Стратешко-оперативни план за родољубе

Да се не лажемо не мало ме обрадовало што "жути" нису прошли цензус на београдским изборима, односно ти гласачи су дали поверење тајкунима који су прошли кроз ДС. Има у анализи зашто је то добро. Међутим, све "патриотске листе" (ако би ту рачунали Двери па поделили гласове које су имали са ДЈБ) једва да би прошле цензус. Било је већ коментара да је то "потирање екстремиста", или можда оних који се баве политиком?! Но треба имати у виду да Србија иде одређеним зацртаним правцем, ма колико глумила да седи на две столице. Уосталом, "европске интеграције" јесу најзваничнији циљ. Шта нам ваља чинити?
Оно што је и мене натерало да размислим је сопствени закључак да ће нам председник још дуго владати. Касније сам то променио на неодређено, јер спољни фактор не можемо знати. То ме је навело да размислим против чега се заправо боримо. Може ли се наћи нека паралела са нечим раније? То ме је довело до још једног "парадоксалног" закључка - као што се није борило у време комунизма да се "сруши власт" него да се одбране своје вредности, тако треба и сада - укратко: Не борити се да се сруши Вучић, него да преживимо са минималним достојанством.
Неко би чак без "рантова" могао питати - па у чему се то двоје разликује?! Не иде ли једно с другим... Ако браниш своје достојанство, не рушиш ли власт која га напада? Или ако си одустао од тога да срушиш исту, како онда можеш остати достојанствен?! Која је уопште разлика?!?
Разлика је у томе што ако неко пред изборе (или у некој преломној ситуацији) виче "Вучић или ми", види га гледалац који зна да овај може да части ако пређе цензус или, без обзира на драматичност повода, окупи десет хиљада људи на улици; онда тај исти гледалац човечански каже (или помисли што је му дође на исто): "Ајде не сери!". Тај гледалац зна да ће овај остати губитник, а он ће живети и даље с Вучићем.
Потписник ових редова је одавно рекао шта мисли о "патриотској опозицији". Сетимо се све драматичности њиховог обраћања кад је потписан тзв. Бриселски споразум. И ниједне иоле драматичне (мада би остала ненасилна) акције! Могли су саботирати Београдски маратон, дати оставке на посланичка места која су још имали, или да посланици штрајкују глађу у Скупштини... Пар недеља касније главна тема били су локални избори у Земуну.
Због свега тога написах предлог оперативног плана, мада није баш тако написан. Било је примедби да сам преопширан, па сада ћу таксативно.  
  1. Апели интелектуалаца немају већег значења, мада могу бити корисни око неких стратешких питања (Косово).
  2. На "националне институције" се не може у потпуности рачунати, ни по снази, а видесмо ни по ставовима.
  3. Подржати жртве неправде. Корупција је згодна тема за кецање власти, али не треба буде главна тема за родољубиве опције.
  4. Дуготрајни протести на улици само су губљење снаге. Треба покушати спречавање акција режима на много нижем нивоу (принудна исељења, одузимање деце) или правити перформансе.
  5. На "друштвеним мрежама" је превише ескапизма, а премало конкретне политике. Изменимо то.
  6. Тражимо слободу говора, али знајмо да сами не бисмо били спремни да је дамо (да смо у могућности, тј. на власти)
  7. Иста ствар се може сагледати на више нивоа - на једном подржати, на другом се дистанцирати, на трећем цинично напасти (пример је фамозна вакцина).
  8. Све што говориш (за сад углавном на нету) треба да је у складу са погледом на свет који имаш, али треба се пре свега бавити конкретним темама. Знаш да си идеолошки пристрасан (као десничар, патриота, антиглобалиста, евроскептик) али постављај ствари на логици, а не на свом опредељењу. Само тако се може тући неолиберализам, сцијентизам, феминизам, елџибитизам...
  9. Ако следећи избори буду, опозиција мора изаћи на једној Патриотској листи, на којој мора бити до тада шире непознатих људи. Бојкот или листа "целе опозиције" нису решења. Ако "патриоте" не могу око тога да се договоре, нису нам уопште битни ни за шта.
  10. Ако се Русија више ангажује овде на спречавању потпуног одласка Србије на Запад, нека вас не чуди ко би могао предводити борбу. Рецимо, Богољуб Карић...
Овај план може деловати минималистички. Међутим, сетимо се да је чак почетком 1990. хрватска опозиција палила свеће на главном загребачком тргу и тражила споменик Бану Јелачићу. Онда су ископали бившег генерала ЈНА, опскурног хисторичара и дисидента кога су неретко помагали српски дисиденти - дакако Фрању Туђмана. 
Да не буде како је само дрвље и камење по покушајима странака у нас, добар пример акције је иницијатива која је потекла од Двери да се општине изјасне против ГМО. Већина скупштина општина јесте, и то можда режиму направи проблеме... Можда.
Треба имати у виду две ствари:
  • Режим има пуну конктролу само у одбрани своје власти по топ-даун принципу. Иначе се кадровима много тога допушта, па имамо искакања, као недавно кад министар цитира Дучића, па га министарка прозива.
  • Доста тога ради се по принципу пробног балона. Проба се, па ако је већи отпор, одложи са стране. То не значи да неке ствари (као поменута ГМО) неће поново доћи на дневни ред, али са већом решеношћу да се спроведу.
Кроз ова два параметра може се доста тога провући. А онај план од десет тачака не знам шта кошта да се покуша, наравно свако радећи од себе и свог деловања.
Иван Вукадиновић
председник Евроазијског пута

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta