у складу са опстанком себе и својих гена). Подстичу се нагони који су сами себи циљ, што иначе нигде у природи немамо. И то није први пут сад тако, сетимо се пословичних Римљана. 

Занимљиво је поредити данашње "диве" са изгледом некадашњих богиња плодности. Слушао сам нашег етнолога који је изнео теорију како су те богиње имале пренаглашене атрибуте у периодима глади, док су рецимо у Винчи оне витке - јер народ није био гладан. Чега је гладан неко ко се данас ложи на Кардашијан Ким?! Данас је, барем у "златној милијарди" глад ако немаш за квалитетну исхрану, па се од оне ГМО "надуваш". Мада потписник ових редова није баш неко ко може причати о дебљини... Или можемо ли анорексију и булимију посматрати у том кључу? Сасвим је јасно, знам и примере, да није реч о фолирању, како још понеко погрешно мисли. Но тих болести није било раније. Да ли је можда реч о подсвесном гађењу овим светом које се испољава као одбијање хране?

Кад имамо такво "задовољавање нагона" које је само себи циљ, јасно је да ће пре или касније оно довести до засићења. Оно се може испољити као апстиненција, што је данас непопуларно за причу, али то не значи да тога нема. Погледајмо све те гејмере, стереотипне слике о њима с често оправдане. Виртуални секс. Законодавство доприноси таквој ситуацији (и о томе се све више прича). За онанију мушкарац неће бити осуђен као напасник. 

Са друге стране, свакако у зависности од преференција које могу бити урођене (или можда у раној младости стечене), имаћемо скретање у оно што се традиционално сматра девијацијама. Да се разумемо, тога је одувек било, мада делује нам да се макар у испољавању може повезати са градском културом. Но док су то раније културе могле да уклопе на личном плану (обављање породичних дужности) или на демографском (проблем није била "бела куга" него пренасељеност, па није био проблем ако неко остане без потомства), данас то није случај. Није случај што се тиче беле, односно европске цивилизације, до које је потписнику ових редова стало. Ако је некад овај варијетет (који није увек сматран болешћу, чак је негде и цењен) могао проћи као одступање од опште прихваћених циљева (репродукције), данас се ти циљеви доводе у питање, од стране "либералних". Чак се "филозофира" о томе како би било етички и да цело човечанство изумре, ако је то цена "слободе". Неки се спрдају са паролом боље гроб него роб.

Тако можемо видети да данашњи проблеми нису последица ових или оних култова, њихових испољавања, per se, него искорењености савременог живота у велеграду. Нису сви данас "урбани", али се ова накарадно схваћена убраност намеће остатку нас неуких као нешто једино исправно, прогресивно, цивилизацијски... А чињеница је да овакав модел понашања не може бити одржив ни на средњи рок. Ако сте жена и не верујете овим речима, пробајте да чекате Нову годину на градском тргу где има доста миграната. 

Иван Вукадиновић

Текст је део излагања на трибини Феминизација и елџибитизација, у организацији Евроазијског пута